Kaže da uvek svako treba da se potrudi da se pogreb učini "lepim i skladnim", u znak poštovanja prema pokojniku i njegovoj porodici.Nažalost, ne može se reći da su sahrane uvek i svuda obeleženi takvim odlikama. Ima raznih detalja koji unose disonancu, bodu oči, izazivaju nelagodu, kaže on. "Iz čestih razgovora nas sveštenika o ovoj temi proizlazi da su ti problemi više ili manje slični skoro u svim našim mestima", dodaje.
"Kao prvo, svaki sveštenik će vam potvrditi da mu je jedna od najmučnijih situacja, u kojoj se oseti upravo jadno, kad je prinuđen da održi sahranu osobe koja je živela daleko od Crkve i umrla bez sakramenata, premda smrt nije nastupila iznenada, pa je bilo prilike za pomirenje s Bogom. Kad čujemo vest o nečijoj smrti, potrudimo se da budemo suzdržani u 'glasnom razmišljanju' i filozofiranju koje često biva neumesno. Ako smo osobu cenili, odajmo joj dužno poštovanje; ako mislimo da nije bila dobra, uzdržimo se od suvišnih komentara", kaže."U povorku treba uneti saosećajnu, ili barem uljudnu ozbiljnost. Nije to šetnja pri kojoj se, s rukama u džepovima, vode kojekakvi, često i preglasni, razgovori. Time se vređaju osećaji ožalošćenih i krše osnovna pravila lepog ponašanja.
Ako nepredviđeno susretnete pogrebnu povorku, bilo gde, zaustavite se i propustite je. Ako naiđete u automobilom, a nemate mogućnosti da se povućete, bilo bi poželjno da — isključivši motor — izađete i ispratite povorku.
Iskustvo iz naših primorskih mesta pokazuje da bi u tom pogledu često bila potrebna lekcija iz bontona i mnogim turistima, makar dolazili i iz 'kulturnog' zapadnog sveta, jer očito tu kulturu ponekad zaborave da poniesu na odmor.Ipak, u tom pogledu zamerka se daleko više može uputiti onima koji, iako se smatraju vernicima, pri sprovodu mimoilaze crkvena vrata, bilo iz nekog čudnog obzira, bilo iz pukog komoditeta, da bi u međuvremenu mogli da pripale cigaretu, popričaju ili svrate na čašicu, priseća se sveštenik.
"Mogu da razumem da je to nekome ugodnije od statiranja u crkvi, no valjda u sahrane ne idemo s namerom da se provedemo, ili zato da nam bude ugodno. Oni koji ne ulaze u crkvu u nekim mestima, za vreme obreda, zadržavaju se u crkvenom predvorju i često glasnim razgovorom ometaju normalno odvijanje službe Božje. Drugde se, opet, rasprše kojekuda pa se kao padobranci priključuju ožalošćenima pri izlasku iz crkve. Izviru sa svih strana, neki i trčećim korakom", kaže.
On kaže da se čak i nosači kovčega ponekad ponašaju nedolično i sa nedovoljno poštovanja.
"Oni, posle obavljenog posla, prilaze ožalošćenom da im isplati tarifu", kaže.
"Ima i onih koji na sahranu dolaze kao na modnu pistu, u dekolteima, minićima, jarkim bojama, poceranoj garderobi s napadnom šminkom, nadsve neprimereno karakteru ovakvog obreda", zaključuje vikar Jerčić.
Sahrane imaju svoja pravila ponašanja, a ovaj sveštenik očigledno razočaran svime što je video, nada se da će uskoro neko početi i da ih se pridržava
HRVATSKI SVEŠTENIK: Žene ne treba da traže jednakost, već da prihvate da su druge, a muškarci prvi?!
(Slobodna Dalmacija/Jutarnji)
