Momak koji je letos došao gotovo ćutke na Marakanu imao je veoma važnu ulogu u pohodu po Evropi, ali i građenju moćne Crvene zvezde koja je lider Superlige. Iza njega je neverovatna životna priča, koja bi mogla da posluži kao sjajan scenario za jedan dobar film. Nenad Krstičić bio je jedan od najtalentovanijih srpskih fudbalera, imao je sve na ovom svetu, a onda je gotovo iznenada morao da se bori za svoj život.
Tvoja životna priča je neverovatna. Za Holivud. Borba za život. Pobedio si leukemiju pre 10 godina. Kako se sve to desilo?
- Teško mi je da pričam o tome. Ali, kad je sve prošlo mogu reći da je to iskustvo za ceo život. Sve se desilo iznenada. Operisao sam meniskus u novembru 2008. i oporavljao sam se. Otišao sam na jednu utakmicu Sampdorije i tamo sam na stadionu pojeo picu i čips. Vratio sam se u klupski hotel i počeo je stomak da me boli. Dva dana me nije prolazila mučnina, bio sam malaksao, nisam mogao da jedem - priča za Kurir Nenad Krstičić.
Koliki je problem bila jezička barijera?
- Italijanski nisam dobro govorio. Koliko je to u početku bio problem, kasnije će se ispostaviti da je to bilo dobro. I da me je spasilo.
Kako si završio u bolnici?
- Došao sam u bolnicu pred katolički božić. Svi su bili na odmoru, a ja sam bio četiri dana na infuziji. Pojavila mi se žlezda na vratu koju su mi izvadili i poslali na ispitivanje. Bilo mi je bolje i otišao sam odmah za Beograd.
Šta se onda dešava?
- Otišao sam sa ciljem da se vratim 2. januara. Međutim, čim sam sleteo vratila mi se malaksalost i mučnine. Dva dana mi nije bilo dobro, roditelji su bili uznemireni, a ja im nisam sve ispričao jer nisam želeo da ih opterećujem. Budio sam se u četiri ujutro, kako bih tušem masirao stomak. Otac mi je treći dan rekao, ne mogu da te više gledam. Ili zovu u Italiju, ili te vodim kod lekara?
Šta su rekli u klubu kada si ih nazvao?
- Otišao sam nazad i to sam jer moji zbog praznika nisu mogli da dobiju vizu. Stigli su i rezultati, a menadžer mi je rekao da nije dobro i da moram da se vratim. Došao sam i u krvi su mi pronašli uvećanje u belim krvnim zrncima. Normlano stanje je bilo 200, a meni je bilo 2.000. Ništa mi tada nisu pričali jer su hteli da me sačuvaju.
Da li je istina da su ti lekari otvoreno rekli da imaš još 48 sati života?
- Jeste! Baš tako su mi rekli. Odmah su me uključili na hemoterapiju. Sutradan mi je stanje već bilo bolje i sa 2.000 spalo je na 800. Ali, kada su došli predsednik i direktor Sampdorije u bolnicu shvatio sam da je nešto ozbiljno u pitanju.
Kako si i kada saznao za dijagnozu i bolest?
- Tek posle nedelju dana, kada mi je stigla majka. Lekari i menadžeri su mi objasnili o čemu se radi. Tada su mi rekli koliko je bilo strašno. Da sam ih razumeo šta pričaju i šta je po sredi, verovatno bih psihički pao i razmišljao o najgorem. To mi je pomoglo da pozitivno razmišljam. Kada su mi dali prvu hemoterapiju, mislio sam da je to infuzija. verovao sam da je stomačni virus, da sam se otrovao i da ću za par dana na treniram. Neka sitnica. Ali nije bilo tako.
Koliko ostaješ u bolnici?
- Do kraja aprila 2009. godine. Onda sam pauzirao još osam meseci. Praktično, imao sam pauzu od 15. novembra 2008. kada sam operisao meniskus, pa sve do aprila 2010. Tada sam počeo, odigrao sezonu za primveru i onda ušao u prvi tim.
Vraćaš se na teren i 2012. debituješ za Srbiju. Koliko ti je značio poziv Siniše Mihajlovića?
- To su mi saopštili usred treninga. Trener je prekinuo trening, okupio nas i rekao mi da sam dobio poziv iz reprezentacije. Imao sam 22 godine, hteo sam da skačem od sreće. Bukvalno sam se pogubio. To je za mene bio najlepši dan u životu. San svakog igrača.
Fantastična sezona je iza tebe. Kako gledaš na letošnji iznenadni dolazak u Crvenu zvezdu?
- Kad su me pozvali iz Zvezde nisam uopšte razmišljao. Ovakav klub se nikada ne odbija. Meni je deca tada bila u osmom mesecu trudnoće. Odlučili smo da ostajemo u Vitoriji i da se više ne selimo, ali kad je Zvezda pozvala nije tu bilo mnogo premišljanja.
Šta je odlučilo da se vratiš u Srbiju?
- Zvezda! (smeh) Razgovarao sam sa suprugom. Nije bilo problema. Pogotovo što od malih nogu navijam za Zvezdu i što me je otac kao klinca vodio na Marakanu. Žena se namučila, ali dobro... (smeh) Odmah sam zvao Vujadina Savića da ga pitam kakva je atmosfera, kakvi su treninzi, kako se radi.
Kako ti izgleda Crvena zvezda? Da li bi voleo da osvojiš titulu?
- Naravno! Kako da ne! Zbog toga sam i došao. Da sa voljenim klubom budem šampion! Krivo mi je zbog kupa, hteo sam duplu krunu, ali... Igrali smo Evropu, daleko dogurali.
Da li bi to bila prva titula u tvojoj karijeri?
- Da! Prva titula!
Šta misliš o treneru Milojeviću?
- Nismo se poznavali pre Zvezde, ali sam pratio njegov rad u ^ukaričkom i Grčkoj. Ovde smo se dobro upoznali. Voli italijanski stil, na treninzima radimo taktiku. Dosta stvari iz Italije, vidim i ovde. Dobro radi, a pre svega dosta priča sa nama igračima, na psihološkom planu gleda da nas dobro spremi za protivnika.
Koji ti je bio najteži meč ove sezone?
- Najteži meč... Keln, drugo poluvreme, kad smo pobedili u Nemačkoj. U prvih 45 minuta smo bili moćni, mogli smo da im damo tri do četiri komada. Onda su nas oni stisli, bukvalno nismo mogli centar da pređemo.
Hoćeš li ostati u Zvezdi na kraju sezone, ili ćeš otići u slučaju dobre ponude?
- Ovde sam i razmišljam samo o Zvezdi. Cilj mi je da uđemo u Ligu šampiona. Kada sam došao Zvezda je igrala protiv Krasnodara, nisam znao hoće li ući u Ligu Evrope. Nisam na to gledao. Momci su uspeli i onda je na meni bilo da im pomognem u grupnoj fazi.
Koja je liga po tvojoj meri s obzirom da si igrao u Italiji i Španiji?
- Bio sam dugo u Italiji i njihov stil mi se najviše sviđa. U Španiji, u Alavesu se ne igra tipičan španski fudbal. Više smo igrali dugu loptu, a ne do noge. Trener je bio Pelegrini. Terao nas je kako dođe lopta do štopera, bum... Šalji gore.
Koliko bi tebi značilo da sa Crvenom zvezdom igraš Ligu šampiona?
- To bih mnogo voleo. Kad se igra Evropa, to je nešto posebno. Svakome bih voleo da doživi, ono što se nama desilo protekle jeseni i zime. Euforija, navijači, atmosfera... Prelepo. Mogu da zamislim šta bi tek bilo da se desi Liga šampiona. To bi bilo nezaboravno.
Pripadaš generaciji 1990. bio si i kapiten generacije? Šta možeš reći o njima s obzirom da je i Vujadin Savić bio u tom timu?
- Nažalost iz mog godišta nije dosta igrača napravilo veliku karijeru. Vujadin, Medojević, Kirovski i ja. Svega nekoliko. Mlađi su nosili tu generaciju. Pre svih Rodić, Ignjovski i Ljajić koji su rođeni 1991.
Šta očekuješ u derbiju protiv Partizana?
- To je nešto posebno. Za mene je čast što mogu da igram derbi. U prvom derbiju jesenas nisam bio spreman. Momci su imali po 12 utakmica, a ja nijednu. Mene je tada u 60. minutu uhvatio grč.
Igrao si gradski derbi između Sampdorije i Venove. Može li da se poredi sa "večitim"?
- Drugačije je! Ni tamo nije mirno. Veliki je pritisak, živi se za derbi. I da obe ekipe ispadaju iz lige i onda gori. Bitno je uvek biti bolje plasiran. Ima sličnosti, ali što se tiče emocija to ne može da se poredi.
Koji ti je bio omiljeni fudbaler dok si bio dečak?
- Kad sam bio klinac voleo sam Ronaldinja. Posle, kada je fudbal postao ozbiljniji poziv za mene ugledao sam se na Andreu Pirla. Gledao sam njegov video klipove. Imao sam čast da igram protiv njega. To sam maštao i to mi se ostvarilo. Boravak u bolnici naterao me je da na fudbal gledam drugačijim očima.
Ponikao si u OFK Beogradu, kako gledaš na taj period i koliko voliš taj klub?
- Od sedme godinu sam bio tamo. Izgurali su me i za prvi tim sam debitovao sa 16 godina. Zvezdan Terzić je bio tamo. Napravili su me čovekom. Veliku zahvalnost dugujem tom klubu. Sad mi je mnogo žao kad vidim kroz šta sve prolaze. Voleo bih da se vrate i nadam se da neće propasti - istakao je Krstičić.
Sampdorija je druga kuća
Sampdorija ti je mnogo pomogla. Kako doživljavaš taj klub?
- Taj klub je moja druga kuća! Kada mi se sve to desilo imao sam 18 godina, bio sam klinac. Mogli su odmah da raskinu ugovor i da kažu leči se sam. Međutim, oni su me ispoštovali. Plaćali su smeštaj mojim roditeljima, meni davali sva primanja. Dolazili su mi stalno u posetu, predsednik, direktor, saigrači. Kad god imam pauzu odem u enovu, javim se u klub, posetim doktore koji su me lečili.
Voleo bih u Rusiju
Imaš sjajnu sezonu. Nadaš li se pozivu selektora Krstajića i da li bi voleo da odeš na Mundijal?
- Ko ne bi voleo?! (smeh) O tome ne treba pričati. Ali, sve je na selektoru.
Prvi Vaskrs u Beogradu
Kako si kao klinac slavio Vaskrs?
- Kad sam bio klinac kod kuće, sa roditeljima. Farbanje jaja i ostalo. (smeh) Sada si porodičan čovek, kako Vaskrs izgleda u tvojoj kući? - Ja sam taj koji deci treba da napravi veselje. Sad ja njima radim ono što je meni radio moj otac. Biće porodično okupljanje jer prvi put slavimo Vaskrs u Beogradu.
Kako se slavio vaskrs u Španiji ili Italiji?
- Imali smo mi i tamo porodične goste. Dolazio je moj brat, ženina rodbina. Ali nije to to, jer ne budu svi na okupu.
Porodica mi je sve
Šta za tebe predstavlja porodica, jer si otac troje dece, sinova Andreja i Alekseja i ćerkice Aree?
- Porodica mi je najlepši deo života. Dosta puta se iznerviram na treningu, ali kad uđem u kuću, vidim ženu i decu, odjednom sve to prođe. Volim što više pozitivnih ljudi oko sebe.
Kurir sport / Aleksandar Radonić
Foto: Dado Đilas, Vladimir Milovanović, Saša Pavlić, Fonet, Instagram
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT: Bruka sa Stolicom, Bruka sa Mažićem i budalaština sa podelom bodova
