Veličanstvena priča iz Montevidea zabeležana je u knjizi Vladimira Stankovića, kasnije ekranizovana u filmovima i seriji Dragana Bjelogrlića, a rubrici legendarnog sportskog novinara Radivoja-Raće Markovića “Nikad neću zaboraviti”, koja je 70-tih godina prošlog veka objavljivana u beogradskom sportskom nedeljniku “Tempo”, član fudbalske reprezentacije Jugoslavije na Prvom svetskom šampionatu 1930. godine u Montevideu Đorđe Vujadinović (koga pod nadimkom Nosonja igra Urođ Jovčić) ispričao je neke zanimljive detalje vezane za putešestvije do Urugvaja, utakmice sa Brazilom i Urugvajem, kao i doček po povratku sa dalekog i napornog puta. “Najpre smo dva dana vozom, prirodno, u trećoj klasi, putovali do Marseja … Odatle smo nastavili brodom. Posle dva dana plovidbe stigli smo na Kanarska ostrva, gde je brod uzeo gorivo (ugalj), a onda narednih deset dana – samo more i nebo. Kopno sve do Rija nismo videli…
Do Rija je sve bilo u najboljem redu, ali narednih šest dana, od Rija do Montevidea, sve smo platili, i to sa kamatom. Naime, putovali smo po takvoj buri da niko od nas nije verovao da će ikad stići.
Na brodu najpopularniji je bio fudbal-tenis … Razapne se kanap, pa se fudbalskom loptom tenis igra nogama. Radili smo i gimnastiku … Sve se to moglo primenjivati do Rija, onih deset dana putovanja preko okeana. Narednih šest dana, po buri, nije moglo biti ni govora o treningu…
Po dolasku u Montevideo, emigranti su nam u početku smetali ispadima sve dok se nismo obratili za pomoć konzulu.
Osim toga, smetalo nam je malo što su u Montevideu stalno brkali Jugoslaviju sa Čehoslovačkom. Tek kad smo neočekivano u prvoj utakmici savladali reprezentaciju Brazila sa 2:1, naučili su nešto.”Žugoslavo, Žugoslavo!” presretali su nas na ulici, čestitajući nam pobedu. Brazilaca smo se propisno uplašili. Doveli su kompletna dva tima u Montevideo i kad smo ih videli kako na trening-utakmicama igraju između sebe, bili smo frapirani. Nikada, ni pre ni posle, nisam video da fudbal može tako da se igra “iz prve”. Igrači nisu toliko trčali, ali je lopta išla tako brzo, od jednog do drugog, da je gotovo nemoguće bilo pratiti je … Boško Simonović, savezni kapiten, rekao nam je: “Momci, da biste ove žonglere tukli, morate da izginete”.
Teren na kom smo igrali sa Urugvajom bio je okružen kanalom širine dva metra, koji je bio ispunjen vodom … To je zbog publike da ne bi ušla u teren. Taj kanal je bio prekriven mrežom od žice, opet sa razlogom: da ne bi lopta upala u vodu.
Postigao sam gol već u šestom minutu igre i Jugoslavija je povela sa 1:0 … Nastavili smo odlično: jednu loptu uputio sam prema levom krilu gde je prihvatio Bane Sekulić, načinio nekoliko koraka i centrirao …
Moša Marjanović je bio na pravom mestu i, ne stigavši da loptu zahvati glavom ili nogom, naleteo je na nju grudima i – 2:0 … Sudija je poništio taj gol iz razloga koji nikada nisu objašnjeni. Bili smo zaprepašćeni …
Ipak, nastavili smo u istom tempu… Onda se dogodilo. Loptu koja je otišla pored našeg gola dočekao je jedan od dežurnih policajaca i vratio u teren. Ne verujem da je imao nekakve posebne loše namere… Jednostavno, učinio je to da lopta ne bi otišla na mrežu kojom je bio pokriven kanal oko terena, verujući da će naš golman Milovan Jakšić tu loptu da degažira … Možda je i igrač Urugvaja u to verovao i tek onako, iz šale, uputio loptu u gol. Sudija je taj gol priznao!?
Po povratku na beogradsku železničku stanicu, posle dva i po meseca putovanja, navijači su me izvukli kroz prozor voza i odneli do fijakera kojim sam se dovezao kući… Kada su se radost i oduševljenje malo utišali, upitali su me moji: “Đokice, a gde ti je kofer?” Ko je tada mislio na kofere!
Međutim, sat-dva pošto sam ponovo bio u svom domu, neko je pokucao na vrata. “Gospodine Vujadinoviću, doneo sam Vam kofer”.
Nikada ni pre ni posle nisam sreo tog divnog, poštenog čoveka …”
Podsetimo, Jugoslavija je u premijernom izdanju Svetskog kupa 1930. godine u Urugvaju pobedila Brazil sa 2:1, Boliviju sa 4:0 i u polufinalu poražena od domaće selekcije sa 1:6, a jedini gol dao je Vujadinović.
Ko je bio Đorđe Vujadinović?
Đorđe je bio dečak kada je došao kod strica u Beograd. Brat njegovog oca nije imao dece, pa ga je posinio. Njagov stric je bio vlasnik štamparije Sveti Sava. Jednog dana dok je igrao fudbal sa svojim drugovima, dečju igru je prekinuo „čika sa šeširom“ koji ih je pozvao da dođu u BSК i igraju u pravom klubu. U dresu BSК-a, što u podmlatku, što u prvom timu, proveo je punih 17 godina. Bio je deo čuvene navale podmlatka BSК-a, Tirnanić, Valjarević, Кrčevinac, Vujadinović i Zloković, koja je kompletna ušla u prvi tim. Za prvi tim je odigrao oko 400 utakmica i osvojio je pet titula prvaka, 1931, 1933, 1935, 1936. i 1939. Dva puta je bio i najbolji strelac prvenstva 1929. (10 golova na 8 utakmica) i 1931. (12 golova na 10 utakmica)
Od 1929. do 1940. godine odigrao je 44 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao je 18 golova. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu. Debitovao je 6. oktobra 1929. u utakmici Balkanskog kupa protiv Rumunije u Bukureštu, a prvi gol je postigao 26. januara 1930. protiv Grčke (1:2) u Atini u okviru istog takmičenja. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 3. novembra 1940. u prijateljskoj utakmici protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu.
Pre rata je radio kao službenik Narodne banke, dok je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po dolasku iz zarobljeništva posvetio se radu s mlađim selekcijama. Bio je trener u fudbalskoj školi Partizana i OFК Beograda, a istovremeno je bio i dugogodišnji selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije. S njim je neprekidno kao predsednik omladinske komisije fudbalskog saveza sarađivao Кosta Popović, nekada takođe fudbaler BSК-a. Prateći rad omladinske škole Crvene zvezde zapazio je izuzetno talentovanog mladog trenera Miljana Miljanića, koga je pozvao da mu bude pomoćnik. Miljaniću je i prepustio mesto selektora omladinske reprezentacije kada je odlučio da se povuče sa tog položaja.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
