Šta čovek u životu može da nauči od nekog fudbalera ili od fudbalskog trenera, a da to nije nešto vezano za fudbal? Uglavnom ništa.
Fudbaler ili fudbalski trener mogu da te nauče da driblaš, dodaš, centriraš, daš gol i to je to. Kraj. To je njihov delokrug rada, nema dalje. Njihova širina - misli se na fudbalera ili fudbalskog trenera - taman je kolika i širina fudbalskog terena. Uglavnom. Ne idu oni dalje od toga i nemaju čemu još da te nauče.
Neće fudbaler da te nauči da slikaš, praviš krofne, pišeš romane ili voziš kamion. Fudbaler je tu da te zabavi (pa i iznervira) tih sat i po koliko traje utakmica i da onda ideš dalje. Ideš da se baviš važnijim stvarima u životu; fudbal je u životu sporedan. To je valjda jasno naročito sad u doba korone.
U doba kada je Radomi Antić u Srbiji bio slavljen kao najveći fudbalski trener - u ono vreme kada se reprezentacija spremala da ide na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, 2010. - spletom okolnosti došao sam u priliku da ga upoznam.
Od ta dva-tri sata našeg razgovora - a Radomir Antić je bio neko ko je voleo i umeo da priča - nisam zapamtio detalje iz njegovog života. Sećam se samo da mu je neki blizak rođak bio narodni heroj, na to je bio ponosan, ali se ne sećam kako se čovek zvao. To možda ima negde na internetu.
Jedino čega se čvrsto sećam – i ostalo mi je kao Velika Lekcija U Životu – jeste Radomirova priča iz Engleske. Nešto kao Živoradova priča iz Engleske, onog Živorada čuvenog Borislava Pekića (videti, Pisma iz tuđine).
A priča ide ovako (po sećanju) i toga nema na internetu:
- Slušaj ovako, lepi; nisam ja bio ne znam kakav fudbaler. Mislim, nisam bio ni najbolji, ni najgori. Tako, dobar. Bio sam vredan, znam da su treneri to cenili. Igrao sam i za Slobodu i za Partizan, pa posle u Turskoj, u Španiji… I pređem ti ja u Luton taun. Pazi, Luton taun, nije to tad bila ne znam kakva ekipa, ali tamo sredinom osamdesetih bili su baš onako jaki. Jaki u smislu da su ekipa negde za sredinu tabele, onako borbeni, ali prosečni. Daleko od onih velikih klubova u Engleskoj. U stvari, mali ali borben klub, tako da ti Radomir objasni. Igrao sam dugo za njih, ali mi se jedna rečenica urezala za sva vremena, sad ćeš da čuješ kad ti Radomir ispriča. Slušaj.
Sećam se, završi nam se jedan dan trening, izlazimo iz svlačionice, okupali se, obukli, i izlazimo, kreće polako svako svojoj kući, a trener (nisa zapamtio ime trenera Luton tauna dok mi je R. Antić pričao ovaj doživljaj, op. B. B.) stoji na vratima, pozdravlja se sa svakim igračem, i kad sam ja krenuo da izađem, on mi stavi ruku na rame i kaže: „Radi, get ready, tomorrow we are going to beat Manchester.” Kaže, Radi, spremi se, sutra pobeđujemo Mančester. Zvali su me Radi, to ti je nešto kao Spreman na engleskom, pa im bila simpatična ta igra reči: Radomir, Radi, Ready.
Ja ga gledam… Gledam… Ja, seljače iz Užica… onako uplašen… Dobro, igrao sam i za Partizan, veliki klub, nisam baš direktno iz Užica došao u London, al’ opet… Kako, bre, da pobedimo Mančester?! Mislim se u sebi, kako mi da pobedimo Mančester?! Mi smo, bre, mali, znaš ti šta je Mančester junajted za nas?! I odem. Ništa mu nisam rekao. I onda, kad sam došao kući, zapravo shvatim razliku između nas i njih. Shvatim zašto su Englezi takvi, a mi ovakvi. Razumeš? Kod njih nema kalkulacija, kao, oni su jaki, samleće nas, ne možemo mi to, ajde da se predamo… Ne! Englez misli da može svakog da pobedi, zato i jesu bili svetska sila. Eto, to je Radomir hteo da ti ispriča.
