Alfonso Dejvis je kanadski fudbaler i trenutno je član minhenskog Bajerna.
Dejvisovi roditelji Debea i Viktorija su poreklom iz Liberije, iz koje beže zbog krvavog građanskog rata kada je zemlja ostala bez najmanje 400.000 stanovnika, a još milion je emigriralo. Oni odlaze u izbeglićki kamp Buduburamu, koji se nalazi u istočnom delu Gane.
U ovoj državi se i rodio u Gani, a majka Vitorija je objasnila teške momente kroz koje su prolazili:
"Život izbeglica je poput ulaska u kontejner ili odlaska u zatvor. Nije bilo načina da se izađe iz kampa", govorila je Viktorija.
Sa nepunih pet godina Alfonso se sa porodicom seli u Kanadu, a otac naporno radi. Bio je domar na univerzitetu u Ontariju, te radnik u fabrici ne bi li porodica mogla da krpi kraj sa krajem.
Alfonso sa 15 godina i tri meseca postaje najmlađi fudbaler koji je potpisao ugovor u USL-u, a debitovao je dva meseca kasnije.
NAJBRŽI FUDBALER
Pedantni engleski analitičari izmerili su da je u Londonu bio brži od automobila jer je u centru maksimalna dozvoljena brzina 35 kilometara na čas!
"Ovo je priča posvećena ljudima koji sumnjaju u sebe. Kada pogledate da igram za Bajern iz Minhena mislićete da sam oduvek bio sjajan fudbaler, ali nije tako. Kada sam zaigrao za Edmonton mučio sam se, u mlađim kategorijama i nekako ali u prvom timu sam udario u zid. Oduvek sam želeo da budem fudbaler u Evropi, a kada pogledate tamo dominiraju momci iz Brazila i Argentine. Zašto? Pa, tamo nije tako hladno. I dalje se nisam navikao na sneg... Rođen sam 2000. godine u izbegličkom kampu u Gani, moji roditelji su iz Liberije i nikada nismo videli sneg. Kada je prvi put pao u Edmontonu, izašao sam napolje u majici i šorcu! Dodirnuo sam sneg i bio je hladan, ubrzo su moji roditelji izašli i slikali ga, haha", počinje priču mladi Alfonso Dejvis za "Players Tribune", pa nastavlja:
"Kada smo došli u Edmonton morali smo da se naviknemo na sve. Stanovanje, posao, škola, prijatelji, sve. Bio sam nekako tih i sramežljiv, a putem sporta sam upoznao mnoge drugare. Igrao sam fudbal, košarku, odbojku, bavio se atletikom, čak sam probao i hokej. Ljudi, nisam znao kako da vežem klizaljke, pa je morao drugar da to uradi za mene. Njegovi roditelji su posedovali klizalište i dozvolili nam da kližemo kada god želimo. Izgledao sam kao Bambi na tom ledu. Mada, ja nikada i nisam želeo da igram hokej, već fudbal. Sa ocem sam gledao Čelsi i divio sam se Didijeu Drogbi i Mišelu Esijenu", kaže Dejvis.
"Moji roditelji su imali naporne poslove i uglavnom radili po čitav dan, čak i noću. Oni nisu mogli da priušte bebisiterku, pa sam ja menjao pelene i pevao uspavanke mlađem bratu i mlađoj sestri. Jednog dana posle škole, drugar me je pozvao na probu za Edmonton Internešnals i ja sam pristao. Bio sam mnogo nervozan i počeo sam loše, ali čim je prvi dribling prošao, sve je bilo bolje i trener nam je kasnije saopštio da smo prošli probu i bili smo oduševljeni", kaže Alfonso Dejvis.
Uskoro, dobio je poziv od prijatelja da ode u tim koji trenira njegov otac i to je učinio. "Nije mi bilo jasno zbog čega se to desilo. Edmonton Strajkersi su bili poslednji u ligi, ali mi je drago što sam otišao jer je taj čovek moj sadašnji agent. Nik Huzej. On je za vrlo kratko vreme promenio stvari u timu i postali smo mnogo bolji. Meni je bio više od trenera. Davao mi je hranu, vozio me na trening i sa treninga, gledao me je kao da sam njegovo dete. Dok sam bio u Strajkersima sa 11 godina sam dobio poziv Sent Nikolas akademije i nastavio da treniram, a 2015. godine odlazim u Vankuver Vajtkepse"
Tamo stvari baš i nisu išle kako treba.
"U aprilu 2016. godine sam vezao neke baš loše utakmice i Pa Modou Ka mi je prišao i rekao da moram da budem jak u glavi jer samo takvi uspeju. On je igrao u Evropi i zna mnogo o fudbalu, ali sam mislio da je to samo fraza. Poslušao sam ga, nisam klonuo duhom i stvari su se stvarno popravile. Tako sam jednom na treningu uspeo da predriblam kapitena i samo sam čuo: Oooooooooooooooooo! Mršavi klinac iz Edmontona je upravo ponizio kapitena. Mislio sam da će me ubiti, haha. Ipak, 15. jula sam potpisao ugovor sa prvim timom i već sutradan smo išli u Orlando gde je bilo 22.000 ljudi. Pri rezultatu 2:2, trener mi kaže: 'Alfonso, zagrej se, ulaziš'. Zaledio sam se. Ostalo je još 14 minuta, a ja sam upasao dres i bio spreman. Kako je lopta krenula ka meni ugledao sam defanzivca i pomislio: 'Bože, ovaj će me pregaziti'. Ipak sam uspeo da spustim loptu i da šutnem, a iako lopta nije ušla dala mi je mnogo samopouzdanja. Za tren oka sam postao standardan prvotimac."
"Postigao sam osam golova za Vajtkepse i Bajern Minhen je poslao ponudu za mene. Kada te Bajern traži, prihvataš. Više nisam bio onaj stidljivi klinac, znao sam gde idem i šta ću da radim. Kada sam došao u Bajern više nisam bio nervozan, hteo sam da im svima pokažem da sam spreman za fudbal na najvišem nivou. Osvojio sam dve titule, dva kupa i naslov najboljeg rukija Bundeslige otkako sam došao u Bajern. Ma koliko vremena proveo u Nemačkoj, Severna Amerika će uvek biti moj dom. Verujte mi, dobre stvari će dolaziti, ja sam tek počeo", kaže Alfonso Dejvis.
(Kurir sport)
NE PROPUSTITE
