Branko Jovičić oprostio se od Crvene zvezde u suzama. Posle trijumfa nad Spartakom od 3:2 cela ekipa pokazala je emocije prema svom saigraču koji karijeru nastavlja u ruskom Uralu iz Jekaterinburga. Plakao je popularni Bakula, plakali su saigrači, a suze nije mogao da suzdrži ni trener Dejan Stanković.
Dan posle emotivnih trenutaka, Branko Jovičić govorio je za Kurir.
- Teško je pričati. Suze su sve rekle! Zvezda je emocija, moja kuća... Hvala svim ljudima u klubu koji su mu omogućili da budem deo jedne tako velike porodice kakva je Crvena zvezda. I bivšem stručnom štabu i sadašnjem. Ponosan sam na sve ljude sa kojima sam radio!
Vezni fudbaler Crvene zvezde osvojio je tri titule sa klubom, igra dve grupne faze Lige šampiona i jednu Lige Evrope.
- Ono što sam doživeo u Crvenoj zvezdi je nešto što više nikada neću doživeti u životu. Znam to. Osećam to. Od uspeha, do dve teške povrede. Teško mi je, verujte. Bilo je pre nas boljih generacija u Zvezdi, ali smo mi igrači i ljudi koji vode klub pokazali koliko vredimo. Dokaz su naši rezultati u Srbiji i Evropi.
Branko Jovičić je emotivna osoba i to nikada nije krio.
- Najviše sam plakao jer napuštam porodicu izuzetni dobrih ljudi... Baš tako doživljavam Crvenu zvezdu. Od mojih saigrača, preko uprave, do ljudi koji održavaju teren, spremačica, kuvarica... To su ljudi koji vole Crvenu zvezdu, imaju karakter i sve bi dali za klub... Ko to nije doživeo i nije bio u kontaktu sa njima ne može da zna.
Branko Jovičić stigao je u Crvenu zvezdu u leto 2017. godine iz ruskog Amkara.
- Sećam se tog trenutka kada je pozvao generalni direktor Zvezdan Terzić i rekao mi da sam potreban Crvenoj zvezdi i da me žele. Ni trenutka nisam razmišljao. Od prvog momenta u svlačionici sam osetio podršku, da tu pripadam. Sinoć kada sam video Gobelju, setio sam se našeg cimerstva, gledao ostale saigrače... Pa, kako čovek da ne zaplače jer znam da toga više neće biti. A takvi kao što je Gobelja, su svi momci u klubu.
Zvezdin univerzalac bio je poznat kao fudbaler koji se nije štedeo. Zvezdin dres natapao je znojem, ali i krvlju.
- Uvek sam davao 100 odsto za Zvezdu. Takav sam, ne mogu drugačije. Nekada ni teren nije merilo koliko vrediš, nekada je važnije i ono van terena. Da osetiš pravo zvezdaštvo! Pričam vam ono što jeste, što osećam, što mi je na srcu i na duši.
Posebno dobar odnos Branko Jovičić je imao sa Delijama.
- Neću da zaboravim armiju Zvezdinih navijača! "Sever" koji mi je posle prve povrede poslao jasnu poruku. Dobro se sećam te utakmice u Surdulici. Došla je i druga povreda, a oni su i tada bili uz mene. Hvala im na svemu! Znam da nije bilo lako ni njima, hiljade i hiljade pređenih kilometara nisu im predstavljali problem da budu uz nas. Zauvek ću pamtiti njihov huk, podršku i parole. Nadam se da će biti prilike da im se na jednoj od utakmica od srca zahvalim.
Naredni klub je Ural iz Jekaterinburga, država Rusija u kojoj je već igrao.
- Idem... Možda je sve moralo tako da se desi. Jaka je konkurencija u Zvezdi... Možda je trebalo i ranije da odem, prošlog leta. Taj trenutak je svakako morao doći. Ponavljam, meni je Crvena zvezda porodica i sve ovo doživljavam kao kada sam kao klinac napuštao roditeljski dom u Raškoj, kada sam se opraštao od oca, majke i najmilijih. Čeka me borba za mesto u timu tamo u Uralu. Sa moje strane obećavam Rusima profesionalnost. Nadam se da ću pomoći klubu da ostvari ciljeve. Odlazim u Rusiju za pet do šest dana. Jekaterinburg je lep grad, uslovi za trening koje ima Ural su sjajni, a Rusiju volim, već sam igrao tamo.
Za kraj Branko Jovičić imao je poruku za svoje saigrače i sve u klubu:
- Živela je Crvena zvezda i pre bez mene, kao i bez drugih. Crvena zvezda je večna!
Kurir sport/A. Radonić
