Pižon je stupio na veliku scenu posle Dragana Džajića, po mnogima najboljeg srpskog fudbalera svih vremena. Zvezdi je bilo potrebno novo ime oko kojeg će se stvarati mit, a tadašnji trener Miljan Miljanić odabrao je Vladimira Petrovića Pižona, koji je iako najmlađi, bio najtalentovaniji i "gurnuo ga je u vatru" još kao tinejdžera.
Pižon se za kamere Zvezda TV-a prisetio legendarne prijateljske utakmice protiv Reala na Marakani, kada je postigao dva gol. Sutradan opustio s društvom, pre podne je igra košarku, da bi kasnije u toku dana krenuo ranije na stadion pešice, jer nije imao novca za dve tramvajske karte. Nije ni poneo kopačke, jer je mislio da neće igrati. Kada je stigao na stadion, nije mogao da veruje da će ipak igrati. I sam dok priča posle ovoliko godina otvoreno priznaje da ne može da objasni kako je trojici zaredom proturio kroz noge i na kraju postigao gol slabijom levom nogom, što je faktički izveo zatvorenih očiju.
- Uvek kada je pravio trening Miljan namesti kako ćemo igrati, da svako stane na svoje mesto. Svako stao na svoje mesto, ja i Cole smo bili na svojoj strani. I Miljan mi kaže, vidiš onog čiku tamo na klupi za rezerve, idi tamo sedi pa ćeš doći kad završiš s njim. I ja odem, a to je bio Ljubiša Vukadinović, najveći sportski novinar tog vremena, koji je pisao za Politiku, koji je obožavao Džaju i Zvezdu i mnogo je lepo pisao. Sad su oni hteli da on stvara i o meni mit. A to je sve Miljan smislio. I ja dođem, mi pričamo, pričamo i jednog trenutka Miljan završi trening. Jao, ja shvatim da neću igrati. Pavika iza leđa i više "Sine sutra ćeš dva komada da im daš". Ja rekoh neću ni da igram.
- Odem kući, ujutru imam vremena, nemam šta da radim, jedva čekam utakmicu i odem celo prepodne da igram košarku sa društvom. Odem kući, ne znam ni da li sam ručao i idem na stadion, šorts i majicu i idem od Gradske bolnice do Vuka pešice. Mogao sam na tramvaj sedam, ali nemam para za dva tramvaja, imam za jedan. Ulazim posle u tramvaj, prazan tramvaj, sedim i gledam moje noge, i kažem "Gde ja mogu da igram sa tim ljudima". Dođem na stadion i tu već kamere, Miljan kako je znao da napravi to je bio san snova. I sastanak u baraci, kaže Petrović. Ja kad sam video da igram, "umreću". Pavika mi kaže daćeš im dva gola. Ma rekoh daj mi kopačke neke tvoje. Ima baš moj broj. I on mi da neke njegove žute pumine kopačke. Kaže sad ćeš da ih ubiješ, da ne psujem kako je on to rekao.
- Krene utakmica, ja ne znam gde se nalazim, odsekao se. I dobijem neku loptu, ne znam šta da radim, šutnem loptu bezveze, lopta mu prođe kroz noge, ide drugi, špicnem je ja, i njemu kroz noge, opet špicnem i još jednom kroz noge. Trojici kroz noge i ja zažumirim, jer levom nemam pojma i ono gol. I ja trčim na sever, pa od severa idem nazad, a Pavika stao na centar vidiš mu sreću. I onda Miljan kaže pomoćnom treneru da mi kaže da se ne izmotavam, Real je to, ozbiljni igrači. On došao do aut linije, viče, kad su krenuli da ga gađaju kamenjem sa tribina, "pusti dete da igra" vratio se odmah - prisetio se anegdote Pižon.
Prisetio se Pižon i kako je bio razočaran kao dete jer ga nisu pustili da uđe na Marakanu kada je kao dete došao da gleda utakmicu Zvezde.
- Sećam se tada sam stanovao u samom centru u zgradi Politike, imao sam 6-7 godina, išao sam tramvajem do Marakane, nisam imao ni para, nije imao ko da me vodi, sam sam došao i niko nije hteo da me uvede, redari nisu hteli da me puste i ja sam se razočarao, dugo nisam gledao Zvezdu posle toga, tek oko dvanaeste godine, kada sam počeo da igram za pionire Hajduka, gde sam počeo, pa su stariji počeli da me vode na utakmice Zvezde - prisetila se legenda Zvezde.
Pižon ističe da je uvek pred najvažnije mečeve osećao tremu, a smeta mu što danas igrači puštaju muziku u svlačionici pre utakmica.
- Jesu, to su velike odgovornosti, kako da igrate protiv Partizana. Evo pričaju najiskusniji glumci, pred svaku predstavu imaju tremu. Moraš da imaš tremu pred svaku utakmicu. Ja sam morao uvek da budem skoncentrisan. Jednom smo igrali sa beogradskim Poletom, pustim muziku pre meča i onda najgori na terenu, ne mogu da pogodim, ne mogu da namestim gol. Kažem moraš svaku utakmicu da poštuješ protivnika, nema opuštanja. Ne sviđa mi se sada pre utakmica ovi sadašnji igrači puštaju muziku u svlačionici, i to najjaču. Ja da pevam, a treba da igram, da razmislim šta ću, kako ću, da se plašim protivnika, jer kada se plašim protivnika dajem najviše. Mora stalno protivnik da se poštuje - ističe Pižon.
Na kraju, kada je upitan šta za njega znači Zvezda, umalo nije zaplakao pred kamerama, a u očima su mogle jasno da se vide suze.
- Zvezda je moja kuća. Šta je Zvezda. Ovde sam kao kod kuće, tako se i ponašam. Ne bih mogao drukčije da kažem - zaključila je četvrta Zvezdina zvezda.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
