Selektor Srbije, koji je za samo nedelju dana vratio veru u reprezentaciju, ugostio je Kurir u svojoj kancelariji na Terazijama.
Da li je ovo to mesto gde se pravila strategija za lepih sedam bodova na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo? - Ne baš (osmeh)… Na jednom drugom mestu se pravio plan za pobede. Ali delimično I ovde, tačno – počeo je Stojković razgovor za Kurir.
Kad pominjemo Svetsko prvenstvo, vi ste nekako simbol Mundijala - nosili ste čuvenu desetku SFRJ na SP, bili ste kapiten SRJ na SP, sada ste u prilici da kao selektor odvetete I samostalnu Srbiju na SP. Teško je uporediti tri ere srpskog fudbala, ali sigurno ima sličnosti? - Uvek kad se bavite ovim poslom, kada ste profesionalac, razmišjate o uspehu. Tako je bilo kod mene i u SFRJ, i u SRJ, i sada u Srbiji. Ako pravimo neko poređenje, nema neke velike razike, jer su očekivanja I odgovornost isti, uvek veliki.
Na Marakani ste se proslavili kao fudbaler, tu ste bili predsednik, sada - selektor. Šta vam je sve prolazilo kroz glavu dok ste izlazili iz tunela? - Bio sam veoma fokusiran na ono što nas čeka, a to je meč s Irskom. Imao sam dovoljnu prisebnost da emocije ostavim po strani. Jeste bio čudan osećaj, ali više zbog praznih tribina. Mada je bitno da smo I ja I igrači osetili podršku javnosti, mediji su bili pozitivno raspoloženi, što je jako važno za ekipu.
Već ste ozbiljan kandidat za izjavu godine, a tiče se slučaja Ronaldo kada ste podsetili na silne nepravde prema Srbiji u istoriji fudbala. Pa, zaista, nikada nismo onoliko kukali, a kamoli tražili izvinjenje sudije. - Budalaština! Ali to je Ronaldo, to je Portugal. Kristijano je dolio ulje na vatru, ali setimo se zaista nepravdi koje je naša reprezentacija trpela u prošlosti. Na kraju krajeva je l su oni zaslužili tu pobedu?! Pa nisu! Treba da budu srećni što nismo preokrenuli rezultat i dali im još dva komada. Ali ne brinite, u Lisabonu ćemo im dati, pobedićemo ih na njihovom terenu!
Tri meča - tri različita tima. S razlogom, znamo, nemoguće je ista ekipa da odigra tri utakmice u nedelju dana. A koliko su vam ova tri meča olakšala posao u daljem sastavljanju tima - da li se iskristalisala idealna 11-torka ili su muke sad jos veće? - Daleko mi je lakše s obzirom da sam upoznao igrače i ponašanje u svlačionici. Daleko mi je jasnija slika o njihovim individualnim kvalitetima, ali i ljudskim. S te strane sam jako zadovoljan. Na prvom sastanku sam rekao da su oni na koje ću računati, ali naravno da ima mesta i za neke nove igrače ako se nametnu, te nikom nije zagarantovano mesto u svlačionici. Svako svaki put treba da se dokazuje.
Sigurno iz poštovanja prema igračima nećete ovo tek tako potvrdili, ali nekako od vašeg vremena naša reprezentacija nema pravu desetku, nema pravog kapitena. Svaka čast Stankoviću, pa i sad Tadiću, ali opet nešto fali u toj ulozi vođe? - Stanković nije bio desetka, osim što ju je nosio na leđima. Ali ok, slažem se… Pa jedino da je vaskrsnem. Ta desetka jeste zaista bitan šraf u ekipi. Igrač koji je nosi daje mu se na važnosti, to je igrač koji ima fudbalsku intiligenciju. I tačno, nismo imali tu kreativnost na sredini terena. Ili smo je imali, ali nismo znali da je iskoristimo. Tadić je u ovim utakmicama pokazao dosta, u prethodnim takođe, njehova lakoća i mekoća mnogo znači ekipi.
Šta reći o atmosferi u reprezentaciji. Stiče se utisak da je konačno - idealna. Vidimo da je igrica Mafija ujedinila igrače. Je l su Tadić, Mitar I družina možda pozvali i vas u mafijaški klan? - Čuo sam da se deru, viču, nemam pojma šta sve rade. Kad sam ih pozvao da vidim šta rade, čuo sam za ime koje mi se ne sviđa, ali dobro, bitno je da pravi pozitivnu atmosferu. A ta pozitivna atmosfera mora da ostane i ubuduće.
Setimo se vaših igračkih dana - čime ste vi kao kapiten pravili atmosferu, koje su igre ili zanimacije tada postojale? - Nisu postojale ovakve igrice, ali je postojalo prijateljstvo i poštovanje među igračima. Nikada se nije desilo da postoiji klan ili konflikt između igrača, pa samim tim ni narušena atmosfera.
U kojoj meri su izjave Luke Milivojevića, Nemanje Matića, pa pomalo i Mitrovića pred sam start kvalifikacija poljuljale atmosferu? - Nije me ni malo uplašilo, iskreno. Ne plaše me izjave u medijima, bitno mi je kako je u svlačionici. Danas se svaka reč meri, tu je i snaga društvenih mreža. Svako ima parvo da kaže šta želi, ali I da snosi posledice posle toga. Obavio sam razgovor s Mitrovićem i Tadićem posle toga, u četiri ili šest oka, a videli ste kakva je reakcija bila na terenu. Razgovor je urodio plodom. Ali ne pada mi na pamet da polemišem preko medija s bilo kime.
Kako ste doživeli poziv prezimenjaka Vladimira Stojkovića - da li kao provokaciju? On je ipak bio vaš golman, za Zvezdu je debitovao dok ste bili predsednik kluba. - A on je još uvek aktivan igrač, je l tako?! Koliko znam jeste… To sam shvatio kao šalu, on voli da se šali, pa sam i to shvatio kao šalu. Nemam šta više od toga da kažem.
Osim što ste trener, nekako ste i psiholog. Ipak, čini se da našim klubovima i reprezentaciji nedostaju profesionalni sportski priholozi. Srbija može da bude ponosna na Sašu Sredanović, koja s uspehom radi u Atletik Bilbau. - Jedan od predmeta kada upišete trenersku školu je psihologija, koji sam ja ozbiljno shvatio. Imao sam odličng profesora. Psihologija je bitna danas mnogo, s obzirom na broj utakmica i pritisak između mečeva. Igračima je potrebno tako nešto. Vodio sam organizaciju kao što je Savez, klub kao što je Zvezda, bio član UEFA I FIFA… Imam iskustva, pa sam ujedno i trener i psiholog. Ali slažem se da je ta uloga sportskog psihologa itekako poželja u našem fudbalu, našim klubovima, pa i reprezentativnim selekcijama. Mi fudbalski kvalitet posedujemo, ali je potrebno srediti te fudbalske glave kad se okupe na jednom mestu.
Dotaknimo se i aktuelnih dešavanja u FSS, koji još nema predsednika. Tu je vd predsednika – Marko Pantelić. Zanimljivo je da ste mu bili predsednik u Zvezdi, a sada je on nadređeni vama, makar na papiru. - Imamo super komunikaciju I razumevanje. Mada, čini mi se da je vrlo ozbiljno shvatio mesto vd predsednika. Ali dobro, treba biti profesionalan, autoritet. Pantelić ima moju podršku. Dokle god mi se ne meša u posao, tako će biti. Ipak, izbor predsednika FSS ne zavisi od mene. Da li će on izgubiti ono vd i postati zvanično predsednik, ne znam. Ali ako mu nešto znači, ima moju podršku.
S kim ste se čuli od velikih svetskih zvezda tokom selektorovanja? Ne sumnjamo da je stigla čestitka Arsena Vengera, ali otrkijte još neko ime iz liste poziva s vašeg telefona! - Nismo se čuli, ali sam dobio poruke. To je sad modern (osmeh)… Viber, vocap… Ljudi se više ne čuju, sad samo porukama komuniciraju. Ali da, stizale su poruke sa svih strana planete, iz Marseja, iz Kine, Japana, pa i Australije.
Šta kažu supruga, ćerke, unuke… Sigurno je njihova podrška neizmerna. - Njihova podrška je najvažnija. Sama odluka da prihvatim puziv za selektora je zahvaljujući i njima.
Nedavno ste čestitali ćerki 30. Rođendan. Je l ste svesni da ste već tri decenije otac i nekoliko godina već deda? Je l su unuke uopšte svesne ko im je I šta je deda? - Nisam svestan uopšte, jer se ponašam kao drug s ćerkama i sinom. A tu su i unuke, male su, ali su svesne da im je dada to što jeste. Mlađa ne, ali starija da. Jutros me je baš pitala “deda, deda, je l opet ideš na televiziju” (osmeh)… Pa pita “je l mogu opet da te gledam” (osmeh)… Lepo je to. To je najlepša stvar koja može da se desi čoveku, porodica je sve.
Posle duže vremena spojili ste više dana u Beogradu. Kakav je sada život u prestonici? - Ja sam oduvek između Pariza i Beograda. Moje adresu su i u Pariz i u Beograd. Jeste, sad sam već nekoliko meseci ovde, pa je dobro je što nosimo ove maske protiv korone, ljudi me teže onda prepoznaju (osmeh)… Šalu na stranu, primećujem pozitivnu reakciju ljudi, pa se pitam šta smo mi to uradili da me ovoliko podržavaju. Ali očito je ljudima malo falilo. A baš zbog toga malo sam i rešio da budem selektor, da napravimo nešto što će se pamtiti.
Svraćate li u zavičaj, u rodni Niš, u ulicu gde ste dobili nadimak Piksi po crtanom junaku Piksi i Diksi? Obišli ste ceo svet - bukvalno, kako danas gledate na Pasi poljanu? - Kako da ne. Svratim. Volim da odem i vidim se s nekim ljudima. Nisam imao priliku u prethodnom periodu, ali eto sada rado odlazim. Ali opet, lepo je dok se pobeđuje. Pitanje je da l bi smeo i u Niš da odem da smo kojim slučajem izgubili od Azerbejdžana. To je naš mentalitet i ja ga poznajem, upoznao sam ga dok sam obavljao druge funkcije. Ali negativne stvari me zenmaju, zanima me samo poziiva. Tako i razmišljam – istakao je Piksi. Jednom pobednik, uvek pobednik!
Kurir sport / G. A.
NE PROPUSTITE
