Vukašin Jovanović će od jula biti slobodan fudbaler, jer će mu isteći ugovor sa Bordoom. Igrač koji ima titulu sa SP na Novom Zelandu sa gorčinom u ustima napustiće Francusku. Za Kurir je pričao o mogućem povratku u Crvenu zvezdu, nepravdi koju je na svojoj koži doživeo od strane trenera “žirondinaca” Žana-Luja Gasea, ali i rođenju sina Vuksana. Otvorio je dušu Jovanović, pa nam je otkrio šta čita u slobodno vreme, koliko mu je Zvezda pomogla da umesto beogradskog mangupa postane vrhunski fudbaler, a prisetio se i svojih početaka u Ljutice Bogdana, otkrivši nam niz anegdota iz fudbalske karijere.
Nedavno ste postali otac, kako ste se snašli u novoj ulozi?
- To je jedina dobra stvar koja mi se desila u ovih godinu dana, jer sam imao lošu sezonu. Srećan sam zbog toga, nadam se da će biti još dece, dvoje, ili troje dece. Ali, ne zavisi samo od mene. (smeh) Rođenje sina donelo je sreću. Dali smo mu ime Vuksan, po pokojnom dedi – počeo je razgovor za Kurir Vukašin Jovanović.
Ističe vam ugovor sa Bordom. Ostajete ili tražite novi klub?
- Ovo mi je četvrta sezona u Bordou. Lepo mi je bilo u Francuskoj, drage uspomene me vežu za ovaj klub. Sve do prošlog leta. Tada sam prvi put razmišljao da odem, jer su se promenili trener i sportski direktor. I za mene je sve krenulo po zlu. Novi trener (Žan-Luj Gase op.a.) me nije video. Nisam ga nikada pitao zašto je to tako, ćutao sam i trpeo. Nije mali period biti u klubu četiri godine, došao sam kao dečak, a odlazim kao čovek, formirana ličnost. Sa jedne strane čekam da se sve završi, jer nisam igrao godinu dana, samo jedan meč zimus, sa druge sam tužan, jer sam ovde imao i lepih trenutaka. Ne igrati fudbal i samo trenirati, to je veliki problem. Ne znam šta me očekuje na leto. Čekam da se sve završi. U fudbalu ne treba žuriti sa odlukama.
Da li se čujete sa Milanom Gajićem iz Crvene zvezde?
- Redovno. Kao i sa Grujićem i Ristićem. Oni su mi najbolji prijatelji. Kada sam došao u Bordo, nisam znao ni reč francuskog, i Gaja mi se odmah našao. Sećam se igrali smo protiv PSŽ, ekipa nije bila u karantinu, a mene su hteli da smeste u hotel. Gaja je rekao da to tako ne može i da ću biti kod njega dok mi klub ne nađe stan. To što su on i njegova devojka, danas supruga učinili za mene, to se ne zaboravlja. Pričamo o Zvezdi, imamo dosta zajedničkih tema. Kaže mi da je stručni štab sa Dejanom Stankovićem odličan, da je pogodio sa povratkom u Zvezdu, nakon što se našao u teškoj situaciji u Bordou, kao i ja. Vidi se to, došao je i do reprezentacije. Gajine uspehe doživljavam kao uspehe svog brata rođenog, jer ga tako i doživljavam. Voleo bih da opet, zaigramo zajedno, možda opet u reprezentaciji ili klubu…
Da li je moguće da vas od leta ponovo gledamo u dresu Crvene zvezde?
- Crvena zvezda je za mene mnogo više od kluba. Tamo sam od svoje devete godine. Sa Zvezdom sam prolazio i teške i lepe momente. To je moja prva, a ne druga kuća. Bilo je nekih priča koje su dolazile do mene, ali iskreno, konkretnih kontakata nije bilo. Normalno je da se moje ime povezuje za Crvenu zvezdu. Sigurno će se desiti dan kada ću ponovo doći u svoju kuću. Zvezda je moja druga majka, koja čeka svog sina da se vrati kući. Videćemo, ako me budu želeli, ako budem bio potreban... Tu sam. Nemam ja bilo kome da pričam o mom zvedaštvu, jer se zna ko sam i šta sam.
Jedno vreme ste bili na pozajmici u Eibaru. Kako vam je bilo u Španiji?
- Eibar pamtim po Marku Dmitroviću. To je najbolji momak kojeg sam upoznao u životu. Moj iskreni prijatelj. Genijalac, koji kada mi je pričao kroz šta je sve prošao u karijeri, rekao sam mu da ima scenario za film. Drago mi je da je uspeo, jer je sve zaslužio u životu. U Eibaru sam imao povredu, tamo se sve namestilo da ne bude kako treba. Jedna velika škola za mene.
Zenit je bio vaš prvi klub u inostranstvu. Kako pamtite dane iz Sankt Peterburga?
- Bio sam klinac kada sam otišao u Zenit. Iskreno, nisam hteo da idem tamo, ali je ponuda bila dobra za klub i na kraju sam pristao. Jednostavno, takve ponude se ne odbijaju. Prvih šest meseci mi je trener bio Viljas Boas, a ekipa puna velikih imena poput Vicela, Hulka, Danija, Garaja, Dzjube… Aždaje u svlačionici, a ja klinac, plus plate koje su imali, neverovatne cifre. Da se čoveku zavrti u glavi. I svi su me super primili. Svi su oni normalni ljudi. Evo i jedne anegdote, koja baš pokazuje koliko su oni svi bili ljudi čvrsto na zemlji. Na prvom dolasku i upoznavanju sa fudbalerima Zenita, imao sam tremu. Ne možeš da se obučeš i ponašaš kao džukac. Kako ću, šta ću… Sredio sam se, pa sam izgledao kao džiber… A, oni normalni, jednostavne majice, košulje, pantalone, iako su svi velike zvezde… Oni su toliko normalni ljudi, opušteni. I to me je prijatno iznenadilo. Posebno sam dobar odnos imao sa Kokorinom. On je sjajan momak, došao je zajedno sa mnom i brzo smo se zbližili. Krivo mi je što je imao toliko problema poslednjih godina. Verujem da se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dzjuba je isto fantastičan čovek… Posle Boaša za šefa je došao Lučesku. I kod njega sam igrao dobro. Pošto ruski nisam govorio perfektno, pomagao mi je Luka Đorđević. Brat moj dobri, ima samo jednu manu, a to je da je partizanovac. (smeh) Šalim se… Da se vratimo na Lučeskua. Mene su tih dana ubijali žuljevi, žive rane na nogama, ne mogu da hodam, a kamoli da igram… A, Lučesku navalio na mene. Moraš da igraš! Moraš! I ja odigram sjajno, vide me iz Bordoa i hoće da me vode na pozajmicu, ali Rumun ne da. Posle nekoliko nedelja zove me na sastanak. Kaže mi, da dovode Baneta Ivanovića i da mogu u Bordo. Ja srećan. Brzo se priviknem na Francusku, na grad, na igrače, na navijače. Naučim jezik.
Sećate li se dana u omladinskoj školi Crvene zvezde?
- Imao sam devet godina kada sam došao u Zvezdu, bio sam četvrti razred. Toma Milićević me je video u jednom balonu. Prvo što je pitao mog oca, bilo je da li navijam za Zvezdu. Pošto je odgovor bio potvrdan rekao mi je da dođem u četvrtak na Marakanu. Igrao sam napadača, u školi fudbala Viner. Zanimljivo, tamo trenira i Benov sin, sa njim sam se redovno viđao dok sam tokom pauza bio u Beogradu. I dođem ja na trening ispod južne tribine Zvezdinog stadiona. Bila su samo dva terena tada, kad padne kiša, blato do kolena. A, sada, to je prava Akademija. Tereni sjajni, veštaci i prirodna trava. To me raduje, jer iz svoje omladinske škole Zvezda može da živi. Kada su Zvezdina deca u pitanju, ne mogu biti objektivan. Setim se sebe.
Kako ste stigli do prvog tima?
- Kao što rekoh, bio sam napadač. Ali, što sam više rastao, to su me sve više spuštali ka golu. (smeh) Lutao sam po pozicijama, bio mi se zbog toga smučio fudbal u pubertetu. Čak dva meseca nisam uopšte trenirao. I onda opet počnem. Mile Jovin, legenda Zvezde tada je vodio selekciju stariju od moje. Pozove me da igram za njih, jer im je falio jedan štoper u selekciji. Pita me da li mogu da igram, a ja dva meseca bez fudbala. I odigram neverovatno, oduševim Ratka Dostanića koji je tada bio direktor omladinske škole. I otada igram kao štoper. I sve je išlo posle toga kako treba. Upijao sam savete Nebojše Maksimovića i Velička Kaplanovića, trenera od kojih sam mnogo naučio. Trpeli su moje bubice, bio sam nezreo i hvala im na razumevanju. Kod Slaviše Stojanovića sam ušao u prvi tim sa 17 godina, ali nisam debitovao. Slomim ti ja nos u omladincima, na utakmici u Kragujevcu. I kažu mi da mi nije ništa, a na putu do kuće nos kao paprika babura, sav otekao. Zovu me uveče iz prvog tima da se javim na trening. Meni nos preko cele face, kad me je ispred svlačionice video Novak Matinović, kaže mi, mali ko te prebio… (smeh) Doktor Popić mi kaže nema šanse da me pusti da takav igram. Ja počnem da ga kumim i molim, o čovek dobar kao hleb, smiluje se nekako i nađe mi masku u kojoj je pre deset godina igrao Boško Janković. Ma, igrao bih tada bez jedne noge, a ne sa slomljenim nosom. I odigram prijateljsku utakmicu dobro, pa me Slaviša ostavi do kraja sezone da treniram sa prvim timom. Mojoj sreći nema kraja.
Kad se desio debi?
- Nisam imao ugovor sa Zvezdom, a debitovao sam kod Nenada Lalatovića za prvi tim. Mnogo dugujem Lali i on je bio Zvezdino dete, pa nas je sve dobro razumeo. Autobusom sam dolazio na treninge. Pamtim te dane dobro. Evo još jedne anegdote. Sezonu ranije, kod Slaviše Stojanovića. Nine i Milijaš, reprezentativci, velikani… Obožavao sam ih, da budem u njihovom društvu. Nine dobar, a Miki zemunski mangup. I navuče me Miki na jednom treningu, ja zapeo kao lud da se dokažem. On makne loptu, namesti onu svoju zadnjicu, a ja se prospem koliko sam dug… I znate šta mi Miki kaže. Gde si pošao seljaku? I opali da se smeje. A, meni takođe smešno, srećan, prihvatili su me. Tako je i bilo. Posle mi bilo lakše, kada su u prvi tim došli Luka, Gruja i Rajko.
Petorica Zvezdinih klinaca podigla su klub - vi, Rajković, Ristić, Grujić, i Jović. Od vaših transfera, klub je preživeo.
- Realno, koliko god smo mi pomogli Zvezdi, duplo više je Zvezda pomogla nama. Ma, i više. Jer ne bismo otišli u velike klubove i zaradili ozbiljan novac, da nije bilo Zvezde. Klub je procenio da smo bili pravi, hrabar je to bio potez ubaciti nas sve u vatru. Lala je nažalost taj eksperiment platio glavom i zato mi ga je mnogo žao. Ali, uspeo je da nas izgura. Sa ove distance, igranja u inostranstvu, mog reći da sam više dužan Crvenoj zvezdi. I srećan sam da je sada klub jak, stabilan i ponovo važna karika u Evropi. Svi su se kalili po nekim filijalama i to je neki normalan tok, samo smo nas petorica imali sreću da uđemo odmah u prvi tim. Iskoristili smo što je klub bio u lošoj situaciji i taj rizik se svima isplatio.
Koliko je Miodrag Božović Grof uticao na vas?
- Teško je biti objektivan kad je Grof u pitanju, jer ga mnogo volim. Mada u početku kao da me nije video. Ali, posle… To je sve leglo. Voleo bih da opet radim sa njim, naučio sam od njega mnogo, što u fudbalu, što u životu. I to za šest meseci saradnje. Baš sam se vezao za njega. Pamtiću njegove savete dok sam živ.
Dete ste iz radničke porodice, a uspeli ste da napravite vrhunsku karijeru. Kako?
- Zvezda je to, dođe dece iz svih krajeva Srbije. Neki su iz bogatih neki iz siromašnih porodica, a teren je jedino merilo. Ne mogu da kažem da sam osećao tada da je neko bio guran. Bilo je dece buržuja da tako kažem, ali su bili normalni. Oni su dolazili džipovima na treninge, a nas nekoliko na šipku, pa na bus. I nije bilo zavisti između nas i njih. Niti sam ja ikada osetio neku nepravdu. Mnogo je Zvezda veliki klub da se desi tako nešto, da se gura nečiji sin. Desilo se da neko manje kvalitetan dobije više vremena, ali bi to vrlo brzo dolazilo na svoje mesto. Dete iz radničke porodice više grize, nego neko koje zna, da ako ne uspe kao fudbaler, imaće novac na nekom drugom mestu. To su stvari koje su normalne u fudbalu.
Beogradski ste dete, koliko vam nedostaje rodni grad?
- Odrastao sam na Vidikovcu, na periferiji grada. Radničko sam dete, a kad dođe pubertet, onda počneš da sve oko sebe posmatraš drugačije. Sećam se, hteo sam tada da budem više mangup, nego fudbaler. Ali, Zvezda me je izvela na pravi put. Beograd je grad u kojem sam sve prošao. Nijedan grad ne može da ga zameni. Sve mi je u Beogradu, porodica, prijatelji, Zvezda… Šest godina sam u inostranstvu i Beograd mi mnogo nedostaje. To je najbolji i najlepši grad na svetu. Kad sletim na aerodrom u Surčin, udahnem duboko vazduh i osetim koliko je lepo kad se vratiš kući.
Da li je tačno da ste prvi broj na Zvezdinom dresu 59, izabrali po autobuskoj liniji sa kojom ste dolazili na treninge?
- Ha, ha, ha… Istina! To sam uradio kad sam bio klinac, danas ne bih. Svaki dan sam išao busom od Vidikovca do Marakane, od svoje devete do 18. godine. Ne znam, valjda taj bus prolazi pored svake pijace i Doma zdravlja, pa je pun penzionera. A, ja posle treninga umoran, mrtav, ali lepo vaspitan. I šta ću, ustanem svaki put, a noge otkidaju. Tada sam maštao da kupim autom i da idem na treninge kolima, samo da izbegnem bus. Sada imam želju da napravim jedan krug sa 59. Da sednem u nju, ili stanem držeći se za šipku i provozam. I uradiću to, čim se vratim.
Sećate li se saradnje sa Milanom Kosanovićem, koji je nedavno preminuo?
- Nekoliko dana pred taj nemio događaj, dobio sam informaciju da Kosan ima koronu. Mislio sam da će pobediti, ali kad sam čuo vest da je umro, nije mi bilo dobro. Veliki stručnjak, koji je imao fudbal u malom prstu. Pamtiću ga po dobrim šala i onome što me je naučio. Sećam se SP na Novom Zelandu, kako nas je uveseljavao... Kad bi nešto provalio, na onom svom lalinskom, mi bismo vrištali od smeha. Baš me je pogodila njegova smrt. Neka mu je laka crna zemlja.
Pomenuli ste Novi Zeland. Koliko vam znači titula svetskih prvaka?
- To je nešto što ne može nijedan ugovor da zameni. To, kada sa svojom reprezentacijom uradiš nešto važno za svoju naciju i zemlju. Evo, ježim se i sada kad vam pričam. Kada se setim svega toga što se tamo dešavalo i dočeka u Beogradu. To je bilo neverovatno. Mesec ipo dana smo bili na kraju sveta, ne znam kako smo sve izdržali. Kada smo prošli grupu počeli smo da shvatamo da nešto možemo da uradimo. Da smo igrali negde bliže, pukli bismo odmah. (smeh) Otišli smo tamo u tajnosti, kao da niko nije ni znao gde idemo. Pobedili smo Brazil u finalu, a za njih su igrali Žezus koji sada igra za Mančester siti i Danilo koji je član Nice. Ali, naša ekipa bila je bolja, sjajna generacija, spoj 95 i 96 godišta. Ta svetska titula bila je zasluga Pauna, Kosana, Mitrovića i celog stručnog štaba. Selektor Paunović nam je godinu dana ranije pre SP rekao da ćemo biti šampioni. Mi smo ga tada gledali u čudu, ne shvatajući koliko je bio vizionar i koliko je verovao u naše kvalitete.
Kojeg trenera posebno pamtite?
- Ako izuzmemo trenere iz Zvezde i reprezentacije to je svakako Paolo Sousa. Čovek koji mnogo voli Srbe, a kako i ne bi kad je sa mnogima igrao zajedno. Za nas Srbe kaže do smo momčine i jaki tipovi. Voli nas i zbog karaktera. Odgovarao mi je u svakom pogledu, kao trener i kao čovek, jer je temperamentan, iskren, častan i nije zlonameran. Voleli smo se i uzajamno poštovali. Sada je selektor Poljske, i zbog njega ću navijati za Levandovskog i družinu na EP. Voleo bih da Sousa napravi dobar rezultat.
Kakov vidite reprezentaciju Srbije sa Piksijem kao selektorom?
- Dragan Stojković! Svi znam ko je Piksi. Veliko ime, u svetu i Evropi. Sviđa mi se kako su krenuli. To je naša reprezentacija i moramo svi da je podržimo. Nemamo drugu i zato treba da budemo uz Piksija i igrače. Meni je Srbija sve. Nadam se da će Piksi odvesti nacionanlni tim na Mundijal. Svim srcem sam uz njih, dosta momaka znam, sa nekima sam igrao zajedno, nekima bio kapiten...
Šta radite u slobodno vreme?
- Dosta čitam knjige sa istorijskom tematikom. Poreklo mi je iz Crne Gore, vučem korene iz starog srpskog plemena Bjelopavlića. Ponosan sam na pretke i dosta čitam o Crnoj Gori pred Prvi svetski rat i posle toga. Moja porodica je preko Kosova došla u Srbiju, bežeći od krvne osvete.
Čini se da volite istoriju, zar ne?
- Tako je, posebno nacionalnu. I u školi mi je istorija bila omiljeni predmet, za razliku od matematike i fizike. (smeh) Za razliku od istorije, politiku ne volim, smatram je prljavom. Dosta gledam i dokumentarce. A, knjige čitam dok sam u autobusu i avionu, da iskoristim vreme - zaključio je Vukašin Jovanović.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
