Fudbalski menadžer, svestrani muzičar, kompozitor, ugostitelj... Tako bi ukratko mogao da se opiše Vojislav Voja Dragović, čovek koji je u Crvenu zvezdu doveo Valtera Zengu, Zdenjeka Zemana i Slavišu Stojanovića, te Đemba Đembu i Valerija Božinova u Partizan. Voja je i čovek koji govori pet svetskih jezika, a njegova životna priča je neverovatna, iako ima samo 39 godina.
Kako ste uplovili u menadžerske vode?
- Paralelno igrajući fudbal, počeo sam da pomažem drugarima koji su tražili uhlebljenje da nađu posao. Imao sam dar za kontakte, govorim pet jezika i tako je počelo. Za mene je to human i plemenit posao, od Boga dato da poguraš nekoga u kojem smeru on želi da ide. I sve je bilo na dobrovoljnoj osnovi, dok Zengu nisam doveo u Zvezdu. A, tada sam imo 22 godine. Tada sam video da to može biti kvalitetan posao. I evo, radim ga već 17 godina. To je moja profesija - počinje razgovor za Kurir Voja Dragović.
Veže vas prijateljstvo sa Lipijem, Ančelotijem, Mesijem Ronaldinjom, Del Pjerom, Totijem, Spaletijem, Krespom... Mnogim fudbalskim veličinama. Šta možete reći o njima?
- Lipi je veliki gospodin, dao je Kuriru prvi intervju, kada je rešio da se povuče. Ostvaren čovek, oslobođen svih kompleksa, neopterećen svojom veličinom i bogatstvom. Živi sa osmehom koji krati dan. To krasi i većinu takvih ljudi, poput Ančelotija, koji je skroman i divan čovek. Mesi i Ronaldinjo su jednostavni, Romario takođe, Toti uvek nasmejan, Del Pjero srdačan kao i Spaleti, Krespo profesionalac. U suštini to su fini ljudi. Za sve njih koje smo pomenuli, želim da kažem da su u svom poslu nesvakidašnje veličine, ali i ljudske. Retko kada kažu ne.
Možete li nam reći nešto o svojoj fudbalskoj karijeri?
- Moja golmanska karijera trajala je kratko. Počeo sam u Zemunu i otišao sam sa 19 godina u Kjevo iz Verone. Imao sam ponudu Lacija i prešao sam u Rim, ali su oni bankrotirali na sam dan potpisa ugovora. Tada odlazim u Sarajevo. Onda mi se dešava još jedna neverovatna stvar. Potpisujem ugovor sa Romom, a njima tog leta poništavaju sve ugovore zbog duga prema Meksesu. To mi je bila šamarčina i počeo sam da menadžerišem. Doveo sam Zengu i rekao sebi može i ovako. Odbio sam posle toga razne ponude, pravio sebi štetu. A, onda, 2010. sam imao tešku saobraćajku, to me je odvojilo od fudbala definitivno.
Hoćete li nešto da nam kažete oko toga?
- Uh... To je samo situacija posle koje izgubiš strah od bilo čega u životu. Posle toga se ne nerviraš za bilo šta. Počneš da ceniš život. Shvatiš da je to ono što treba čuvati.
Kako ste doveli Valtera Zengu u Zvezdu?
- Luda priča! Upoznao sam Zengu kada je me zvao da branim u Steuu dok je bio trener. Nisam ostao u Bukureštu, desile su se tu neke prepreke, da tako kažem, ali sam Valteru rekao da ćemo sarađivati u budućnosti. Na kraju sezone me je pozvao jer je ostao bez posla. Došao sam do Piksija koji je bio predsednik Crvene zvezde. Moram da pomognem da mi je kod kontakta pomogao legendarni novinar, nažalost danas pokojni Mića Pašić. Sa Piksijem sam se dogovorio za pet minuta. I Valter je stigao, osvojio duplu krunu.
Sa Zemanom je bilo totalno drugačije, zar ne?
- Zeman... Čovek, trenerska ikona, inovator, idol mnogim trenerima i danas. Pa, Gvardiola priča da mu je idol! Došao je u Zvezdu najgorem i najtežem trenutku u istoriji kluba, kada nije bilo novca, ali jeste mnogo nezadovoljstva. Stvorio se animozitet igrača prema njemu, a on se našao u čudu. Pitao me je često kako mogu da ga slušaju Toti, Kafu ili Aldair, a neki nepoznati igrači Zvezde ne. To je najgora epizoda njegove karijere. Insinje, Imobile, Verati, sve njih je lansirao Zeman, istim načinom rada kao u Zvezdi.
Sarađivali ste i sa Partizanom, zar ne?
- Đemba Đemba i Božinov, stigli su u Partizan na moj predlog. Sa zadovoljstvom, jednostavno i lako, bez ikakvih frka i tenzija. Radeći, spoznao sam mentalitet ljudi koji vode Partizan, njihovu privrženost klubu. Ja sam zvezdaš, zavoleo sam klub zbog Dike i radeći s Partizanom bilo mi je simpatično. Moram reći da je Božinovu Partizan produžio karijeru.
Posredovali ste i pri dolasku Južnoamerikanaca u Zvezdu, jel tako?
- Što se tiče Južnoamerikanaca, suština je da tu nema nijednog zakona gde postoji garancija u životu, da će neko doći i razbiti. Možeš da dovedeš Nejmara u Zvezdu i da se on ne snađe. Adapatacija je sublimacija milijardu faktora oko čoveka. Kod tih momaka nije bio sporan kvalitet, oni su se dokazivali u jačim ligama. Salas i Barkos nisu uradili ništa. Kastiljo je i danas simbol Zvezde, o Molini se i dalje lepo priča.
Kako ste Slavišu Stojanovića doveli u Zvezdu?
- Upozano sam ga kada sam doveo Zengu u Zvezdu. Otada smo nerazdvojni, kao da smo ista krv. Kad su se kockice sklopile doveo sam ga u Zvezdu sa kojom je osvojio titulu posle sedam godina. Slaveta i mene spojila je ljubav prema muzici, jer je on vrstan gitarista.
Sećate li se tih dana, kako je Stojanović osedeo u Zvezdi?
- Tih godinu dana svaki dan sam bio sa Slavišom. Preživljavali smo stvari zajedno, tu ludnicu i konfuziju. Čovek koji je došao iz mirnijeg i komfornijeg sveta, u klub gde su očekivanja bila ludačka. Morao je da žonglira između uprave sa četiri potpredsednika, igrača, navijača... Ključ je bio da dogura do zime, a onda mu je Bog vratio za sav njegov rad, dobrotu i iskrenost. Zvezda je na bazi energije, ljubavi i entuzijazma osvojila titulu. Refleksije na njega su bile neverovatne, tri puta se pakovao da ide, tri puta sam ga ubeđivao da ostane. O toj sezoni treba napisati knjigu. Možda ću to i da uradim. Situacija je bila slična Zemanovoj, s tim što je Slaviša bio uporniji.
Otkud ljubav prema muzici?
- Iz porodice! Tata je vrhunski bas gitarista, a meni je gitara bila prva igračka. Kao klinac sedeo sam ispred kasetofona i svirao Elvisa Prislija. Sa četiri godine gitara, sa šest klavir. Nisam se školovao, klasičan sam sluhista, sviram više instrumenata...
Svirate dugi niz godina sa grupom "Piloti", zar ne?
- Stalni sam član postave Pilota već šest godina. I Kikija sam upoznao preko fudbala. (smeh) Time sam ostvario svoj dečački san jer volim taj bend otkad znam za sebe. Sviram koncerte to me ispunjava.
Kako ste upoznali Alena Islamovića kojem ste nedavno napisali muziku za pesmu?
- Ima jedno četiri godine kako se znamo. Na jednoj proslavi FK Osijek, njihov predsednik Ivan Meštrović pitao me je da li bih mogao da im dovedem nekoga za novogodišnju zabavu. Doveo sam im Bajagu i Alena. Tada smo se i upoznali. Rekao sam Alenu da bih mogao da mu napravim pesmu. Kad je došla korona, imao sam viška vremena, komponovao sam... Moja prijateljica Katarina Ćirić napisala je tekst, pustio sam demo Alenu i on se oduševio. Kad je došao da se vakciniše u Beograd snimili smo pesmu - otkrio je Voja Dragović.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
