OD ČISTE MAGIJE DO VELIKOG SKANDALA! Golmani su ga se PLAŠILI, a kada je "okačio kopačke o klin" osuđen je za MITO I KORUPCIJU!

Donosimo vam 90 priča o velikanima evropskog fudbala! U susret EURO do koga su ostala još tri meseca kucamo na vrata fudbalera koji su obeležili istoriju fudbala na Starom kontinentu.

Mladić iz Žefa je sa 17 postignutih golova u narednoj sezoni bio najbolji igrač Nansija koji se, nakon samo jednogodišnjeg odsustva, vratio u Prvu ligu. Iako se ponovo sučavao sa povredama, bio je jedan od najzaslužnijih za plasman svog tima u polufinale nacionalnog kupa, gde je u porazu od Olimpika iz Marseja (1:4) postigao jedini pogodak za gubitnički sastav. Dobre igre u klubu doneli su mu poziv u najboljureprezentaciju Francuske, a u debitantskom nastupu 27. marta 1976. protiv Čehoslovačke (2:2) zatresao je mrežu protivničkog golmana. Pre nego što je obukao dres ”trikolora” na Olimpijskim igrama u Montrealu (gde je njegova selekcija zaustavljena u četvrtfinalu od Istočne Nemačke) potpisao je svoj prvi, dvogodišnji ugovor sa Nansijem.

Naredna 1977. godina donela je punu međunarodnu afirmaciju prvom igraču Nansija. U utakmici u kojoj su Francuzi pobedom nad Bugarima (3:1) obezbedili plasman na Mundijal u Argentini dao je lep pogodak sa 25 metara udaljenosti, a na kraju te godine dodeljena mu je bronzana kopačka lista Frans fudbal kao trećem najboljem igraču kontineta (dobio je samo četiri glasa manje od pobednika Alana Simonsena). Nekoliko meseci kasnije u pripremnom meču za svetski šampionat sa Italijanima u Napulju dva puta je iz slobodnih udaraca matirao Dina Zofa (jedan od tih golova mu je doduše poništen), čime je stekao slavu na Apenima i postao predmet interesovanja najvećih klubova sa “čizme”.

Uoči puta u zemlju pampasa, Mišel je sa Nansijem 1978. godine osvojio svoj prvi trofej u karijeri. Nakon što je u finalnom susretu Kupa Francuske pogotkom doprineo trijumfu njegove ekipe, pripala mu je čast da kao kapiten primi pehar iz ruku predsednika Republike Valeri Žiskar D’Esten. Iako je francuska javnost od Platinija i reprezentacije očekivala dobre rezultate u Argentini, on je svoj debitantski nastup na svetskim šampionatima završio već posle takmičenja u grupi, u kojoj su od “galskih petlova” bili bolje selekcije domaćina i Italija.

U narednoj sezoni došlo je do pucanja veze između navijača Nansija i najboljeg fudbalera kluba, pa je bilo očigledno da će Platini uskoro promeniti sredinu. U leto 1979. prešao je u tada najbolji francuski klub Sent Etjen koji je želeo da sa 24-godišnjim asom ostvari cilj koji mu je 1976. izmakao u finalu – postane šampion Evrope. Nadanja se nisu ostvarila jer je prvi fudbaler Francuske tokom tokom tri sezone provedene u dresu “zelenih” uspeo samo da 1981. osvoji titulu šampiona države. Sa klupskim drugovima je dva puta pognutih glava napuštao teren nakon finalnih susreta nacionalnog kupa, dok na međunarodnoj sceni – i pored povremenih bljesaka (pobede nad PSV-om 6:0 i HSV -om 5:0) – Sent Etjen nije uradio ništa konkretno.

Došlo je vreme za nove izazove i selidbu iz domovine, a Platini je 1982. odlučio da prihvati ponudu najtrofejnijeg italijanskog kluba – Juventusa. Pre nastavka karijere u Torinu, desetka selekcije “trikolora” je sa kapitenskom trakom na ruci predvodio Francuze na Mundijalu u Španiji. “Galski petlovi” su na igrali veoma dobro i zahvaljujući pre svega sjajnom veznom redu, čija je prva violina bio novi fudbaler Juventusa, stigli do polufinala u kome su ih čekali atktuelni evropski prvaci tadašnji Zapadni Nemci.

U tom duelu u Sevilji – koji su obeležili divljački start golmana “pancera” Šumahera na Batistona, te dramatični produžeci – Mišel je u regularnom delu meča bio strelac izjednačujućeg pogotka (iz penala) za izabranike selektora Idalgoa. Kada su Trezor i Žires u prvom produžetku savladali Šumahera, činilo se da Francuze više ništa ne može zaustaviti na putu do njihovog prvog finala. Tako međutim, nisu mislili napadači “elfa” Rumenige i Fišer, koji su utakmicu odveli u neizvesnu penal završnicu, gde je promašaj Bosisa bio koban za Platinija i njegove drugove.

Italijanski prvak je u Atini 25. maja odmerio snage sa Hamburgerom u finalnom duelu Kupa šampiona. Iako su crno-beli ušli u utakmicu kao favoriti, pogodak Feliksa Magata u 9. minuti presudio je da dragoceni trofej ode na sever Nemačke, a ne u grad “Fijata” u Pijemontu. Platiniju je uteha za ovaj poraz stigla iz Pariza. List Frans fudbal mu je na kraju te 1983. po prvi put dodelio Zlatnu loptu kao najboljem igraču Starog kontinenta, što će se ponoviti i naredne dve godine.

Iduća 1984. godina bila je još uspešnija za fudbalskog majstora iz Lorene. Najpre je sa Juventusom osvojio prvi od dva skudeta i ponovo – ovaj put sa 20 pogođenih lopti u mreže protivnika – bio golgeter “kalča”. Na međunarodnoj sceni konačno se radovao osvajanju jednog evropskog trofeja, konkretno Kupa pobednika kupova, koji je stigao u vitrine kluba iz Torina nakon pobede nad Portom (2:1) u finalu u Bazelu. Najbolje je usledilo u junu na završnom turniru Prvenstva Evrope u Francuskoj na kome je “maestro” sa nadimkom “Kralj” blistao kao nikad u karijeri.

Na otvaranju šampionata Platini je 12. juna na “Parku prinčeva” bio strelac odlučujućeg pogotka (u 78. minutu) u pobedi nad Danskom (1:0). Još efikasniji je bio u naredna dva susreta u grupi, pošto je u pobedama nad Belgijom (5:0) i Jugoslavijom (3:2) ostvario dva het -trika. Nije stao ni u dramatičnom polufinalnom susretu sa Portugalcima (3:2), odigranom 23. juna u Marselju. Njegov pobedonosni pogodak postignut u 119. minutu produžetka doneo je Francuzima plasman u prvo finale šampionata Starog kontinenta, u kome ga je čekala Španija. “Crvena furija” je četiri dana kasnije na Parku prinčeva odolevala do 57. minuta, kada je Mišel šutem iz slobodnog udarca (uz asistenciju nespretnog golmana Arkonade) otključao bravu rivala. Belon je u poslednjim trenucima meča postavio konačan rezultat, a Platini je izabran za najboljeg igrača i strelca prvenstva.

Platini je na kraju sezone 1984/1985. treći put uzastopno postao prvi strelac Serije A, ali mu je od toga sigurno mnogo značajnija bila titula klupskog prvaka Evrope koju je sa saigračima osvojio nakon finalnog susreta sa Liverpulom (1:0) na briselskom Hejselu. Njegov pogodak iz penala (u 58. minutu) presudio je ishod meča, međutim ovaj trijumf je ostao u senci tragičnih događaja na tribinama gde je, posle juriša Liverpulovih fanova, živote izgubilo 39 navijača Juventusa. Mišelu je tada zamereno što se radovao pobedonosnom golu, a on je tvrdio da tokom utakmice nije bio upoznat sa posledicama “stampeda” na tribinama Hejsela. Trofejnu međunarodnu 1985. godinu je kompletirao uzimanjem pehara u Superkupu Evrope i Interkontinentalnom kupu gde je italijanski tim, nakon boljeg izvođenja penala, savladao južnoameričkog šampiona Argentinos Juniors.

Došlo je vreme da se obese kopačke o klin. Od reprezentacije se oprostio 29. aprila 1987. u susretu sa Islandom, dok je prvenstvena utakmica Juventusa sa Brešom označila završetak njegove igračke karijere.

Nakon karijere, oprobao se u kao selektor "galskih petlova" ali je to bilo kratkog daha. Bio je i u koorganizaciji Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj, a najviše je obavljao funkciju predsednika UEFA na čijem čelu je bio od 2007. do 2015. godine. Tu mu je i jedina mrlja u karijeri, jer je osuđen na osmogodišnju suspenziju iz fudbala zbog mita i korupcije prilikom dodele domaćinstva Svetskog prvenstva 2022. godine Kataru.

Kurir sport

BONUS VIDEO: