PARTIZAN BI TREBALO DA KRENE OD NULE! DA VASKRSNEMO KAO RENDŽERS! Legenda crno-belih grmi zbog stanja u Humskoj: Boli me kad gledam derbi...

Goran Bogdanović (57) bio je jedan od 79 bivših igrača koji su potpisali "Apel za spas fudbalskog kluba" i žestoka opozicija Miloradu Vučeliću i Milošu Vazuri. Ljubav prema Partizanu i odanost prema crno-belim bojama bili su glavni povod za intervju, s obzirom na aktuelnu situaciju u Humskoj.

- Svako ko je pravi partizanovac i ko voli Partizan ne može da se pomiri sa ovom situacijom. Proveo sam osam godina u Partizanu i sve ovo što smo gledali prethodnih godina me ne mnogo bolelo. Najiskrenije kažem. Koliko smo bez trofeja? Sedam godina nemamo titulu, pet za trofej... Mi prava pojačanja nismo doveli u klub. Dovode se neki igrači iz egzotičnih zemalja, a naša škola koja je bila najbolja u Evropi se gotovo ugasila - priča u dahu Goran Bogdanović i nastavlja:

- Ne mogu da verujem da iz naše škole, ne može da izađe nijedan igrač! A, nekada izlazilo po pet i više u generaciji.

Govorio je Bogdanović i o tome da Partizan trenutno teško da može da prati Crvenu zvezdu.

- Boli me kad gledam derbi... Zvezda ima rezultate, a mi ih nemamo. Mene više boli taj broj stranaca i kod nas i kod njih. Mi smo ih imali devetoricu u derbiju. Kako oni da osete taj derbi? Nemoguće je opisati kako je ranije bilo u odnosu na danas... Partizan je bio nemoćan u derbiju. Zvezda nam je dala četiri gola, a imao sam osećaj da bi nam dali još toliko da golman Jovanović nije bio raspoložen.

Navijači Partizana su posebna priča.

- Predsednik i direktor kluba trebalo je da odu čim su navijači prestali da dolaze na utakmice. Oni idu na košarku, i na ulicu samo zbog te dvojice. Kad je tako, jasno je da nešto ne valja. Fudbal se igra zbog navijača, Partizanovi su najbolji u Evropi. Uvek su bili 12. igrača, sada dve godine ne idu na tribine. Duša me zaboli kad pored "juga", vidim su prazne zapadna i istočna tribina. Zato nisam razumeo zašto nisu podneli ostavke. Da sam bio na njihovom mestu, otišao bih posle prve sezone u kojoj ne bih osvojio titulu. Skloni se čoveče, kad ne znaš, kad vidiš da ne ide...

Finansijska strana FK Partizan nije dobra, spekuliše se o dugu koji je došao do 60.000.000 evra.

- Sad se svašta čuje i priča. I do mene su došle informacije da smo u velikom finansijskom problemu, da je dug ogroman, da se pare mnogima duguju... Kako to sve rešiti, ne znam. Jedino ako budemo igrali Evropu. A, sad kako izgledamo i kako igramo nisam siguran... Pitanje je i kako ćemo platiti licencu UEFA. Moje mišljenje je da krenemo od nule, ako već nema spasa. Ono što sam čuo deluje kao katastrofa i o tome ne bih javno da pričam. Da se žrtvujemo, kao Rendžers, kao Juventus... I oni su se vratili, pa vratićemo se i mi.

Bogdanović pozdravlja odlaganje skupštine FK Partizan za 21. oktobar.

- Meni je Đole Tomić u četvrtak poslao poruku, da smo uspeli, da ova dvojica odlaze. Super, hvala Bogu da je tako. Ali, nemam taj osećaj, ne znam hoće li tako i biti... Plašim se da te promene ne budu samo kozmetičke, jer je klub u velikom problemu. Predložio sam Tomiću, da se mi iz "Apela za spas" ponovo okupimo dan pred skupštinu i vidimo šta je istina.

Upravu kluba i članove skupštine trebalo bi da čine novi ljudi.

- Ovo što čitam po novinama i po portalima, Rasim Ljajić je predsednik kluba. Znam da je fudbalski čovek, da je veliki partizanovac što je veoma bitno, ali i čovek države da se ne lažemo. Voleo bih da on dođe. Samo da zna da je i on zamenjiv, ako ne bude bilo rezultata. Voleo bih da u upravi bude mesta za Predraga Mijatovića i Slavišu Jokanovića... Od ovih mlađih za Đorđa Tomića, jer je bio incijator našeg okupljanja i zalegao najviše za celu stvar. Tu su i Goran Trobok, Dževad Prekazi, Nikica Klinčarski, Nenad Stojković, Zvonko Varga...

Podele među onima koji je Partizan važan su ono čega se plaši Bogdanović.

- Ali hajde da se prvo mi partizanovci ujedinimo i pustimo onog ko dođe, da radi na miru. Mi želimo dobro klubu. Da se finansijski sve to dovede kako treba, ako može... I Zvezda je bila u minusu, pa su uspeli da se vrate i naprave veliku stvar. I mi moramo da budemo pametni i da radimo u interesu FK Partizan. Važno je da se kaže, Partizan će ostati i kad nas ne bude bilo... Partizan je svima nama pomogao, da zaradimo velike pare i postanemo javne ličnosti... Hajde da mu vratimo.

Partizan je u vreme Žarka Zečevića i Nenada Bjekovića bio stabilan.

- Sa njima dvojicom Partizan je žario i palio ne samo srpskim, već i jugoslovenskim i evropskim fudbalom. Čuo sam da su se posle posvađali, da jedno vreme nisu ni govorili. Ne znam da li je to istina... Ograđujem se. Posle su napustili klub, došli su neki drugi i Partizan je počeo da se urušava.

Napad na trenera Aleksandra Stanojevića posle derbija je velika sramota.

- To je svakako ružna stvar. Taj napad nije smeo da se desi. Ne znam ko je to izazvao, ko je to uradio... I mi bivši fudbaleri smo sujetni, kad su loši rezultati. Možda je rekao nešto, što nije trebalo... Opet, Stanojevića ne krivim... Mislim da je trebalo ranije da da ostavku. Ispali smo iz sva tri evropska takmičenja... Videlo se tu da nešto ne valja. Tada je Stanojević trebalo da ode. Ne bi doživeo sve ovo što ga je snašlo. Posle mu je Zvezda dala četiri komada, a onda su ga napali...

Imao je Bogdanović i savet za Sava Miloševića.

- Savi mogu da poručim, a ko ne krene kako treba, bolje je da se povuče na vreme. Da ne doživi isto što i Stanojević. Da se razumemo, mlađi je dosta od mene i želim mu svu sreću na mestu trenera Partizana.

U igračkim danima Bogdanović je bio poznat kao vrsni dribler i majstor čuvene "biciklice".

- Ha, ha, ha... Imao sam urođen taj dribling. Video sam ga kod Zlatka Vujovića i Elvira Baljića, a meni je Bog dao da ga usavršim i dovedem do perfekcije. Da ne ispadne da se hvalim, meni su to govorili brojni stručnjaci. Drago mi je što taj dribling mnogi sada u školicama fudbala zove po mem imenu.

Zanimljivo je kako je Goran Bogdanović došao u Partizan.

- Došao sam 1985. i ponosan sam što sam među deset igrača koji su odigrali najviše utakmica za Partizan. Igrao sam ligu velike Jugoslavije, uzeo dve titule, kup i superkup. Kada sam odlazio zemlja se raspadala... Najlepše trenutke karijere sam proveo u Partizanu. Stigao sam u Humsku iz Smedereva, iz Druge srpske lige, imao sam 16,5 godina. U to vreme bio sam najbolji igrač lige i zapazili su me mnogi klubovi. Sa pokojnim ocem otišao sam prvo na probu u OFK Beograd. Sačekali su nas direktor Ilija Petković i trener Ciga Đorđević. Posle razgovora dali su mi stipendiju od 500 dinara i smeštaj u njihovom domu. Htela me je i Zvezda, da ne zaboravim, zvali me da se nađemo u jednom restoranu. Zahvalili smo se ljudima iz Ofke, a moj tata me dan posle odveo u Partizan... I tamo sam morao da prođem probu. sećam se kao da je juče bilo. Izašli smo na onaj teren iza južne tribine, na "Grbavicu" kako smo ga mi zvali, ili kasnije "Blatušu". A, na terenu Omerović, Mance, Živković, Varga, Vućićević, Smajić, Đelmaš... Naježio sam se. Za mene su bili bogovi, a kasnije će me prihvatiti kao sebi ravnog. Sećam se, čekao sam da uđem u igru, a Smajić koga je trebalo da zamenim nije želeo da izađe. Toliko sam se iznervirao i rekao da nema ništa od Partizana. Nekih par minuta pred kraj ipak sam ušao. Bio sam toliko ljut da sam uzeo loptu na centru, nanizao nekoliko igrača, došao do Omerovića, uradio mu "biciklicu" i ušetao se sa loptom u gol. I to je bilo to. Odmah su mi posle meča prišli Milutin Šoškić, trener Nenad Bjeković i Momčilo Vukotić koji je bio sportski direktor. Moca mi je ponudio stipendiju od 1.000 dinara i stan u hotelu "Mladost". Potpisao sam ugovor i tako je počela moja priča sa Partizanom. Dečaka iz malog mesta Godomina, koga niko nije gurao i koji je bez tate i mame stigao u veliki grad.

Rivalitet Partizana i Zvezde ranije je bio zdrav, danas to nije.

- Mi smo bili prijatelji, ali i veliki rivali. Kućni, pravo da vam kažem. Meni je u goste dolazio Darko Pančev, u kuću, a ja išao kod njega, Ilije Najdoskog... Ali na terenu smo bili ljuti protivnici. Koliko nam je Pančev samo dao golova... Bilo je to zdravo rivalstvo. Danas nema poštovanje prema protivniku, traži se tuča, vređanje. To je nekada bilo nezamislivo. Nedavno sam bio u Skoplju sa Goranom Plavim Stevanovićem i Vujadinom Stanojkovićem, Darko me zvao na projekciju njegovog filma. Vidite, koliko se mi i danas cenimo i poštujemo.

Bogdanović posle Partizana šest godina je igrao u Španiji, za Majorku, Espanjol i Ekstremaduru. U 33. godini se vratio, ali je umesto u Partizan otišao u Smederevo, u Sartid.

- Imao sam poziv da dođem u Partizan, hteo me je Bjeković. Ali nisam želeo da se vraćam. Iz samo jednog razloga. Nisam želeo da dođem u situaciju da mladi fudbaleri crno-belih prebacuju povratnicima i negoduju. Kao što su u moje vreme radili pokojnom Ješiću i Klinčarskom. Nisam hteo da se nađem u toj situaciji. Da me klinci prozivaju da im uzimam mesto. Moja dečačka želja bila je da se iz inostranstva vratim u Smederevo i odužim svom klubu. Vuklo me je nešto. Nisam pogrešio. Pobedili smo Zvezdu u Kupu i to na stadionu JNA. Oprostio sam se od fudbala sa 37 godina, iako sam bio najbolje ocenjeni igrač u ligi Srbije i Crne Gore. Sartid je tada bio jak, igrali su Mudrinić, Vasković, Mrdak... A, Saša Kocić! Kakav je bio, ma igračina. Šteta što imao toliko pehova zbog povreda.

Dok je igrao u Španiji Goran Bogdanović stekao je prijatelje za ceo život.

- Zanimljivo je da sam i danas u kontaktu sa Maurisijom Početinom, bivšim trenerom PSŽ i Čelsija, aktuelnim selektorom SAD. Igrali smo tri godine u Espanjolu. Bio je veliki fudbaler i sada je veliki trener. Non-stop me zove. I on i Toni Himenez, njegov pomoćnik i takođe moj saigrač iz Espanjola. Želja mi je da ga dovedem u Srbiju, u Smederevo.

Goran danas živi mirnim životom.

- Danas se igram sa unucima. Ćerka mi je podarila dva unuka, nadam se da će jedan da bude fudbaler i da nasledi dedu. Čekam decu i od sina. Ha, ha, ha... Deca su mi u Berlinu, tamo žive i dobro im ide - objasnio je Bogdanović.