"DOLAZIM PRED MURINJA, A ON..." Ispovest srpskog asa koji je za nekoliko dana "promenio" PET klubova i sa +33 otišao na -10 stepeni

Samo nekoliko dana posle upoznao se sa Žozeom Murinjom i Dušanom Tadićem, ali je umesto fudbalske bajke usledio neverovatan scenario, jer su Turci omašili sa brojem stranaca i mladi Srbin je morao da bude poslat na pozajmicu. Posle nekoliko dana neizvesnosti izabrao je Zenit i odlazak u Rusiju.

Zvezda, Fener, Ejup (pozajmica, Turci već objavili da gotovo), Maribor (pozajmica, Slovenci ga već "promovisali") i konačno Zenit.

Kurir je Ognjena Mimovića pronašao u Sankt Peterburgu, samo dan nakon povratka iz Abu Dabija, gde je upoznao čelnike Zenita, trenera Sergeja Semaka i saigrače.

Turbulentan prelazni rok, kako biste ga opisali?

- Tako je! Imam 20 godina i ni u snu nisam pomislio da nešto ovako može da mi se desi. Neverovatno. Odigrao sam meč protiv Jang Bojsa i poneo stvari da idem u Francusku. Na dan utakmice pojavio se Fener! Traži me Žoze Murinjo! Kako da odbijem takvog trenera? Mogu da igram sa Tadićem i Džekom... Plus igraju Evropu, bore se za titulu. Lako sam prelomio. Čim smo se vratili u Beograd, odmah sam ujutro leteo za Istanbul. Odradio sam tam,o medicinske preglede, potpisao ugovor... Prvi put u inostranstvu, bio sam stvarno srećan - priča za Kurir Ognjen Mimović.

I šta se onda desilo?

- I posle tri dana rekoše mi u klubu da imaju problem sa brojem stranaca, da moraju da me pošalju na pozajmicu. Javili su se Maribor, Ejup i još neki klubovi... Nisam bio oduševljen što moram da idem. Usledio je razgovor sa trenerom Murinjom i Tadićem. Posvetovali su me da je najbolje da odem da igram, nego da ostanem i samo treniram sa ekipom Fenera. Tako je kako je, pomorio sam se s tim. Uz sve poštovanje Mariboru, nije mi se išlo tamo. I onda se pojavio Zenit. Fener se lako dogovorio sa Rusima, ja sam rado pristao. Zenit je veliki klub, od svih ponuda, možda i najbolja za mene. Pričao sam sa Erakovićem i Drkušićem, Zenit ima problem na poziciji desnog beka, jer su izgubili dva igrača. Postoji veća mogućnost da se izborim za minute i tako sam odlučio.

I to nije sve.

- Da vam otkrijem nešto. U četiri dana sam leteo avionom, kao nikada u životu. Iz Istanbula za Dubai, pa odatle u Abu Dabi, i onda u Sankt Peterburg. Ovde ću biti četiri dana, da obavim neke formalnosti i odmah se vraćam u Emirate, da nastavim pripreme sa Zenitom. Neverovatno je šta mi se sve izdešavalo u proteklih sedam dana. Sa plus 33 koliko je bilo u Abu Dabiju, došao sam u Sankt Peterburg na minus 10. Ali, ne žalim se. (smeh)

Kako vam je u Zenitu, kako ste primljeni?

- Super! Samo još da sve pohvatam... (smeh) Sličan je mentalitet Rusa i Srba. Sa te strane mi je lakše. Šta god da treba, uvek se neko nađe na usluzi da pomogne. Klub je vrhunski organizovan. Sve je potaman, došao sam na gotovo.

Dočekala su vas poznata lica Strahinja Eraković i Vanja Drkušić. Koliko su vam pomogli?

- Mnogo je lakše kad dodeš u novu sredinu gde znaš nekoga. A, meni se posrećilo da imam njih dvojicu. Erak i Vanja su mi stalno na usluzi. Vanja je sjajan momak, odmah me je zvao i sve objasnio... Eraka sam skoro upoznao, kaže brate, tu sam da pomognem, kaži sve šta ti treba. U Rusiji još nisam regulisao karticu vezano za plaćanje, njih dvojica su mi se odmah ponudili da sve oni srede, dok se to ne sredi. Eto, kakvi su to momci!

Možete li nešto više da nam kažete o Žozeu Murinju?

- Bilo mi je neverovatno kad su mi rekli da me je takav trener tražio. Sama pomisao bila je, da li je moguće da on zna ko sam ja... Imao sam tremu, dolazim prvi dan i treba da se upoznam sa njim. Ali, prvo su mi prišli Tadić, Kostić i Džeko, posle Livaković i Škrinjar... I nije mi bilo svejedno kada je došao Murinjo. Veličina u svakom smislu. I onda sad ja, neki tamo Ognjen Mimović treba da se upoznam sa jednim od najvećih trenera u istoriji fudbala. Ali, opustio me je odmah na prvu loptu, jasno mi je objasnio šta očekuje od mene. Naš drugi razgovor, kada se saznalo da postoje administrativni problemi, trajao je znatno duže. Tada se poneo ne samo kao trener, već i kao pedagog. Objasnio mi je da u naredna četiri meseca treba da igram, da će on sve da prati i da sam mu potreban na leto.

Kako su vas dočekali zemljaci Dušan Tadić i Filip Kostić?

- Do dolaska u Istanbul nisam ih poznavao, ali čim sam stigao u klub primili su me kao rođenog. Ne može bolje. Pogotovo kad se pojavio problem. Tadić je pričao sa mnom i po tri puta na dan. Ništa ga nije mrzelo. Hvala mu još jednom. Kad sam pričao sa Murinjom, bio je pored mene, da pomogne. Kostić takođe, kao i Džeko. Hvala im svima. Sjajni momci.

Iza vas je sezona iz snova, zar ne?

- Dobro ste rekli, baš je sezona iz snova. Da mogu da biram nešto da bude bolje, mislim da ne bi moglo. Pred početak sezone, nisam očekivao da ću mnogo igrati. I sezonu ranije, trebalo je da odem na pozajmicu u OFK Beograd, a onda se Kosta Nedeljković povredio. Tada mi se sve otvorilo, osvojili smo duplu krunu, turnir u Rusiji, izborili Ligu šampiona, dominantni smo bili u Superligi. Prelepih godinu, ma najlepših godinu dana. (smeh)

Kako biste opisali sve ono što vam se desilo u Zvezdi?

- Pre dve godine u ovo vreme, otišao sam da igram treću ligu sa OFK Beogradom. Period u Ofki mi je jedan od najlepših u životu. Taj klub ima dušu, kao i moja Zvezda. Baš su mi prirasli srce. Istina je, kratak period, a meni se život iz korena promenio. Bog je tako namestio! Nemam drugo objašnjenje. Ko bi pomislio da odlazak u treću ligu, može da me vrati na Marakanu i to za Ligu šampiona! Da ću igrati pred više od 50.000 ljudi. Da mi je to neko tada rekao, mislio bih da nije baš svoj. Ma, lepo neko reče, sve je ovo za neku knjigu, za neki film. I sve ovo što mi se desilo u prethodne dve nedelje.

Imate li neko razumno objašnjenje?

- Da. Bog je tako uredio! A, na meni je bilo da sve to iskoristim. Da uhvatim ukazanu šansu i pokažem se u najboljem svetlu. Sigurno je da se rad iz prošlosti isplatio, kao i sve odricanje. Ljudi vide samo konačan rezultat, ali ne i godine i godine mukotrponog rada... Došao sam u Zvezdu kao dete pre pet godina, živeo u hotelu, imao neke povrede...

Koju utakmicu u Ligi šampiona ćete posebno pamtiti?

- Meni je svaka utakmica ove godine ostala po nečemu u sećanju. Sigurno, najdraža utakmica je revanš protiv Bodea na Marakani. E, kad to doživiš onda budeš svestan šta je Zvezda. Pogledaš taj stadion, naše navijače, saigrače i prođu te žmarci! Setiš se istorije kluba, onoga što je bilo pre 30 ili 40 godina... Evo, vam primera, bio je neki 80. minut, Điga i ja pričamo, ma vičemo jedan ka drugome, a ništa se ne čujemo. Tolika je buka bila na stadionu. Ta utakmica će mi ostati za ceo život. I da pomenem, neverovatno, kiša je počela da pada u 75. minutu, a dotad nije pala skoro dva meseca. Nas su hvatali grčevi, bili smo na ivici snaga. Kao da je Bog poslao kišu da nas osveži. Bio je pljusak, veliki, a tribine pune, svi navijaju. Nismo mogli da izgubimo tu utakmicu! Mnogo lep trenutak bio je i gol u Norveškoj. Nisam bio svestan šta sam tada uradio. Tu je sve i krenulo. To je bio taj momenat, tu se sve otvorilo. Onda je nažalost došao debi u Ligi šampiona protiv Benfike, kada sam se povredio. Stradala mi je metatarzalna kost. I taj momenat će večno da pamtim. Usledila je pauza i nerviranje. Gledao sam utakmicu protiv Barselone i plakao. I onda dolazi Štutgart. Moja druga najdraža pobeda u Zvezdi. Pred utakmicu sam razmišljao, Bože daj samo da budem na klupi. Ali, onda dolazi informacija da počinjem, iako sam trenirao svega desetak dana i bukvalno sa štaka ušao u startnih 11. U Zvezdi su imali poverenja u mene, usledilo je nezaboravno veče, velika pobeda. Pazite, dobili smo jedan ozbiljni Štutgart rezultatom 5:1. I zatim Milan na San Siru. Pamtiću tu utakmicu po tom nepravdenom golu koji smo primili. na kraju, PSV, utakmica beu veze i onda Jang Bojs, moj oproštajni meč, kada sam se trijumfom oprostio od Zvezde.

Protiv koga vam je bilo najteže u Ligi šampiona?

- Najteži igrač za čuvanje jeste Leao iz Milana. Fizički i tehnički savršen. Ima sve. Visok, jak, toliko brz... Retkost. Teško je bilo izboriti se sa njim. Pored njega, fudbaler PSV Noa Lang mi je pravio problem... I Hauge iz Bodea.

Igrali ste samo jedan derbi u Superligi, žalite li što niste više?

- Naravno. Nikada nisam dobio derbi protiv Partizana! U omladincima i onaj derbi 2:2, od prošle sezone, kada sam pogodio prečku. U onoj ubedljivoj pobedi od 4:0 nisam igrao, jer sam bio povređen. Ostavljam mogućnost da se nekad vratim, odigram derbi i pobedim.

Šta za vas predstavlja Crvena zvezda?

- To se ponese iz kuće. Mene su moji vaspitali kao dete da navijam za Zvezdu. Tako je počelo. Prvo počneš da pevaš pesme, a onda dođu treninzi... Sećam se kada sam prvi put došao na Marakanu, "na dan otvorenih vrata" podno južne tribine. Doveo nas je trener iz naše školice fudbala, iz Gornjeg Milanovca. Posle me pita majka, da li bih išao u Zvezdu... A, ja imam 15 godina. I tako je sve krenulo. Došao sam na mala vrata, ali uspeo da ostvarim dečački san. Evo, pričam vam sada i naježih se sav. Setih se utakmice protiv Bodea, kada sam dao dres jednom dečaku, a on od sreće počeo da plače. U prvi mah bio sam u čudu, a onda shvatim, pa to ti je Zvezda. Nema dalje.

Kada ste odlazili iz Zvezde rekli ste da ste i tužan i srećan. Zašto?

- Tužan zato što se sećaš svega kroz šta si prošao u Zvezdi, gde si živeo svoj san. E, kad bi mi svaka naredna godina bila kao ova, makar malo i lošija... (smeh) A, tužan, zato što odlaziš iz kluba koji voliš ceo život. Odlaziš kad ti najlepše. Bukvalno ti se ne ide. A, opet, sa druge strane ukazala ti se prilika da upoznaš Tadića, učiš od Murinja... Da ti to bude odskočna daska, da možda odeš i do Barselone, što je moj dečiji san. I onda znaš da moraš dalje.

Jel vam želja da zaigrate za Barselonu?

- Zvezda je uvek bila i biće na prvom mestu. Barselona je dečija želja. Klub koji sam gledao na TV, obožavao Mesija, Ronaldinja, Ćavija, Inijestu... Skidao njihove poteze. Posle Zvezde, omiljeni klub, da tako kažem. Zato sam i plakao kad smo igrali protiv njih, želeo sam da budem na terenu, ali...

Razmišljate li o reprezentaciji Srbije?

- Sa selektorom i ljudima iz Saveza nisam imao kontakt. Reprezentacija je nešto najviše što možeš da ostvariš kao fudbaler. Za Srbiju daješ 300 odsto, izvučeš sve iz sebe. Najveća čast nekog sportiste je da dobije priliku, da se bori za svoju zemlju.

Nadate li se pozivu za baraž mečeve protiv Austrije?

- Voleo bih! Na meni je da radim i igram dobro, pa ćemo videti. To bi bilo ostvarenje dečačkog sna. Da i ova godina krene lepo - zaključio je Mimović.