RONALDO, MESI, NEJMAR, MBAPE, BEKAM... BEZ NJEGA NIKAD NE BI BILI BOGATI! Promenio je fudbal i doneo igračima milijarde: Zauzvrat su mu uništili život

Mesi, Ronaldo, Bekam, Mbape, Nejmar...

Žan-Mark je ime čoveka kojem bi svi fudbaleri morali da kažu "hvala".

"Bosmanovo pravilo" je 1995. godine promenilo sve. Evropski sud je te godine doneo odluku C-415/93. Odluka se odnosi na slobodu kretanja radnika i slobodu udruživanja, i direktni učinak članka 39. Ugovora o Evropskoj zajednici[2] (sada članak 45. Ugovora o funkcioniranju Europske unije). Slučaj je bila važna odluka o slobodnom kretanju radne snage i imala je dubok učinak na transfere fudbalera unutar Evropske unije.

Odluka je zabranila ograničenja za strane igrače, a državljane drugih država iz EU-a unutar nacionalnih liga i omogućila igračima da pređu u drugi klub unutar EU na kraju ugovora bez plaćanja naknade za transfer.

O čemu se tačno radi?

Žan-Mark Bosman je bio fudbaler Standarda iz Liježa čiji je ugovor istekao 1990. godine. Želeo je po isteku ugovora da promeni klub i da pređe u francuski klub Denkerk. No, prema tadašnjim pravilima, igrač nije bio slobodan da ode, iako mu je ugovor istekao, ako klub koji ga želi ne isplati odštetu. Cifra koju je Standard tražio bila je ogromna i Francuzi su odustali, a matični klub se osvetio buntovniku Bosmanu smanjivši mu platu za čak 75 posto.

Bosman je ostao u svojevrsnom raskoraku i pravdu je potražio na Evropskom sudu pravde, gde je tužio Belgijski fudbalski savez, Standard i UEFA-u.

"Kad danas govorite ljudima o starom poretku, o ondašnjim pravilima koja su vladala u fudbalu, oni vam ne veruju. No, u to vreme igrači su pripadali klubu. Njima su trgovali poput stoke. Duboko u sebi znao sam da to nije u redu. Iako nisam znao mnogo o pravu EU, znao sam da je to u suprotnosti s osnovnim evropskim, ali i ljudskim pravima. Odlučio sam da odem na sud jer nisam imao izbor. Da to nisam napravio, karijera bi mi bila gotova. Mislio sam da će postupak trajati nekoliko nedelja, na kraju je sve trajalo punih pet godina", pričao je Bosman.

Proces je trajao punih pet godina, a u međuvremenu mu se srušila karijera i život mu se okrenuo naopako. Belgijski savez ga je suspendovao jer je odbio da produži ugovor sa Standardom, a iz straha od osvete fudbalskih moćnika, jer se usudio da promeni tadašnji fudbalski poredak, svi ostali profesionalni klubovi su ga se klonili. Niko nije želeo da bude ni blizu njega. Bosman je preko noći postao odbačen i izolovan kao da je gubav.

Bosman je pobedio na sudu, a presuda koju je 15. decembra 1995. doneo Evropski sud pravde u Luksemburgu bila je cunami koji je pomeo sva dotadašnja pravila u svetu fudbala. Presuda je dala slobodne ruke igračima da po isteku ugovora pređu iz jednog u drugi klub bez odštete, a ukinuta su i sva ograničenja broja stranih državljana u klubovima unutar Evropske unije.

Dotad su klubovi mogli u prvih 11 da imaju maksimalno trojicu stranih igrača, u nekim ligama samo dvojicu, a od tog 15. decembra 1995. fudbal je počeo da se igra po nekim sasvim drugim pravilima. Tada još toga nismo bili svesni, no bila je to najradikalnija odluka u istoriji fudbala.

Pojednostavljeno, sad fudbaleri mogu da rade klubovima sve ono što su klubovi mogli da rade njima pre 1995. - da ih ucenjuju. Mogu da prete da će napustiti klub kao slobodni igrači kad im istekne ugovor ako im se ne poveća plata ili poboljša ugovor. Ukidanje pravila o tri stranca i pravo da igrač može slobodno da ode po isteku ugovora doveli su do toga da je broj transfera danas u odnosu na vreme pre Bosmana višestruko veći, kao što je i znatno porasla sveukupna vrednost transfera, kao logična posledica tajkunizacije fudbala i milijardi od TV prava.

Danas su fudbaleri, barem oni vrhunski, bogataši, a ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo jednog Belgijanca koji je pre 35 godina samo želeo po isteku ugovora da zameni prvoligaški belgijski klub s francuskom drugoligašem.

I dok je fudbalerima doneo bogatstvo, sam je postao socijalni slučaj.

Odštetu od nešto više od pola miliona evra je jako brzo spiskao i ostao je bez ičega. Brak mu se raspao, vratio se kod roditelja i dve godine je živeo kod njih u garaži. Trenirao je i nadao se da će se vratiti fudbalu, ali to se nikad nije dogodilo. Jednostavno, niko ga nije želeo. UEFA i FIFA su morale da se pokore zakonu Suda u Luksemburgu, no to ne znači da su prešle preko toga šta je napravio Bosman.

Imao je samo 31 godinu i bio je na dnu. Izolovan, stigmatizovan i uništen u svakom pogledu, ogrezao je u alkohol i depresiju, što je za posledicu imalo i čak tešku optužbu za porodično nasilje. Bio je osuđen na godinu dana zatvora (kazna je kasnije pretvorena u društveno korisni rad) jer je fizički napao ćerku tadašnje partnerke koja je odbila da mu natoči još jednu čašu.

Čovek koji je za moderni fudbal napravio najviše danas je nezaposlen i živi od socijalne pomoći.