VELIKA ISPOVEST SRBINA IZ INDIJE: Osvojio najluđu titulu u istoriji fudbala pred početak rata s Pakistanom! Otkrio sve detalje sa lica mesta

Fudbal je srpskog igrača Nikolu Stojanovića odveo čak u Indiju, u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu već četiri godine nastupa za tamošnje klubove.

- Da, ovde sam već četiri godine, sto metara luksuza, sto metara bede! Ima svega, izuzetno je raznovrsna zemlja, na svakih 100 kilometara je drugačija kultura, religija i jezik. Oni su po tom pitanju 200 godina ispred svih, ali ima dosta stvari gde su 200 godina iza. Jedno jako lepo iskustvo koje je došlo nenadano. Nekako sam govorio da ostajem još samo jednu godina, ali, eto, nastavilo se. Ovde ima nas nekoliko fudbalera iz Srbije koji smo već dugo u Indiji, snalazimo se, nije loše. Život se razlikuje potpuno, dosta je drugačiji, nema naše hrane, nema ćevapa... Mi stranci se držimo internacionalne kuhinje poput italijanske, španske, grčke i drugih, ali su uslovi odlični. Strance tretiraju jako dobro, izuzetno su ljubazni, Indija me je stvarno iznenadila. Ali treba dosta živaca i strpljena za njihov mentalitet. Evo, naprimer, sedneš u taksi i kažeš vozaču da vozi desno i on ti kaže okej i skrene levo, pa onda naučiš na njihovom jeziku i kažeš skreni desno, a on opet skrene levo, te neke stvari moraš da ponoviš jedno sedam puta. Ali izuzetno su miran narod, mogu da te smire, opuste veoma su ljubazni - priča nam Stojanović.

Otišli ste iz Evrope na Daleki istok, da li je ta odluka bila teška, kako ste reagovali vi, a kako vaša porodica?

- Moja karijera je specifična! Iznenada sam u tom momentu počeo da se bavim ugostiteljstvom u Beogradu, razimšljao sam tada da završim karijeru i prekinem s fudbalom. Onda me je bukvalno u tom trenutku trener Andrej Černišov, koji je radio u Srbiji, pozvao. Bio je maj 2021. godine, gde mi je rekao da će preuzeti ekipu i pitao me je da li želim da igram u Indiji. Tad sam mu rekao, da sam završio i da ostavljam fudbal, on me je skroz razumeo. Međutim, za dve nedelje je iz Moskve došao u Beograd, pojavio se u mom restoranu i samo mi je rekao: "Šta je, bre, ovo, kako nećeš, šta pričaš, imaš tek 26. godina. Dok probam ovde picu i šta god da imaš nešto od slatkiša, imaš vremena da se odlučiš!". Tad sam izašao iz restorana, prešao ulicu i čuo sam se s porodicom. U tom trenutku se nešto upalilo u meni. Svi su mi pričali kakva, bre, Indija, da li si ti normalan, međutim, ja sam odlučio da hoću da idem. Eto, to je bio maj 2021, a sad je već 2025. Ja sam i dalje ovde.

Da li vam je teško, jer ste već dugo i toliko daleko od porodice i prijatelja?

- Nije lako, ta daljina stvara dosta problema, stvarno treba strpljenja i tolerancije. Nije neka atraktivna zemlja, ali ima sve, malo jeste dosadno, ali sve zavisi od mesta. Evo, recimo Nagoja je stvarno prelepa i raj za život, najlepše mesto u Indiji, kao da nije reč o istoj zemlji, ali ova druga mesta su drugačija. Nije lako, ali uz dosta strpljena i odricanja i shvatanja da će to da traje nekoliko godina jer ja već imam 30. Velika prednost u Indiji je to što ćeš uštedeti 90 odsto novca, ovakve ugovore u Srbiji imaju igrači samo u Partizanu i Zvezdi. Drugačije bi bilo u Emiratima i drugim zemljama jer bi onda trošio, a ovde ti je sve obezbeđeno.

Kakva je liga koliko se razlikuje u odnosu na evropski fudbal, kakvi su uslovi?

- Razlikuje se od evropskog fudbala, gde se najviše zasniva na kvalitetu, talenatu, radu i razvoju igrača od mlađih kategorija. Dok ovde se najviše oslanja na brzinu, igrači su izuzetno brzi, oni ne znaju fudbal nešto specijalno, ali toliko su brzi. Ljudi, to ne postoji, tako možda mogu neki sprinteri, to im je samo Bog dao. Veliki problem u Indiji su akademije koje nisu na nekom nivou i po tom pitanju izuzetno pate, a zemlja ima ogroman potencijal. Najveća razlika je što se sve ovde zasniva najviše na fizici, spremi, nemaš neki kvalitet poput Saše Ilića, Nenada Milijaša, Aleksandra Kataija, Mirka Ivanića i Takija Nikolića. To ovde nemaš, ali onda dođeš u situcaiju da nekog driblaš, prođeš ga i kreneš, a on se opet vrati pojavi pored tebe. Ponekad si u fazonu "ajde, beži, tebe sam prediblao i prošao", a njega evo opet. Njemu trener da kaže da trči sto kilometara, nema šanse da stane pre cilja, u tome je najveća razlika. Manje kvaliteta, a više rada. Uslovi i liga su stvarno odlični, fudbaleri koji dođu prijatno su iznenađeni i ima mnogo kvalitetnih igrača koji su došli iz Evrope. Ovde je sasvim normalno da igrači imaju čak 500.000 evra godišnju platu, čak i neki domaći.

Da li možete da nam kažete kako ste stigli do titule, pošto na tabeli stoji da vam je izmakla za jedan bod?

- Da, ljudi su loše informisani, mi smo osvojili titulu! Evo, 13. januara odigrali smo utakmicu koju smo izgubili sa 2:0, međutim na tom meču za protivnika je nastupio igrač koji je imao četiri žuta kartona. U Indiji je pravilo da je igrač tada suspendovan. Takođe, ovde liga ne prati koji igrač je suspendovan, a koji nije, već broj kartona broje ljudi iz kluba i pre utakmice klub mora da prijavi delegatu koji fudbaler ima zabranu igranja zbog parnog broja kartona, jer tu evindenciju vodi sam klub. Ipak, oni su ubacili igrača koji ima četiri žuta kartona, mi smo izgubili, ali su to primetili ljudi iz našeg kluba. Odmah smo poslali dopis savezu i oni su nam odmah dodelili tri boda. Prošlo je dva meseca i pretposlednju utakmicu igramo protiv jednog od glavnih konkurenata. Bilo je 2:2, u 95. minutu daju nam gol rukom u stilu Maradone, to je bio veliki skandal, ali to nije sve. Posle toga je nastala prava ludnica, jer je ćerka vlasnika kluba, koji je švercovao igrača s parnim kartonima, u izvršnom odboru fudbalskog saveza Indije. U tom trenutku bili smo prvi sa dva boda prednosti, ali je savez nama oduzeo tri poena, jer se klub žalio i onda se prvobitna odluka povukla, a mi smo bili drugi. Uskoro je počelo saslušanje. Sud u Indiji doveo je sudiju iz penzije i bilo je namešteno suđenje. On je dosudio u korist kluba u kom je igrač imao četiri žuta kartona i bio je suspendovan. Sudija je prekršio sva pravila, tada je naš klub poslao predmet u Švajcarsku i oni stali na našu stranu, čime su potvrdili da smo osvojili titulu, čeka se samo još zvanična potvrda. Videćemo šta će se dalje dešavati. Ćerka vlasnika onog kluba, koja je u savezu, dodelila je trofej i medalje tom klubu, a onda je stigao dopis iz Švajcarske da će se čekati odluka suda iz Lozane i oni su morali da vrate sve to nazad, bio je veliki cirkus prvi put sam to doživeo. Ovde su se stvari izuzetno promenile, do 2023. godine postojale su dve superlige u Indiji, jedna državna i druga privatna, a sad postoje prva, druga i treća, niko ne zna zašto se šta radi.

Kakvi su vam dalji planovi?

- Imam još godinu dana ugovora sa Inter Kašijem, pokazao sam se odlično ove sezone, gde sam kao zadnji vezni postigao 11 golova i doprineo sam dosta, jedan sam postigao s pola terena protiv glavnog konkurenta. Sad pregovaram s klubom da potpišem novi ugovor po boljim uslovima. Sad sve ide dobrim putem, trener me želi po svaku cenu. Šef struke je Antonio Lopez, veliko ime. Vodio je Sevilju, Atletiko Madrid, Valensiju...

Ponikli ste u Partizanu, da li pratite crno-bele?

- Ljubav prema klubu nikad ne može da stane! Imam crno-belu krv, pratim, gledam, velika je razlika u vremenu, ali, kad god stignem, pogledam utakmicu Partizana. Uvek kad dođem u Srbiju odem na košarku i fudbal. Naravno kao navijač nisam trenutno zadovoljan, ali, eto, došli su neki novi ljudi, da probaju da to promene i nadam se da će se Partizan vratiti na mesto koje zaslužuje. Izuzetno je bitno što imamo jake klubove, vratio se OFK Beograd, jedan od najvećih srpskih klubova. Voleo bih da nove generacije budu što manje na telefonima, a što više na tom Teleoptiku. Bitno je da se vrati naša škola koja je bila najbolja u Evropi, ne volim kada vidim da sportski centar Teloptik prokišnjava i da krov odleti. Nadam se da će se Partizan vratiti, uvek sam tu bez ikakvog interesa, samo želim da pomognem, pa, ako treba da se skupljaju lopte, skupljaću ih i sa mojih 30 godina. Samo da Partizan bude gde treba! Što se tiče košarke, mislim da su Partizan i Zvezda zaslužili licence, a navijači bi trebalo da prestanu da skaču jedni na druge. Da ljudi kažu vidi ovo, kakva atmosfera.

Kakva je situacija u Indiji, jer nam stižu užasne vesti o ratu, gde ima mnogo nastradalih?

- Ja sam pre jedno pet-šest dana otišao iz Indije jer se sezona završila, ali stalno sam u kontaktu s ljudima. Sad se nešto zaoštrava, ti ljudi iz Pakistana samo su upali u zemlju gde su ubili preko 20 ljudi. Tamo gde se to desilo, oni su počeli da ispitiuju koje su vere, ako su hindu, oni su počeli da ih ubijaju. Tada se podigla prašina, jer je reč o velikoj tragediji. Ja sam na bezbednom, kao i moj klub. Zemlja je ogromna, do nekih gradova mi treba i do dva sata avionom, ovo što se desilo je na severu zemlje. Ljudi su skroz normalni, odeš u drugi grad, tamo je sve drugačije, od jezika, vere, mogu samo da kažu da su iz Indije.

Da li biste preporučili nekim fudbalerima da igraju u Indiji?

- Indija je prilika za igrače mog kvaliteta, čak i za dosta bolje koji ne mogu da igraju u najjačim ligama. Trebalo bi da prihvate poziv, ako dođe. Stvarno je zahtevno igrati ovde, dobar je kvalitet. Toplo preporučujem dolazak, ali najvažnija je podrška porodice. Pogotovo ako si u mojim godinama, gde treba da se obezbediš, ali najvažnije je da voliš fudbal i da imaš veliku podršku. Ovde možeš da se obezbediš - rekao je Stojanović.