POSLE SVAKOG TROFEJA ZAVRŠAVAO SAM U POLICIJI! Igrač Crvene zvezde otvorio dušu: Da sam na vreme smirio glavu...

Ko god da je slučajno ili namerno ušao u svet futsala, ne može da kaže kako ne zna Denisa Inajetovića. Igrač Crvene zvezde, čiji specifičan dribling znaju svi u regionu, prošao je zanimljiv put u svojoj karijeri, a uvek je važio za čoveka oko koga je konstantno smeh i dobro raspoloženje.

- Posle svakog trofeja osvojenog na turnirima ja sam završavao u policiji, u ćeliji... A u to vreme sam u policiji radio! Radio sam kao policajac i uhapse me... Mene hapse! Koju ćeš drugu anegdotu... Trebalo bi mi dva, tri dana da ti ispričam sve anegdote koje su se dešavale s mojom ekipom Ninje, koja je godinama dominirala na turnirima širom Srbije - kaže Inajetović i dodaje:

- Ali evo jedne, na primer... Rekao sam ti da sam radio u policiji u to vreme. Strahinja Mladenović, Mića Petronijević i ja smo posle jednog turnira otišli na splav, demolirani. I znaš ono kad u filmu "Mrtav ladan" inspektor Mića Šaft zaustavlja ljude, kada im iskače iza onog znaka? E, pa ja na ulici glumim njega i zaustavljam ljude, iskačem sa stop palicom, dok Strahinja Mladenović sedi u kolima za volanom... Bili smo mladi, glave su bile na sto strana, sada smo mnogo iskusniji i smirili smo se, ali prošli smo kroz svašta!

Marbo Intermeco

Kako si ušao u svet futsala i ima li neke anegdote iz tvog prvog kluba, čuvenog KMF Marbo Intermeco?

- Sa ekipom Ninje sam kao klinac počeo da igram i osvajam turnire i prvi sam od svih svojih drugara koji je odlučio da pređe s velikog fudbala na futsal. Ja sam dobio poziv da pređem na futsal od Dejana Majesa, koji je doskoro bio selektor reprezentacije, i tako sam prešao u Marbo Intermeco, koji je u to vreme bio među najboljim ekipama u Srbiji. Zavoleo sam futsal od prvog dana, iako sam bio totalni stranac kada sam tu došao. Tu su bili jedan Bojan Đura Pavićević, Miško Bogdanović... Igrali su futsal godinama, dok sam ja igrao nešto divlje, bez sistema.

Anegdota je bilo mnogo, ali izdvojiću dve. Đura Pavićević, kapiten tima i reprezentacije, za mene je bio i ostao pojam futsala u Srbiji, neverovatan fanatik, autoritet i profesionalac. Jako je zanimljiv kada priča i jednom prilikom govorio je o situaciji kada je bio na stadionu Barselone Kamp Nou. Kaže 92.000 ljudi, on sedi u loži, a publika kad god neki igrač treba da uđe u igru, viče: "Inijesta!" Da li je tada bio na klupi... I u nekom trenutku on čuje jasno iza sebe da ga neko doziva: "Đuro!" Okreće se, kad ono kapiten reprezentacije Španije Kike. Mi svi gledamo, niko ne može da veruje da ga je Kike prepoznao, to je kao Mesi ili Ronaldo da te prepoznaju... I sada, Đura to priča, a kod nas u klubu je bio i Vladan Stojković, koji je došao iz Fontane iz Čačka, gledao ga kao da je LCD televizor u boji. I u trenutku kaže Vlada: "Šta kažeš, 92.000 ljudi?" Svi stali zbunjeni, Đura odgovara: "Tako je, 92.000." A Vlada će na to: "Pu, je*ote, tu ceo Čačak stane!"

Takođe, kada se pojavio Marko Simeunović Tifus, došao je na trening u nekim patikama iscepanim i svaki put kada bi krenuo u dribling, pao je. I Miško Bogdanović mu daje nove "ikserice", niko nije ni znao za te patike tada, ko zna koliko su koštale! Samo da se ne bi klizao. Mi bili ljubomorni, gde Tifusu da daju takve patike, tek je došao u klub... Sledeći trening, Tifus opet pada na glavu, Đura i Miško mu gledaju patike, a one cele sive, betonirale od blata! Ovi ga pitaju šta mu je s patikama, a on čovek igrao veliki fudbal prvenstvenu utakmicu u Grockoj u njima! To mu je bio kraj u Marbu...

U klub je u tom trenutku, pored mene, došao i Marko Pršić, sada jedan od najboljih igrača Srbije. Živeo je u domu kod Cvetkove pijace na Zvezdari i, znaš onaj semafor što pišti da slepi mogu da pređu ulicu? E, ja sam ga prevodio preko semafora, nije znao da pređe ulicu! I uvek zavitlavam: "Eto, ti ne bi znao da pređeš ulicu kod Cvetkove pijace da ti nije bilo mene!" Mnogo dugo smo drugari, veliki je čovek i sa njim je uvek smeh, gde god da si. Ali je i veliki profesionalac i strašan igrač!

Ekonomac

Posle Marba, prelazak u Ekonomac?

- U Ekonomac sam došao na preporuku mog velikog prijatelja kog sam gledao kao da mi je otac, pokojnog Pece Brzakovića, legendarnog srpskog golmana. Bio sam najbolji igrač turnira Fontana kup i Peca me je poveo u Ekonomac, koji je u to vreme bio jedan od najboljih klubova Evrope, dok je u Srbiji dominirao. I sad, treba da krenem u Kragujevac i Peca mi kaže idemo autobusom, budi u pet ujutru na stanici kod Fontane, pa ćemo zajedno. Ja ga čekam, kad on stiže s dve limenke piva. Rekao sam mu: "Nemoj, ćale, molim te." Kaže on: "Ma ništa ne brini, imamo vremena za sve." Stižemo mi u Kragujevac, naravno, kasnimo, a trči se Kuperov test na "Čika Dači". Ja na stadion u nekim farmerkama, sređen, zategnut, kaže mi profesor Dugalić, koji im je bio predsednik: "Sine, ne dolazi se ovakav u Ekonomac." Ja, šta ću, nisam kriv, ali ne smem ni Pecu da uvalim. Odgovorim: "Izvinite", a on mi nije ništa rekao. Ajde na trčanje! I tako sam ti ja u farmerkama trčao Kuperov test!

Posle sam onako znojav i mokar tražio Pecu po celom Kragujevcu, trebalo je da me smeste u stan. Kažu mi da je u kancelariji. Ja pola Kragujevca prođem, pitao ljude gde je kancelarija Ekonomca, svi me gledali kao ludaka... U nekom trenutku naletim na Mikija Aksentijevića, pitam ga gde je ta kancelarija kluba gde sedi Peca, kaže on da Peca ima svoju kancelariju, prva kafana na šetalištu, videćeš sto. Ja tamo, a Peca pije pivo, kaže: "Dođi, sine, uzmi jedno i ti." A meni nije ni do čega...

U Ekonomcu se nisam zadržao dugo, najviše zbog moje glave, ali sam u to vreme imao sreću, a možda i nesreću, da igram s Mladenom Kocićem Cipijem. On je jedan od najboljih igrača u istoriji srpskog futsala, to je nešto nestvarno! Najveći talenat koji je Srbija imala i on je bio ikona Ekonomca! Obojica smo bili mladi, usijane glave, dok su drugi posle treninga išli da se odmaraju, mi smo izlazili. Ostanemo do šest, sedam ujutru u diskoteci, kaže mi Cipi: "Nemoj slučajno da se uspavaš za trening!" On je živeo s Pecom Brzakovićem, Mikijem Aksentijevićem i ovima, a ja sam. Navijem alarm, ali ustanem u dva po podne... Predsednik Dugalić da odlepi! Ko zna gde bi mi se karijera nastavila da nisam imao takve ispade u tim momentima i da sam na vreme smirio glavu...

Zemun

Velike emocije imaš i prema KMF Zemun?

- To je klub za koji sam igrao iz srca! Došao sam iz Smedereva, gde sam imao odlične uslove, ali se u Zemunu napravila jedna drugarska ekipa gde niko živ ne igra futsal, divljaci smo bili! S velikog fudbala Steva Sekira, Mića Petronijević, Dušan Đuričić Zeka... Tu su bili Bane Milosavljević, a sve je vodio Milan Adamović, koji je bio i golman. Da je taj klub ostao, siguran sam da bi se borio za titulu! Te sezone smo ušli u prvu ligu posle velike borbe i mukotrpne sezone sa Zufom iz Bujanovca. SAS smo dobili u Zrenjaninu u čarobnoj utakmici, na minut i dvadeset sekundi pre kraja smo gubili sa 2:1, a nerešeno nam nije odgovaralo. Mi nismo imali ni trenera, Džoni Radulović, koji je bio igrač, vodio nas je, izjednačili smo 30 sekundi do kraja, a onda je Miloš Mandić napravio nestvaran potez, zalomio tri igrača i spustio Nikoli Lekiću, koji je dao gol levom pod prečku! Sve je izgorelo kakva je atmosfera bila!

Poslednju utakmicu protiv Bečeja sam odigrao kao kapiten, Bane Milosavljević mi je dao traku, a ja sam imao alergiju na ambroziju i temperaturu od 40, doktor Hasan mi je dao injekciju i igrao sam tako! Dobili smo utakmicu, dao sam gol, ušli u ligu... E, u Zemunu imaš anegdota koliko god hoćeš!

Bio sam cimer s Milošem Mandićem, išli smo u Pirot, igrala se utakmica u subotu u dva po podne. Nismo smeli da izgubimo ni bod! Išli smo u karantin u Vranju, a Manda je na put poneo 20 "pelinkovaca"! Predsednik Adam je rekao, nemoj niko da pije, mora sutra da se dobije! Manda i ja do Vranja ne možemo da izađemo iz busa! Steva Sekira je pio "koka-kolu" kao lud, on nam malo otpije, a mi "pelinkovac" unutra i ubijemo se. Ostali smo budni do ujutru, sutra utakmica, ne možemo pas na zagrevanju da pogodimo. Ipak, odigrali smo odlično i pobedili, ali da nismo... Ne bismo smeli u Zemun da se vratimo!

Crvena zvezda

Prethodnu sezonu završio si u Crvenoj zvezdi?

- Zvezda je klub koji volim i u kom sam bio dva puta. Prvi put sam došao u jako teškoj situaciji kada je klub bio pred gašenjem i tu sam se susreo s nepravdom koju nisam mogao ni da zamislim. Ali sam tada došao jer sam veliki zvezdaš i sama pomisao da ću obući crveno-beli dres bila je nešto neprocenjivo! Da se baviš pljuvanjem udalj, a da nosiš grb Zvezde, to bi dobilo na težini. To je velika čast!

Drugi put sam stigao kada su klub preuzela dva velika čoveka, Branislav Borojević i Nikola Vasiljević. Za njih imam samo reči hvale, to su ljudine! Klub su stavili na noge, prošle sezone nam je za dlaku izbegao plasman u prvu ligu, izgubili smo u baražu od Novog Sada, a imali smo nestvaran drugi deo sezone. Ušao sam i u istoriju, igrao sam prva dva istorijska derbija protiv Partizana, pobeđivao i, eto, imaću o čemu da pričam unucima!

Brdo pehara: Brojao sam do 206

Na mnogim turnirima Denis Inajetović bio je najbolji igrač ili strelac.

- Od 2011. godine osvojio sam 206 pehara za najboljeg igrača i strelca turnira, to je ono što sam brojao. Često u šali kažem da mi fali još jedna medalja kako bih izlio sebe u prirodnoj veličini, ali za dugme za košulju - otkrio je on.

Pronašao ljubav: Devojka me je spasla

Denis ima sina, koji mu je najveći motiv, ali je sada pronašao i ljubav svog života.

- To je jedna osoba koja me je bukvalno podigla iz mrtvih! Prvak sveta u svom poslu, u specijalnim vrstama oporavka tela i masaža. Ona mi daje jedan strašan vetar u leđa, da stanem na pravi put, a tu je i kao podrška za dete. Pojavila se u mom najgorem periodu života i sve je promenila!

Nastavak intervjua sa Denisom Inajetovićem, gde je on pričao o ostatku svoje karijere, podelio anegdote iz niških klubova, kao i Smedereva, Foruma i Nove Pazove, govorio o čuvenom predsedniku Vinter Sporta Ivici Nikoliću, ali i mnogim drugim zanimljivim temama, možete pročitati u sredu, 30. jula, na portalu Kurir.rs.

 BONUS VIDEO: