ROĐEN KAO SRBIN PRAVOSLAVAC, SAHRANJEN KAO HRVAT KATOLIK: Supruga mu nije ispunila poslednju želju da počiva pored oca i majke!

Na današnji dan pre 11 godina u Splitu je u 85. godini preminuo Vladimir Beara, po mnogima najbolji golman u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Sa 15 godina je otišao u partizane i tamo je upoznao Boricu, jednu mladu partizanku, koja mu je kasnije postala i supruga. Sa Boricom je dobio sina Predraga, koji je počekom devedesetih godina preminuo od raka.

Golman je postao slučajno, na "Starom placu" 1946. godine, kada su ga ljudi iz Hajduka zamolili da zameni povređenog golmana jer rezervni nije stigao na trening.

Niko nije ni slutio da je baš tada počela blistava karijera jednog od najboljih jugoslovenskih, ali i svetskih golmana u istoriji.

NIJE MU ISPUNJENA POSLEDNJA ŽELJA

Bio je legenda Hajduka, Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, a nakon njegove smrti 2014. podigla se prašina oko mesta gde je sahranjen.

Beara je rođen kao pravoslavac u Zelovu u Dalmaciji, u kojem su živeli Srbi, želeo je da počiva na pravoslavnom groblju u rodnom selu, u porti Crkve Svetog Ilije gde su sahranjeni i njegovi preci.

"Ovaj spomenik i grobnicu, Vladimir je podigao pre desetak godina. Želeo je da bude sahranjen pored svojih predaka. Pored oca Jakova i majke Marije. Da nije to želeo, ne bi grobnicu ni podigao. Ali, prošle godine, kada se upokojio i kada je odlučivano o mestu njegove sahrane, s nama niko nije kontaktirao. A njegova želja brutalno je pogažena. No, na čast i obraz onima koji mu je nisu ispunili", pričali su sveštenici iz Dalmacije.

Tu je za života podigao grobnicu, međutim, sahranili su ga kao katolika u Splitu, na Lovrincu, uz opelo koje su služila tri fratra.

Njegova supruga Jadranka govorila je u hrvatskim medijima zašto je odlučila da ne ispoštuje Vladimirovu poslednju želju:

- Ja sam odlučila da sahranimo Bearu na Lovrincu i to je moje pravo. U Zelovu su mi rekli da je led oštetio grobnicu, a kad sam došla na grob, videla sam da led nije mogao da napravi to, već je to neko uradio namerno.

PONIŽAVALI GA JER JE BIO SRBIN PRAVOSLAVAC

I tokom boravka u Hajduku Beara je imao probleme zbog toga što je Srbin pravoslavac, iako se Beara nikada nije tako izjašnjavao.

Saigrači i ljudi iz kluba su ga ponižavali zbog toga, a upravo to je razlog zbog kojeg je 1955. godine napustio klub nakon osvajanje titule prvaka Jugoslavije sa Splićanima. Na svečanom prijemu predsednik Hajduka Marko Markovina se zahvaljivao svima za sjajan uspeh, a Bearu je preskočio. Kada ga je golman upitao zašto njega nije spomenuo, usledio je odgovor:

"Ti si običan golman, imamo još dvojicu takvih, što bih te spominjao".

Beara je tada poludeo, napustio je svečanost i odmah poslao poruku u Beograd.

"Ako me još želite, javite kada da dođem".

Iz Zvezde su ga saletali na svakom koraku, nudili su mu "brda i doline". Koristili su svaku priliku da uspostave kontakt i isplatilo se. Beara je u afektu pozvao crveno-bele i ubrzo se preselio u Srbiju.

Narednih pet godina je proveo u Crvenoj zvezdi, s kojom je osvojio tri šampionske titule i dva Kupa maršala Tita.

Branio je za reprezentaciju, činio čuda na golu i divili su mu se širom Evrope. Godine 1960. proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Svi veliki igrači u Evropi govorili su tada da je Beara najbolji golman na svetu, čak je i čuveni sovjetski golman Lav Jašin, koji je imao tu titulu, jednom prilikom rekao: "Ja ovo nisam zaslužio, najbolji na svetu je Beara."

U karijeri, koja je okončana 1964. godine, branio je još za Alemaniju i Viktoriju Keln.

NESREĆA GA VEZALA ZA MANASTIR DRAGOVIĆ

U ranom detinjstvu Beara je doživeo nesreću kada je udario glavom o kamen dok je s drugom decom skakao u duboku rupu od zemlje i peska. Pao je u komu i lekari nisu imali dobre prognoze. Imao je 6-7 godina.

Majka Marija ga je iz bolnice u Splitu zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, gde su mu čitali molitve za ozdravljenje pred ikonom Svete Petke. Vladimir se probudio iz kome, a čak su i lekari to pripisali čudu.

"Pao je u komu i u tom stanju petnaestak dana ležao je u bolnici. Doktori nisu imali dobre prognoze. Ne znajući šta da čini, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu, u zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, da mu se čitaju molitve za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Svete Petke. I za čudo Božje, Vladimir se probudio iz kome. Čak su i lekari ovo pripisali čudu. Od tada ga je majka, kako mi je rekao, zavetovala ovoj svetiteljki", pričao je prota Knežević.

MESTO NA KOJEM JE SLUČAJNO POSTAO GOLMAN

Jedna od zanimljivijih priča iz života Beare jeste način na koji je postao golman.

Jednog dana 1946. godine, kao osamnaestogodišnjak je posmatrao trening Hajduka na Starom placu.

Prvi golman se povredio, a rezervni još nije stigao na trening, pa je trener Jozo Matošić pokazao prstom na Bearu i rekao: "Mali, ajde stani na gol, dok onaj mulac ne dođe".

Oduševio je sve, osim napadača koje je zaludeo sjajnim odbranama. Kada se trening završio, trener Leo Lemešić ga je pozvao i rekao mu da sutra dođe na trening. Godinu dana nakon toga postao je prvi golman Hajduka.

Bio je neverovatan, izgledalo je kao da mu je kičma od gume. Zvali su ga "balerina sa čeličnim šakama", "leteći panter", "čovek od gume"... Nikada nije postavljao živi zid kod slobodnih udaraca preko 20 metara udaljenosti. Branio je šuteve iz daljine, one iz šesnaesterca, a bio je majstor i za penale.

Na Starom placu je odigrano 3.149 utakmica, Hajduk je pobedio na 1.982, izgubio na 689, dok je 478 susreta završeno bez pobednika.

Na njemu su Splićani igrali sve do 1979. godine kada je završena izgradnja "Poljuda". Danas se na Starom placu igra ragbi.

IZDAJNIK PROTERAN IZ SPLITA

Beara je 1967. završio u Kelnu Višu trenersku šokolu. 1970. postavljen na mesto pomoćnog trenera Hajduka. Vređali su ga sa tribina, napadali na ulicama Splita, slali preteća pisma... Nisu želeli "izdajnika" u klubu. 1972. godine oteran je iz kluba.

Trenersku karijeru gradio je u Holandiji, Kamerunu i Jugoslaviji. U bivšoj zemlji se najduže zadršao u Rijeci.

BALET - DRUGA LJUBAV

Beara je bio neponovljiv golman s neverovatnim refleksima. Zbog golmanskih karakteristika dobijao je razne nadimke, kao što su "leteći panter" i "čovek od gume", a posebno je upečatljivo "balerina s čeličnim šakama", kako su govorili za njega.

Pored toga što je branio na vrhunskom nivou, Vladimir je redovno igrao balet u splitskom pozorištu, što je veoma neobično za jednog fudbalera.