AGONIJA KOJA TRAJE! NOVINAR KURIRA ZAROBLJEN VEĆ 2 DANA NA MINHENSKOM AERODROMU: Mi koji smo prošli NATO bombardovanje znali smo šta sledi...

Većina, ukupno 13 novinara i dalje je u Minhenu gde čeka noćni let od 21.35 sati za koji nije sigurno, da li će još poleteti za Beograd.

Nećemo valjda da budemo baksuzi - komentarisao je kolega u neverici.

Crv sumnje mi se već tada javio, jer smo imali dva konektovana leta kompanijom "Lufthanza", posebno sa presedanjem u Minhenu za Beograd, ali sam rešio da pozitivno gledam na stvari. Novinarska ekipa se brzo okupila i malo posle dogovorenog vremena krenuli smo na aerodrom u Portu. Uz manju gužvu čekirali smo se, stigli do gejta i lako uhvatili let za Minhen.

Eto, sve je u redu, Bogu hvala. Samo pozitiva i biće sve u redu - rekao sam sebi.

Let od skoro tri časa bio je prijatan i proveo sam ga dremajući i čitajući knjigu Nenada Gugla "Velelepota sekunde". Da znate, mnoooogo je dobar roman. Kada smo stigli u Minhen imali smo nešto više od šest sati da čekamo večernji let u 21.45 za Beograd. Onaj mlađi deo novinarske ekipe odlučio je da iskoristi vreme i ode do grada Minhena i poseti čuveni "Oktoberfest" koji je u toku. Veći deo ostao je na aerodromu da čeka let.

Pauzu smo iskoristili da jedemo, malo se odmorimo, ali i upoznamo veliki minhenski aerodrom. Negde oko 19.00 sati bilo smo na H40 gejtu, na kojem nam je bio zakazan let za Beograd. Obradovali smo se kada smo videli Lufthanzin avion, koji je već bio postavljen.

Ali, nekih sat vremena pred početak zakazanog ukrcavanja pojavio se službenik nemačke aviokompanije i obavestio nas da let kasni i da je pomeren za 22.40 sati. E, tada je onaj crv sumnje sa početka priče počeo da radi. Ekipi je odjednom pao moral, loše smo se osećali, rodila se i nelagoda, ali smo negativne misli kratili pričama i smehom.

U zakazano vreme pojavio se isti službenik Lufthanze i rekao sledeće:

Posada koja je trebalo da vas vozi za Beograd, sa drugim letom morala je da sleti u Frankfurt. Nemamo rezervnu i zbog toga avion ne može da poleti za Beograd. Obavestićemo vas, šta će se dešavati.

A od Lufthanze - hladan tuš!

Posle ovih reči usledila je nervoza, ali i negodovanje putnika koji su već bili na gejtu, spremni za ukrcavanje. Tu je bilo više od 100 ljudi. Kolega Darjan i ja smo pomenuli priču od jutra vezano za dronove, ali niko nije želeo da poveruje u to. Međutim, vrlo brzo smo dobili "punu informaciju".

Ponovo je mikrofon uzeo dežmekasti službenik Lufthanze i rekao: Svi letovi su otkazani. Pojavili su se dronovi u okolini Minhena i iz bezbednosnih razloga nijedan avion neće poleteti. Molimo vas za razumevanje. Kompanija će vam uskoro obezbediti ćebad, vodu i grickalice. Svi oni koji pronađu hotele za smeštaj, dobiće refundaciju. Izvinjavamo se!

Objašnjavaju nam da ćemo sutradan biti raspoređeni za letove, gde nam nađu slobodno mesto. Tako je i bilo. Kroz nekih pola sata dobijamo obaveštenja da smo raspoređeni u tri grupe. Prva ima let u 10.45, druga u 14.55, a treća najveća uveče u 21.45 časova. Neverica.

Hladan znoj oblio je većinu srpskih novinara, znali smo da ulazimo u neizvesnost, jer se u prvi mah i bezizlaznoj situaciji našlo više od 3.500 ljudi na minhenskom aerodromu. A, gde su oni koji tek treba da dođu...

Kada su organizatori postavili štandove sa ćebadima, vodom i grickalicama, nastao je pravi stampedo. Mi koji smo prošli sankcije devedesetih godina prošlog veka, ratove i bedu, NATO agresiju i bombardovanje 1999, godine izmakli smo se u stranu... Znali smo šta sledi... Mirno smo uzeli svoja sledovanja i gledali nesrećne ljude iz delova sveta i zapadne Evrope kako se u panici guraju i grabe da uzmu vodu, grickalice, ćebad...

Bila je to jedna zaista tužna slika, koju normalan čovek ne želi da vidi. Kroz glavu mi je prozujala misao... O čemu se ovde radi? Ko plaši ovaj narod? Čemu sve ovo? Kome treba panika, metež i ovo ludilo u kojem sam se našao ni kriv, ni dužan? Da li je sve ovo realno?

Nevoljama nema kraja

Novinarska srpska ekipa bila je spremna da prenoći na minhenskom aerodromu, ali smo svakako kontaktirali naše organizatore puta - FK Crvena zvezda. Kada su saznali šta nas je zadesilo, a podsećam prošla je uveliko ponoć, krenuli su se u trku da nam obezbede hotelski smeštaj. Tamara Popović i Iva Petrović dale su zaista sve od sebe i pronašle nam hotel, gde je trebalo da prespavamo.

Ali... Ako ste mislili da se ovde završava naša agonija, prevarili ste se... Prolazimo pasošku kontrolu, nemački policajci nam kažu da tek posle 5.00 sati ujutro možemo da se vratimo. Dolazimo na izlaz, a oko nas se stvaraju taksisti kao osice i opsedaju nas kao lovci na plen. Shvataju da im je sad idealna prilika za dobru zaradu. Koga briga što smo u agoniji i sa malo para i džepu. Sedamo u taksije i krećemo prema hotelu. Naš taksi maši lokaciju i dolazimo u pogrešno mesto. Taksista se ljuti, tvrdi da smo mi krivi, iako smo mu dali tačnu adresu. Nekako nastavljamo put, dolazimo pred hotel, a taksimetar kaže okruglo 100 evra.

Ma, bilo je 90 evra kad smo stali. Kunem vam se, pogledao sam. Podigao je nekako cenu i zaokružio na 100 - komentariše jedan mlađi kolega.

Krpamo se nekako, plaćamo taksi i ulazimo u hotel. Ne postoji recepcija, pokušavamo da se prijavimo, ali onda hladan tuš. Nema soba! Sve je popunjeno.

Nervoza je na maksimumu, ne znamo šta ćemo... Ponovo smo na vezi sa devojkama iz FK Crvena zvezda, objašnjavamo situaciju. Neki predlažu da zovemo agencije koje kombi prevozom voze za Srbiju, da damo zadnji evro koji imamo, samo da se dokopamo otadžbine. Ali, šta ćemo sa kartama koje su nam zakazane za letove za subotu? Shvatamo da je to loša ideja.

Sami tražimo hotel

Tražimo sami hotele u Minhenu i nalazimo jedan koji nam daje mogućnost smeštaja. Ovaj put ne uzimamo taksije, već zovemo Uber, i krećemo ka zakazanoj destinaciji. Vozi nas čovek iz Makedonije, kojem objašnjavamo situaciju u kojoj smo se našli.

Hoćete iskreno da vam kažem? Sve vam je to politika! Kakvi dronovi? Danima je već ovako. Nije Nemačka više, što je nekada bila, mnogo toga se promenilo - komentarisao je na glas, dok nas je vozio.

Uz poštovanje brzine, mirnom vožnjom stižemo na odredište. Plaćamo nešto manje od 100 evra, i shvatamo da nas taksisti sa aerodroma arapskog i turskog porekla nisu uradili za cenu. Jednostavno, u Nemačkoj je ovaj vid prevoza, u večernjim i jutarnjim satima veoma skup.

Stiže i ostatak kolega, ulazimo u hotel, gde nam na recepciji, naš čovek Mihajlo, poreklom iz Republike Srpske, kaže da imamo sobe i da možemo ući u njih.

Trenutak olakšanja. Rešavamo sve formalnosti i ulazimo u sobe. Onako umorni i smrdljivi, jedan po jedan završavamo u kupatilu. Konačno se osećamo kao ljudi. San nas polako hvata... Ali, samo za kratko. Nervoza je velika i teško se spava, bez obzira na premor.

Agonija još uvek nije gotova

Prva grupa ujutro napušta hotel, posle svega par sati boravka i odlazi na aerodrom u nadi da će se dokopati Beograda i majke Srbije. Ali, tamo hladan tuš. Karte nisu čekirane i veći deo njih ostaje na "stendbaju". Na kraju sedmorica ulaze, ostaje jedan kolega i čeka raspored, za prvi slobodan let za Beograd.

Mi koji smo dobili karte za večernje letove ostajemo u nadi da će nas čekirati na vreme i da se opet neće pojaviti famozni dronovi, te da ćemo oko ponoći biti u zagrljaju porodice i najmilijih.