BIO SAM DETE KADA SU ME VREĐALI ZBOG OCA: Govorili su - on je Dejanov sin! Veo sumnje i zle namere koji me prati godinama

Poslednjih meseci sve više i više piše se o porodici Stanković. U centru javnosti nije samo otac Dejan, već i njegovi sinovi Filip i Aleksandar.

Međutim, nije sve bilo bajno i sjajno u njegovom životu i karijeru. Baš o tome je nedavno pričao Filip Stanković. Koliko mu je bilo teško da nosi breme svog oca Dejana i da se sa tim probija u karijeri. Novinar Đanluka di Marcio napravio je lepu priču sa mladim Stankovićem, a objavio ju je u prvom licu, kao Filipovu ispovest.

Odgovornost

Biti golman znači odgovornost. To znači biti sam, u posebnoj ulozi. Biti figura kojoj saigrači veruju gledajući iza sebe. Biti siguran i prenositi sigurnost, u svakoj situaciji. To znači prihvatiti rizik i imati hrabrosti. I to je ono što volim da budem. To je razlog zbog kojeg sam izabrao ovu ulogu. Da bih sve gradio sam. I da to mogu da radim svojim rukama.

Jer, na kraju, sve zavisi od njih. I lepo je osećati svoju sudbinu u rukama. Iako, da budem iskren, nisam odmah počeo da ih koristim. Da, jer u početku nisam bio golman. Na terenu sam jurio loptu, malo u popodnevnim satima u dvorištu našeg solitera sa roditeljima i braćom. Sve se promenilo zahvaljujući jednom odmoru na Sardiniji. Moj brat Stefan je bio golman, a ja sam još igrao. "Ovog puta menjamo uloge." Tada je nastala moja strast prema golu. Od tada nisam više izlazio iz te uloge. Osećao sam da je to moje mesto u svetu. Gol je postao moj dom i saputnik.

Užitak odbrane, biti jedini koji može da koristi i ruke, osećaj odgovornosti. Osećaj koji me je naučio moj otac. Za sve je Dejan Stanković, a za mene je jednostavno - tata. Naravno, prezime koje nosim je važno i teško. Oduvek je bilo tako. Kao onog puta kada sam imao devet godina. Igrao sam utakmicu, i odjednom se iza gola pojavio jedan roditelj. "Ti si podoban, ovde si zbog svog oca." Ali on, odrasla osoba, vređa mene, a ja sam samo dete. Kako je to moguće? Sećam se da sam ga na trenutak pogledao. Ali znao sam da sam ja jači od njega i njegovih reči: važno je ko sam i ko želim da postanem. Morao sam da postanem fudbaler, želeo sam da postanem fudbaler.

"On je sin…" Taj veo sumnje i zle namere prema meni pratio me je godinama. Ali vidite, to nije bio problem. Dalo mi je snagu i želju. Želju da dokažem da taj roditelj i svi koji su tako mislili greše. Nateralo me je da idem dalje. Iza predrasuda, iza reči i pogleda. Ići dalje da bih bio nešto više. Ne samo "sin". Ja sam bio i jesam snažan. Ja sam ovde zato što sam to zaslužio i izgradio. Kroz žrtvu i rad. Svojim rukama. Jer, na kraju, sve uvek zavisi od njih.

Porodica

Porodica za mene znači sve. Omogućila mi je da postanem čovek koji jesam. Imam jedinstvenu vezu sa svojom braćom, oni su jedini pravi prijatelji koje imam. Svi smo takmičarski nastrojeni. Izazivamo jedni druge u svemu: fudbalu, košarci, tenisu i mnogo čemu drugom. Ja i Stefan protiv Aleksandra i tate. Ko je pobeđivao? Zavisi, ali često oni. Uvek smo bili ispred, ali na kraju su uvek oni pobeđivali. Ukratko, kada bi se naš otac zaista potrudio. Mnogo sam naučio od njega. Naučio sam da cenim rad i trud. Razumeo sam važnost žrtve i svakodnevne posvećenosti. Srećan sam što ga imam kao oca.

A onda postoji i druga porodica, porodica Nerozura – Inter. Za mene je Inter dom. Ušao sam tamo kada sam bio samo dete. Proveo sam prelepe trenutke sa njima koje nikada neću zaboraviti. Kao one dane kada bi otvarao vrata naše sobe: "Danas ne idete u školu, idite sa mnom u Pinetinu." To su bila najlepša jutra. Inter je pobedio i mi bismo išli tamo, među tatine saigrače. Oblačio bih rukavice Žulija Cezara i bio spreman da krenem. Moja braća i ja smo stajali i divili im se. Toliko uspomena… dodavanja sa Ibrom i Militom, reči Majkona, mala utakmica između nas po kiši dok je Murinjo stajao naslonjen na klupu i posmatrao nas. Ili saveti i večere sa Žulijom. Trenuci koje čuvam duboko u sebi. Inter je i uvek će biti moj dom.

Postati čovek

Znate, pre ili kasnije morate da napustite dom i pokušate da krenete samostalno. Za mene je iskustvo u Volendamu u Holandiji bilo upravo to. Godina koja me je učinila čovekom. Prvi put među odraslima, prvi put daleko od Intera i porodice, prvi put sam. Prestao sam da razmišljam kao dečak, morao sam da odrastem.

Isto tako i u Đenovi sa Sampdorijom, još jedna ključna sezona za mene. Počeo sam loše. Na prvoj utakmici kod kuće protiv Pize napravio sam grešku i primili smo gol. Na sledećoj protiv Venecije još jedna greška i još jedan gol. Patio sam. Mnogo sam patio. A bili smo i pred našim navijačima. Dani i dani u kojima sam preispitivao te minute. Nije mi bilo dobro. Onda se nešto pokrenulo u meni. Morao sam da budem jači od tih grešaka, da dokažem svoju vrednost. Sebi, drugima. I tako je i bilo. Odrastao sam.

Ostati na nogama

Suočavanje sa neizvesnošću nečega što nikada nisi doživeo plaši. Ali upravo u tim naborima neizvesnosti upoznaješ sebe. Upoznaješ sebe malo bolje. Do prošle godine nisam imao nikakvu ozbiljniju povredu. Bio je to najlepši trenutak mog života. Sve je išlo savršeno. Ostvario sam svoj san da igram u Seriji A. I igrao sam dobro. Moje jedine misli bile su odbrana ili sledeća utakmica.

A onda se tog dana u Udineu sve zaustavilo. Igranje lopte, osećam nešto čudno, nikada mi se to nije desilo. Bol u kolenu. Udaram pesnicama o teren, boli me. Bio je to šok. Izašao sam i vratio se u svlačionicu. 'Ništa mi nije, sledeću želim da igram protiv Rome', govorio sam porodici preko telefona. Ali sam se plašio. Plašio sam se da je možda ozbiljno. Sledećeg dana uradio sam magnetnu rezonancu: delimično pucanje tetive.

Nije bilo lako. Nisam bio navikao da budem daleko od fudbala. Boriš se kod kuće, nepokretan. Ostali napreduju, a ti stojiš. Ali nikada nisam bio navikao da odustajem i predajem se. I nisam to učinio ni tada. Tokom tih tri meseca nije bilo dana da sam se odmorio. Poručio sam kući lampe da poboljšam refleks, spravu koja je bacala loptice, a ja sam ih branio. Bio sam prisutan glavom, stalno sam smišljao šta da radim. Već sam imao pred sobom cilj da se vratim.

Draga Venecija

Draga Venecija, pišem ti. Sećam se tog leta pre dve godine kada si me tražila. Brzo sam shvatio da je projekat koji mi je predstavio direktor Antoneli pravi za mene. I postala si više od običnog tima ili grada. Venecija, primila si me, bez da gledaš ili sudiš po prezimenu koje nosim. Zagrlila si me bez predrasuda i dala mi priliku da budem svoj i pokažem svoje kvalitete. Poklonila si mi mir koji je svakom mladom golmanu potreban. Dala si mi sigurnost. Pomogla si mi da rastem, da steknem drugačiju, zreliju svest o sebi. Verovala si u mene.

Sa tobom sam ostvario san da igram u Seriji A i da igram protiv svog Intera na San Siru. Stadionu na koji sam odlazio još sa dve godine da gledam tatu kako igra. Tim koji mi je omogućio da počnem da gradim svoj put. Dom u kojem sam odrastao. A zatim, sa tobom sam doživeo i uzbuđenje kada sam odbranio penal Lukakuu, još uvek se sećam svog vriska. Bili smo samo on i ja. Uspelo mi je da ga zaustavim. Učinio sam to za svoj tim.

Gledajući unazad, vidim tog dečaka koji je igrao sa svojom braćom ispred kuće. Rekao bih mu da će postati čovek. I da će u životu naići na probleme i poteškoće, ali je važno kako ih rešava. Bitno je nastaviti sa podignutom glavom i iskrenim osmehom na licu, radeći za tu strast koja je oduvek u njemu. I možda će jednog dana ostvariti svoj san: osvojiti Ligu šampiona sa svojim bratom Aleksandrom i tatom na klupi - poželeo je Filip Stanković.

Kurir sport/Gianlucadimarzio.com