"LUKA, ZAŠTO SU SRPSKI ČETNICI UBILI TVOG DEDU?" Italijanski novinar šokirao Modrića! Hrvat zanemeo, a onda izgovorio ovo

Ukoliko ne računamo period sa početka karijere u zagrebačkom Dinamu, Luka Modrić duže od 17 godina igra na vrhunskom nivou, a činjenica da se nalazi među boljim igračima u italijanskoj Seriji A iznenadila je mnoge iako su ljubitelji fudbala, ali i sporta generalno, širom sveta, upoznati sa likom i delom hrvatskog fudbalera.

U intervjuu koji je uradio za "Korijere dela Sera" Modrić je odgovarao na razna pitanja.

Potvrdio je da je kao mali navijao za Milan.

"Istina je. Navijao sam za Milan zbog junaka svog detinjstva: Zvonimira Bobana, kapitana Hrvatske koja je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. bila nadomak velikog podviga", rekao je Modrić i dodao:

"Život te uvek iznenadi. Događaju se stvari za koje nikad ne bi poverovao da su moguće. Bio sam uveren da ću karijeru završiti u Realu Madrid, ali... Ipak, jedno sam uvek mislio: ako ikad budem imao drugi klub, biće to Milan. Ovde sam da pobeđujem".

Autor intervjua je naveo da je Modrić fudbalska superzvezda, ali da zapravo deluje kao potpuno običan čovek.

"Upravo tako. Volim normalnost. Normalnu porodicu, normalan život, male stvari. Ne osećam se posebnim. U životu mi nikad, ni na sekundu, nije palo na pamet da sam iznad bilo koga drugog. Da nisam postao fudbaler, voleo bih da budem konobar".

"Konobar?", pitao je zbunjeni novinar.

"Bio sam dosta dobar. I sviđalo mi se. Učio sam u ugostiteljskoj školi u Boriku. Prve godine imali smo praksu u restoranu Marina u Zadru, gde su se održavale svadbene večere. Dobro sam se snalazio u posluživanju pića, a na hrvatskim svadbenim ručkovima pije se prilično. Jedino što mi se nije sviđalo bilo je pranje suđa".

Usledila je konstatacija da uprkos tome Modrićev život ipak nije "normalan".

"Nije to bila laka priča, ali roditelji Stipe i Radojka dali su mi važne vrednosti: poštovati svakoga, ostati ponizan. Tata je bio radnik, mama krojačica. Poniznost pomaže, na terenu kao i u životu. I moj stric Željko bio je ključan za mene. On i tata su jednojajčani blizanci, odrasli su u simbiozi, čuju se deset puta na dan, a kako stric nema dece, mi imamo poseban odnos".

Znaju i u Italiji da je deda Luka bio veoma važan fudbaleru.

"S ponosom nosim njegovo ime. Kad sam bio mali, nisam išao u vrtić, stalno sam plakao, pa su me odveli u njegovu "gornju kuću", podno Velebita, u Dalmaciji. Bila je to ulična kuća: deda je održavao ulicu. Nalazila se pola sata hoda od "donje kuće" u kojoj su živeli moji roditelji. Deda me je naučio kako da čistim sneg, slažem seno, vodim stado na ispašu. Odrastao sam uz životinje, zabavljao sam se vukući ovce za rep, mislim da sam tu naučio igrati fudbal, među ovcama i kamenjem".

Usledilo je pitanje zbog kojeg je Modrić zanemeo: "Tvog dedu su ubili srpski četnici?"

"Ne volim o tome da govorim. Otvarate mi strašnu ranu", rekao je Modrić.

Nakon što je novinar poručio da mu je žao, fudbaler je neko vreme ćutao, a onda počeo da priča.

"Bilo je to u decembru 1991. godine, imao sam šest godina. Jedne se večeri deda nije vratio kući. Otišli su da ga traže. Upucali su ga na livadi uz ulicu. Imao je 66 godina. Nikome ništa loše nije učinio. Sećam se sahrane. Tata me vodi pred telo i kaže mi: 'Sine, daj dedi poljubac'. I danas se pitam: kako može biti ubijen dobar čovek, pravedan čovek? Zašto?".

Onda je upitan i zašto se to dogodilo.

"Zato što je bio rat. Otac je bio dobrovoljac. Mi smo morali sve da ostavimo. Prijatelje, osećaje, stvari. Najpre smo pobegli u Makarsku, u izbeglički kamp u sklopu dečjeg doma. Onda u Zadar".

Pamti Luka još uvek hotel u kojem su boravili.

"Dali su nam sobu u prizemlju: tata, kad bi bio kući, mama, sestra Jasmina i ja spavali smo u jednom krevetu. Napolju, na hotelskom parkiralištu, od jutra do mraka igrali smo fudbal. Ja sam trčao u trenerci Milana, sanjajući da ću jednog dana postati fudbaler. I kopačke su bile italijanske marke. Crne i zelene, broj veće. Najlepše u mom životu".

Upitan je fudbaler i kako on gleda na takav život i takvo odrastanje.

"Reći ću iskreno: da nije bilo granata, kojih je bilo često i zbog kojih smo morali da bežimo u podzemna skloništa svaki put kad bi se oglasila sirena, rekao bih da je to bilo normalno detinjstvo. Ili možda normalizovano, u smislu da nam je lopta pomagala da živimo život kako ga u tom dobu treba živeti. Bilo nas je mnogo dece, ali igrali smo i protiv odraslih: tu sam naučio da ti na terenu niko ništa ne poklanja. Te godine učinile su me onim što jesam", poručio je Modrić.

Bonus video: