DEKSA JE BIO MNOGO VIŠE OD FUDBALERA! ČOVEK, DRUG, OSLONAC... Čista emocija u Sremskoj Mitrovici: Prijatelji Dejana Milovanovića izašli na teren u njegovu čast!

Kako je to kada legendarni fudbaleri zaigraju na futsal turniru i to u čast velikog prijatelja?!

Bili smo sa Deksinim drugarima na turniru u Sremskoj Mitrovici, a oni su emotivno govorili o svom prijatelju i legendi koja će živeti večno.

Dejan Damjanović Boske dotakao se turnira i utakmice, a u prvi plan istakao je druženje i sećanje na Dejana Milovanovića.

- Druženje je bilo najbitnije, a uvek kad izgubiš gorak ukus ostane. Mi dugo nismo igrali ovu vrstu fudbala, parket, a i u godinama smo... Baš smo se borili i zadovoljan sam kako smo igrali. Svaka čast i momcima koji su nas pobedili, na kraju je malo bilo i tenzije što je u stvari i draž fudbala, ali dobro... Uživaćemo mi i posle ovog fudbala, biće prilike da se družimo ovako. Što se tiče Dekse Milovanovića, on možda više nije fizički sa nama, ali će zauvek biti tu! Njegov brat nas je okupio ovde i mi smo uvek tu. Ne samo za njega, već za sve vrste ovakvih dešavanja. Drago mi je da smo se podružili par dana ovde u Mitrovici sa njegovim bratom i nadam se da će biti još prilika za druženje, njegovoj ženi je uskoro termin, dobiće treće dete, pa će biti uskoro još neko veselje da se podružimo malo - istakao je Dejan Boske Damjanović.

Ljuba Baranin takođe je u prvi plan stavio sećanje na Deksu.

- Poenta svega je da se zadrži to sećanje na Deksu. Život je takav, ide dalje... Igrali smo u Deksinom gradu, njegov brat nas je organizovao i da nije te uspomene na njega, mi ne bismo igrali verovatno na ovom turniru. Što se samog turnira tiče, to je više druženje nego takmičenje, ali uvek u nama kao bivšim sportistima i fudbalerima postoji ta neka doza takmičera i karaktera fudbalskog. Danas smo sagoreli u želji da prođemo dalje iako smo iskusni. Ali, bila je jako zanimljiva utakmica i drago mi je da je publika koje je bilo dosta u hali u Mitrovici bila na našoj strani. Zato mi je i žao što nismo prošli dalje... Bitno je da sačuvamo uspomenu na našeg druga i nadam se da će i u budućnosti biti ovakvih i sličnih turnira na kojih ćemo se sigurno odazvati. Što se meča tiče, na kraju se slomilo na meni, moram da pogledam snimak da vidim kakva je bila šansa, ali bio sam ubeđen da ću pogoditi. Promašio sam, a njihov golman je imao bukvalno veče... Svaka čast momku kako je branio! Šansa je došla u poslednjem minutu, ja sam već bio bez snage, igralo se na parketu... Ovo nije podloga koja meni odgovara, ali nema veze... Bitno je druženje i poenta svega je ovo posle fudbala - rekao je Ljuba Baranin.

Milan Perendija otkrio je kako su on i saigrači zaigrali na parketu samo zbog Dejana Milovanovića.

- Došli smo samo zbog Dekija! Mi ne igramo na parketu skoro nikada, posebno sa malom futsal loptom... Nije to naš sport, tu smo bili samo zbog Dekija. Igraćemo još Dnevnikov turnir u Novom Sadu, ali tamo je petica lopta i igra se 5+1, pa će nam biti malo lakše. Svi zajedno igramo već dugo, Lola (Smiljanić), Ljuba (Baranin) i ja smo generacija, sa Bosketom (Dejan Damjanović) igramo već 15 godina fudbal... On je uvek upadao tu sa strane, kako dođe iz Koreje i Azije upadne... Veliki majstor malog fudbala moram priznati, ali i veliki egoista na terenu (smeh). Spojili smo se fudbalski i ljudski, van terena i na terenu, Lola i ja smo nerazdvojni 30 godina, još od Partizana. Čava je tu isto, pronašli smo se sa ljudske strane, družimo se privatno i funkcionišemo odlično - otkrio je Milan Perendija.

Deksin kum, Miloš Čava Dimitrijević bio je posebno emotivan.

- Jako tužan osećaj. Ja ne pamtim da sam igrao mali fudbal bez Dekse. On mi je bio i najbolji drug i kum... Ja od kad igram mali fudbal, igram sa njim. Tako da je sve ovo jako tužno, taj mali fudbal bez njega, sa njegovom majicom... Mi smo bili mnogo bliski, dosta smo se družili, igrali i mali i veliki fudbal zajedno. Putovali smo, išli na more... Nažalost, igramo sada za njega... Da mi je neko rekao, ne bih mu verovao! Ali, eto... On i ja smo imali neke tragedije u životu što se tiče roditelja i porodice, tako da pričali smo često o tome. Imali smo sličnu sudbinu... Bio je veliki šok za sve nas što nas je napustio prerano. Što se tiče same utakmice, mi ne igramo na parketu, ne igramo futsal. Kada smo igrali prvu utakmicu u grupi, ja nisam znao da ne smem da vratim golmanu drugi put, vratio sam mu i protivnik je dobio indirektan udarac. Ali pre svega smo došli da ispoštujemo Deksu i njegovog brata, da se družimo. To je za nas bilo najbitnije. Pobedili ili izgubili, šta da se radi - kaže Miloš Čava Dimitrijević.

Iz srca je govorio i golman ove ekipe, Marko Nikolić.

- Dejan Milovanović za mene nikada nije bio samo saigrač. Još kao dete sam ga gledao kao uzor i ikonu, nekoga kome sam se divio. Dodavati mu lopte dok sam bio klinac u Zvezdi bio je poseban osećaj, ponos koji se ne zaboravlja. Kasnije, život i fudbal su me doveli do toga da igram za njega, a ne samo sa njim, i to mi je bila ogromna čast. Ono što Dejana izdvaja je to što je, pored svoje veličine, uvek imao poštovanja ne samo prema meni, nego prema svakom. Dok sam igrao sa njim osećao sam se privilegovano, jer nije mala stvar kada te takva fudbalska veličina gleda ravnopravno. To su stvari koje ostaju za ceo život i koje nose posebnu emociju, zahvalnost i poštovanje. Emocije su stvarno čudne i teško ih je objasniti. Nekada sam igrao sa njim, delio teren, svlačionicu i trenutke, a danas, kada ga više nema, igram za njega. Svaka utakmica nosi neku tišinu, ali i dodatnu snagu, kao obavezu da dam više, da budem bolji, jer znam koliko je značio svima nama. Nije lako prihvatiti taj prelaz, ali upravo ta emocija daje poseban smisao svemu što radimo sada. On je i dalje tu, u svakom potezu, svakoj borbi i svakoj pobedi. Deksa je bio mnogo više od fudbalera. Kao drug, bio je neko ko ti daje mir, znaš da nisi sam, bez obzira na rezultat ili trenutak. Kao saigrač, ulivao je sigurnost, veru i motivaciju; s njim na terenu si imao osećaj da je sve moguće. Znao je da podigne ekipu jednom rečju, pogledom ili potezom, a isto tako i da preuzme odgovornost kada je najteže. I van terena je ostavljao trag, iskren, neposredan i uvek tu za svoje ljude. Zato danas ne nedostaje samo igrač, već čovek, prijatelj i oslonac. Zbog toga svaka utakmica sada nosi još veću težinu i još dublji smisao - emotivno je iz srca govorio golman ove ekipe Marko Nikolić.

Igor Jelić, poznat i po nadimku Krauč, bio je veoma vezan za Dejana Milovanovića, a u emotivnom izlaganju otkrio je i jednu zanimljivu anegdotu vezanu za Deksu.

- Mogu slobodno da kažem da sam ja bio posebno vezan za Deksu. Odrastao sam uz njega kroz mali fudbal i to je trajalo nekih 12 godina. Čak i kad sam otišao da igram u Aziji, nije prošao dan ili dva da se ne čujemo. Nije bilo turnira ili fudbala na koji je išao, a da me ne pozove. Nekako me je prihvatio kao da sam mu mlađi brat, a ja sam ga poštovao, kako zbog njegove karijere, tako i zbog toga što je bio stariji od mene. Naš poslednji turnir u Moldaviji bio je veoma emotivan. Sa nama je išao njegov stariji brat, kao i kum Čava Dimitrijević, a on je izabrao baš mene da budemo cimeri u sobi. Nije to baš slučajno... Iako sa nama igraju velika imena poput Lole Smiljanića, Čave Dimitrijevića, Bosketa Damjanovića i mnogih drugih, Deksa je bio jedinstven zbog svog srca i dobrote koju je uvek nosio u sebi. Jednostavno, bio je poseban! Uspeo je sve da nas nagovori da se priključimo veteranima Zvezdare gde je bio, i još uvek je, jedan od omiljenih. Bilo je mnogo anegdota kroz 12 godina i ne bih mogao da izdvojim samo jednu... Setio sam se našeg povratka iz Moldavije gde smo Deksa, njegov rođeni brat i ja nazad krenuli kolima i posle nekih šest, sedam sati vožnje kroz Rumuniju, učini mi se da se njemu drema, ali mu nisam pričao ništa... U jednom trenutku Deksa iz čista mira cimne volan, ja ga pitam da li ti se spava, a on sa osmehom na licu kaže "ne spava mi se, bilo bodljikavo prase na putu". Ja kažem nisam video ništa, bilo je nekih dva ujutru, kaže Deksa, ma bilo bodljikavo prase, ja ga izbegao. Prođe pet minuta, kad pored puta ogroman jelen! Ja kažem Deksinom bratu jesi video koliki jelen, dobro ga nismo udarili. Kaže Deksa, "gde ste videli jelena, ja ništa nisam video", i počne da se smeje. U sekundi sam mu rekao, čekaj bre, ti ne vidiš jelena od pet metra, a video si bodljikavo prase, te smo svi prasnuli u smeh. Deksa je dodao, "ne vidim ja ništa više od umora, sedi da voziš". Eto čega sam se ja setio u sekundi... Što se emocija tiče, više ništa nije isto bez njega! Mnogo puta u toku fudbala pomislim na njega, mnogo situacija me podseti na njega... I dalje sam u neverici što nas je prerano napustio. Turnir u Mitrovici nije prošao kako smo hteli što se rezultata tiče, ali to nije bila ni poenta. Cilj smo ispunili, a to je da sačuvamo sećanje na Deksu i pokažemo koliko je on nama svima značio! Hvala njegovom bratu koji je sa nama stalno i sa kojim smo u kontaktu non stop. Organizacija je bila savršena, kao što dolikuje ovako ozbiljnom turniru - govorio je emotivni Igor Jelić Krauč.

Srđan Stojković pojačao je ovu ekipu za turnir u Sremskoj Mitrovici i kratko je istakao sledeće.

- Čast je i privilegija bilo igrati sa ovako velikim igračima i još većim ljudima! Igrali smo za našeg Deksu! Hvala puno Deksinom bratu Taletu na svemu - istakao je Srđan Stojković.

Za kraj, kratko smo porazgovarali i sa Deksinim bratom, Igorom Milovanovićem Taletom.

- Meni je bilo bitno samo da se pojave! Da li će osvojiti ili ne, nebitno. Puno mi je bilo srce samo kada su se prijavili i obukli majice sa njegovim likom. Da publika iz Sremske Mitrovice, odakle je i Dejan bio, da sve ovo vide. Ostali smo na trećem poluvremenu i druženju, sve je ovo veoma emotivno i baš mi je drago što su momci došli - zaključio je Deksin brat Igor Tale Milovanović.

 BONUS VIDEO: