"OTAC, MAJKA, DVE SESTRE, BEBA I JA - KLEČIMO I ČEKAMO DA NAS ZAKOLJU" Potresna ispovest fudbalera Vojvodine: Naoštrili su noževe i došli do naše kapije...
Džon Meri, fudbaler Vojvodine, ispričao je neverovatnu životnu priču i kroz šta je sve prošao u detinjstvu u Africi.
Prenosimo Vam neke od delova njegove ispovesti za portal Mozzart sport.
- Moj otac je bio multimilioner kada sam se rodio, nisam morao da radim, jurim profesionalnu karijeru, ništa, ali je bio previše dobronameran i to ga je uništilo. To je i mene mnogo puta koštalo u životu. Otac je pomagao svima koji su pomoć tražili i vremenom su isti ti ljudi počeli da mu rade iza leđa, uključujući i njegovog rođenog brata, sve dok ga nisu doveli do bankrota. Pozajmio je pare bratu, koji je potom taj novac iskoristio da ode kod vrača i plati mu da baci crnu magiju na očev biznis. Moj otac nikad ne odustaje, to sam nasledio od njega i uz pomoć majke uspeo je da se podigne i obezbedi sve neophodno za život svoje porodice - pričao je Meri i dodao:
- Religiozni sukobi u Nigeriji krajem 20. veka su me dosta oblikovali u tom smislu. Mi smo tada živeli u Kaduni, gde se mešalo hrišćansko i muslimansko stanovništvo i sve je bilo u redu do jednog 31. decembra. Ne znam kako smo preživeli tu noć.
Potom je ispričao do detalja šta se desilo te noći.
- Sećam se svega, do detalja. Moji roditelji su me poslali u prodavnicu i na putu do radnje video sam grupu vojnika kako oštre noževe, bili su zakrivljeni pri vrhu, poput onih persijskih. Mislio sam da se spremaju da kolju neke krave i ovce na farmi, ali oštrili su ih iz drugih razloga. Prepoznao sam neke od njih, jer sam igrao fudbal sa njihovim sinovima. Sve radnje su bile zatvorene, izašao sam na glavni put i video ljude koji voze kao pomahnitali, sa stvarima zavezanim za automobile. Otišao sam kući do oca i rekao mu: „Nećemo jesti ništa večeras izgleda, sve je zatvoreno“. Moj otac je imao snažne političke veze, nazvao je neke prijatelje i brzo saznao šta se sprema. U međuvremenu je pao mrak i više nismo mogli da se evakuišemo. Mi smo živeli u kompleksu od četiri vile i prvo smo čuli vrištanje u jednoj komšijskoj vili i videli smo da su je zapalili sa ljudima zatvorenim unutra. One koje su uspeli da izađu iz vile, uhvatili su i pogubili, mi smo sve to gledali kroz prozor. Znali smo da je sledeća naša, čuli smo ih ubrzo na kapiji kako viču i pozivaju na smrt. Ne samo muškarci već i njihove žene, porodice koje smo poznavali i do juče pozdravljali na ulici. Sledeća scena – moje dve sestre, otac, majka u naručju sa novorođenčetom i ja klečimo ispred kuće, spremni da budemo pogubljeni.
Usledio je nastavak priče i razlozi zbog kojih ju je podelio...
- Tokom 20-ih godina nije bilo šanse da pričam o ovome, jer je bilo suviše traumatično. Sada, dok pričam, oslobađam se bola koji nosim u sebi. Želim to da skinem sa srca i iz razloga što me oslobađa mržnje koju osećam prema drugim religijama. Nije reč o muslimanima, hrišćanima, pravoslavcima ili katolicima. Ono što sam naučio kao dečak jeste da političari koriste religiju kao gambit. Nikada nisi mogao da stekneš pravu moć ukoliko te određene religiozne zajednice nisu podržale. Poštujem ljude i njihova verovanja, ali nemojte meni govoriti da u nešto moram da verujem. Ne posle onoga što sam video. Kad proživiš to tako mlad, više se ničega ne plašiš u životu i svi ostali izazovi nisu ni blizu stresni. Ljudi sa ovih prostora su prošli kroz rat, znam to, ali ne govorim o bombama koje padaju, govorim o masakru na ulicama, u domovima, sve sam to video svojim očima.
"Kupljeni životi"
Usledio je neverovatan detalj.
- Živote nam je kupio jedan uticajni čovek iz muslimanske zajednice, zato što je poznavao mog oca i njegovog oca i zna koliko je naša porodica bila moćna u prošlosti. Sutradan su nas odvezli nazad na istok i tako smo preživeli.
Meri se potom preselio u Kamerun.
- U Kamerun sam otišao da postanem svoj čovek, a ta situacija me je učinila neustrašivim. Krenuo sam autobusom, platio vozača da me odveze. Usput, pošto sam bio dete, prevarili su me i uzeli sav novac. Stalno su izmišljali nove stvari koje moram da platim da bih prešao granicu. Na kraju sam je prešao tako što sam bežao od carinskih pasa i vojnika. Vozač mi je rekao: „Čekam te na drugoj strani, ako preživiš“. U tim momentima shvataš da možeš da trčiš kao Jusein Bolt. Sada, da me neko pita to da ponovim, nema šanse da bih preživeo. Danas ljudi kupe kartu i odu u Kamerun, a tada je postojao taj način, ali da bi postao muškarac moraš da ideš težim putem. Otac mi je rekao: „Želiš da postaneš muškarac, idi, snađi se, zavredićeš moje poštovanje“. Znam da vam zvuči suludo, ali to je tako u Africi.“
Surovo, baš surovo
Tamo nije imao nikoga.
- Otišao sam sa torbom u kojoj sam imao četiri majice, dva para farmerki, kopačke i patike za košarku, jer sam voleo da igram i košarku. To su bile ujedno patike i za svaki dan, ha-ha-ha. Utočište sam pronašao u bogosloviji, gde me je jedan od sveštenika uzeo sa ulice. Podržao me je, da imam gde da budem, kako bih otišao na nekoliko proba u klubove. U Kamerunu je bilo maltene zabranjeno igrati štopera na način na koji sam ja igrao. Jedino ti je bilo dozvoljeno da izbijaš loptu što dalje od gola, a ja sam igrao svoju igru i, kada je bilo rizično, uspevao sam kroz pas ili dribling da iznesem loptu. Odbili su me, trener mi je rekao da sam odličan igrač, ali da ga je umalo šlog strefio dok me je gledao kako driblam u poslednjoj liniji. U međuvremenu su me izbacili iz bogoslovije, jer je došao nadbiskup i rekao da, ukoliko nisam učenik u školi, ne mogu da ostanem. Svešteniku je bilo veoma teško, ali je bio vezanih ruku i izbacili su me.
Koliko teško je bilo...
- Ispod mosta. Tu su krenula prava iskušenja. Preživljavao sam, išao po restoranima da perem sudove kako bih dobio ostatke hrane i nešto novca. U slobodno vreme sam išao do lokalnog stadiona i pokušavao da apliciram za neki tim. Konačno su otvorili probe u jednoj ekipi koja se takmičila u Trećoj ligi i trener mi je dao pet minuta da pokažem šta umem. Na moju sreću, tog dana je bio trening bez striktnih pozicija i mogao sam da pokažem talenat. Prošlo je pet minuta, pa pola sata, pa sat vremena, konačno se završio trening. Pozvao me je trener i pitao koju poziciju igram. Kada sam im rekao da igram štopera, mislili su da se šalim. „U mom timu ćeš igrati ofanzivnog veznog, iza špica“, rekao je trener i poželeo mi dobrodošlicu u ekipu.
