"SLAVITI BOŽIĆ DALEKO OD PORODICE I KUĆE NIJE LAKO" Veliki intervju sa najvećim biserom srpskog fudbala

Božić najradosniji hrišćanski praznik fudbaleri Crvene zvezde i ove godine proslaviće daleko od kuće i svojih porodica.

Božić je porodični praznik, ali... 

Vasilije Kostov, jedan od najvećih fudbalskih bisera Zvezdine Omladinske škole, otkrio je kako su crveno-beli obeležili Badnji dan u Beleku i proslavili Božić u Turskoj. Pored toga, mladi i talentovani fudbaler otkro je i kako je video polusezonu u crveno-belom dresu, kako se osećao posle gola Portu i koji su krajnji dometi kluba u Ligi Evrope.

Pričao je Vasa Kostov prvi put i o svom životu, kako usklađuje obaveze u školi sa profesionalnim fudbalom, svojoj porodici...

Kako ćete proslaviti Božić?

- I ove godina sam na pripremama sa Crvenom zvezdom! Tako je bilo i prošle. Prvi put za mene. Mogu vam reći da mi je teško palo, jer nisi sa svojim najbližima, a svi znamo da se Božić proslavlja u krugu porodice. Bude mi krivo što nisam sa majkom, ocem, sestrom... Setim ih se. Prođu neke slike iz detinjstva, kada sam bio mali... Međutim, ja sam izabrao ovakav put i mora tako. Ali, tu su saigrači i onda svi zajedno slavimo Božić.

Kakav je Badnji dan na pripremama?

- Postimo! Mi srpski igrači postimo. Stranci ne. Sve u hotelu bode kako treba. Jela za Badnji dan i Božić budu onakva, kao kod kuće. Eto, imali smo i prvu utakmicu, baš na Badnji dan. I pobedili, što je dobar znak.

Živim svoj san na Marakani

Kako biste opisali polusezonu za nama?

- Jedna uspešna polusezona za mene. Bilo je tu dobrih, ali i loših stvari. Više dobrih. Napredovao sam kao igrač i kao čovek.

Kako je za vas bili raditi sa igračima kao što su Arnautović, Krunić, Veljković, Ivanić i Katai?

- Velika čast, pre svega. Dobio sam priliku da radim sa njima i njihovi saveti su mi mnogo pomogli. Verujte, sve ono što mi kažu, pokušavam da prenesem na teren.

Da li ste prošle godine u ovo vreme razmišljali da ovako nešto može da vam se desi?

- Sanjao sam o ovome. Da igram za prvi tim Crvene zvezde, postižem golove. I sada živim svoj san. To je sve došlo vremenom, a ne preko noći. Odigrao sam prošle sezone dobro u omladinskoj Ligi šampiona i nekako brzo je usledio poziv za prvi tim. Uspeo sam da se nametnem treneru Vladanu Milojeviću i dobio sam minute. Mislim da je zasluženo.

Debi za Srbiju protiv Albanije

Koliko je vama ambicija važna u karijeri?

- Mnogo, baš bitna. Ceo život sam ambiciozan. Od malih nogu. Nadam se da će tako biti i ubuduće.

Stigli ste do prvog tima Crvene zvezde, igrali Ligu Evrope, a onda i reprezentacije. Šta možete reći o tome?

- Sve se to brzo izdešavalo. Odlično sam odradio pripreme sa prvim timom Crvene zvezde, nekako sam očekivao da ću dobiti šansu od trenera Vladana Milojevića, što se i desilo. Ubrzo je usledila prilika i u Ligi Evrope, što sam opravdao golom protiv Porta. I posle toga selektor Dragan Stojković me je pozvao da zaigram za A reprezentaciju Srbije. Debitovao sam protiv Albanije, u jednoj nesrećnoj utakmicu, koju ću pamtiti svakako. Mogu vam reći da u tom kratkom vremenskom periodu i nisam bio svestan, šta me je sve snašlo.

Eto, ta utakmica protiv Albanije, kako ste vi to sve doživeli?

- Pre utakmice, očekivalo smo da ćemo sigurno pobediti. Jedva smo čekali da sve počne... Ali, nismo imali sreće... Kada se sve završilo, video sam da su svima spuštene glave. Svi smo želeli što pre da se vratimo kući.

O transferu...

Koliko na vas utiču priče o mogućem transferu? Pominju se suma od 20 miliona, razni klubovi, poput Barselone, Intera, PSŽ...

- Nije prvi put da se piše tako nešto. Bilo je toga i ranije. Ne obraćam pažnju na sve to. Vidim, kad mi neko od prijatelja pokaže. Ne razmišljam ni o kakvom transferu. Moja želja je da ostanem što duže u Zvezdi i ovde ostavim trag. Namestio sam glavu i Zvezda je moj prioritet.

Šta vama znači Crvena zvezda?

- Crvena zvezda je za mene - sve! Donela mi je mnogo toga u životu. Ljubav, sreću, tugu... Ali, nekako, Zvezda je za mene porodica!

Protiv IMT vam je Mirko Ivanić predao kapitensku traku. Kakav je osećaj biti kapiten Crvene zvezde?

- Sećam se toga... Kako da ne... Mada, u prvi mah uopšte nisam bio svestan cele situacije. Prvo, što mi je prošlo kroz glavu je da sam se setio mlađih kategorija, kada sam prvi put postao kapiten Zvezde. Zahvalan sam Mirku i stručnom štabu, na ukazanom poverenju.

Liga Evrope je super takmičenje

Kakav je utisak na vas ostavilo takmičenje kao što je Liga Evrope?

- Veliki utisak. Mnogo ozbiljno takmičenje, sa kakvim nisam imao priliku da se dosad sretnem. Mnogo toga sam naučio igrajući Ligu Evrope. Mislim da ću još više napredovati, posebno što nam predstoje još dve utakmice, preko kojih želimo da obezbedimo plasman u narednu fazu.

Kakav je fudbal u Ligi Evrope?

- Intenzitet fudbala je mnogo jači. Sve ekipe igraju napadački fudbal. Sa mnogo jakih duela. U takvom fudbalu, po meni, Zvezda se snašla na pravi način, što govori i tabela Lige Evrope i naš plasman.

Dali ste gol Portu u Ligi Evrope, velikom klubu? Kako ste doživeli tu utakmicu?

- Mogu reći da je to jedna od mojih najboljih utakmica. Nisam očekivao da ću igrati u toj utakmici. Kada sam saznao da ću biti starter, malo sam se uplašio. Imao sam tremu. Ali, čim sa izašao na teren sve je to nestalo. Igrao sam lagano. Kada sam postigao gol za 1:1, nisam znao kako da se radujem, gde da krenem... Svašta mi je tada prošlo kroz glavu. Žao mi je što smo taj meč izgubili. Primili smo gol u poslednjim minutima nadoknade, iako smo pre toga mi imali šansu za 2:1. Ali, nema veze, biće mi ta utakmica zauvek u lepom sećanju.

Od osme godine u Zvezdi

Zvezdi su ostale utakmice protiv Malmea i Selte. Evropsko proleće je nadohvat ruke. Koliki su dometi u Ligi Evrope?

- Potrudićemo se da damo svoj maksimum u obe utakmice. Idemo na pobedu i u Malemu, i protiv Selte na Marakani. Nadam se da ćemo u Ligi Evrope dogurati što dalje. Idemo korak po korak, pa dokle stignemo. Ne volim da prognoziram. Šta bude, biće... Zašto ne i polufinale i finale... Zašto da ne razmišljamo i da možemo da osvojimo Ligu Evrope... Ali, idemo utakmicu po utakmicu, tako je najbolje. Pa, ćemo videti.

Možete li nam reći nešto o početku karijere?

- Počeo sam u školici fudbala "Rojal" sa Banovog brda. Posle godinu dana usledio je dolazak u Zvezdu, kada me je video trener Ivan Gajić. Imao sam šest, ili sedam godina. Onda me je preuzeo Milan Savković, kod koga sam bio dve godine. Posle, došao je trener Uroš Urošević kod koga sam takođe bio dve godine. Nakon toga, u pionirskoj selekciji radio sam sa Markom Petrovićem polusezonu. Prebacili su me potom da treniram sa 2007. godištem gde mi je trener bio Milorad Vilotić. Onda sam se vratio u pionire kod Milana Milenkovića sa kojim osvajam pionirsku ligu. U kadetima sam radio sa Slađanom Nikolićem i tu ubedljivo osvajamo kadetsku ligu Srbije. Iste godine sa Srbijom odlazim na EP i tamo smo sa selektorom Jovanom Damjanovićem bili treći. U omladincima me je sačekao Nenad Milijaš i posle toga je usledio poziv za prvi tim Crvene zvezde.

Kako ste zavoleli fudbal?

- Od malih nogu. Mama mi je pričala, kada sam imao dve godine, da sam uživao da šutiram loptu sa tatom. Imam i neke fotografije. I tako sam se zaljubio u fudbal. Uz mamu i tatu. Kasnije sam zavoleo i košarku, ali da je igram rekreativno i da gledam naše košarkaše u Areni, u Evroligi.

O poreklu, mami i tati 

Jedan ste od retkih fudbalera Zvezde koji su preskočili kaljenje u Grafičaru. Kako gledate na tu činjenicu?

- Ponosan sam. Kada se većalo da li ću u prvi tim Zvezde ili Grafičara, ljudi iz kluba su doneli odluku. Počeo sam da treniram sa prvim timom i ako bude potrebe da pomognem omladincima. Tako je bilo godinu dana. Posle me je klub i definitivno prebacio u prvi tim.

Kako gledate na put Andrije Maksimovića i Veljka Milosavljevića?

- Obojica su igrali u prvom timu Grafičara i Crvene zvezde. Srećan sam zbog obojice, jer su ostvarili sjajne transfere u Lajpcig i Bornmut. I što je najvažnije, pronašli su sebe u tim klubovima, koji su dobri za razvoj mladih igrača. Čujemo se, naravno, sa Veljkom malo češće. Lepo je čuti kad je neko zadovoljan, neko sa kim si delio do juče Zvezdinu svlačionicu. Moram da kažem da se najviše čujem sa Strahinjom Stojkovićem koji je Sent Etjenu.

Beogradsko ste dete, možete li reći nešto o poreklu vaše porodice?

- Slavimo Svetog Luku! Moj otac je iz Dimitrovgrada, a majka iz Šapca. Njih dvoje su veoma mladi došli u Beograd i ovde su se upoznali. Imao su 25 godina kada su dobili mene, posle je stigla i moja mlađa sestra. (smeh) Kada imam slobodno vreme, idem skoro svaki vikend u Šabac, kod majčine porodice. Ređe idem u Dimitrovgrad, jer je dalje, ali volim kad odem tamo, stvarno mi prija.

Srednjoškolac i dva uzora

Koliko je važno kućno vaspitanje, za mladog čoveka i fudbalera?

- Najvažniji segment. Objasniću. Vaspitanje iz kuće prenosi se na teren, ali i u komunikaciji sa drugim ljudima u životu. Zahvalan sam majci i ocu što su uvek bili uz mene. I danas mi pričaju da treba uvek da budem svoj. I da moram da završim školu, uporedo sa fudbalom.

Koju školu idete i kako ispunjavate svoje obaveze?

- Idem u Sportsku gimnaziju. Redovan sam učenik. Treća sam godina i cilj je da završim školu. Onda ću da vidim, šta i kako. Sa ove tačke gledišta, verujem da ću upisati neki privatni fakultet. Nešto vezano za sport. Ali, otom, potom.

Ko vam je bio uzor kad ste bili dete, od domaćih i stranih fudbalera?

- Od malena Kristijano Ronaldo! Još kad sam bio dečak, imao sam njegove postere u sobi. Ceo život ga pratim i mnogo volim. Od domaćih sportista, najviše sam voleo Nemanju Radonjića! Evo sada, sa njim delim svlačionicu. (smeh) Najviše sam ga voleo.

Zvezdini klinci se drže zajedno

Ko je od trenera tokom karijere posebno uticao na vas?

- Svaki trener je uticao na mene, na dobar način. Trudio sam se da od svakog pokupim po nešto.

S kim se najbolje slažete u svlačionici?

- Najviše sa Aleksom Damjanovićem! Sa njim sam od pionira u Zvezdi. Sve vreme smo zajedno. Cimeri smo ceo život. Pored njega, družim se i sa Lukom Zarićem, Ademom Avdićem, Nikolom Stankovićem, Stefanom Lekovićem, Vladimirom Lučićem... Uglavnom se mi Zvezdini klinci držimo zajedno.

Jel vam nedostaje neko u Zvezdinoj svlačionici?

- Gejlor Kanga! On mi baš nedostaje. I pored njega još nekoliko igrača. Ali, dobro...

Saveti Zvezdana Terzića

Kakav utisak na vas ostavljaju Zvezdan Terzić i Vladan Milojević?

- Dali su mi šansu da pokažem šta znam. Zahvalan sam im na tome. Kad god vidim direktora Terzića, uvek dobijem savet od njega. Kako da se krećem, šta da radim...A, Vladan Milojević mi je dosta pomagao.

Kako se opušta Vasilije Kostov u slobodno vreme?

- Ako mi je trening u 15.00 ili 16.00 sati, u školi sam do 12.00 ili 13.00 sati. Dolazim posle nastave ovde na Marakanu, na ručak, u naš hotel. Posle toga odem kući, budem sa svojima i pravac Marakana. Uveče, ako imam slobodno, izađem sa drugarima ili devojkom. I tako izgleda moj dan.

Imate li neki hobi?

- Volim da igram stoni tenis i bilijar. To igram sa društvom. Stoni tenis volim od malena, a bilijar sam počeo da igram u poslednje vreme. Posebno na pripremama.

Osvojiti Ligu šampiona

Koji je vaš najveći san kada je fudbal u pitanju?

- San? Da... Hm, hm, hm... Da osvojim Ligu šampiona!

Zašto nosite broj 22 na dresu?

- Nema neke simbolike. Mada, mislim da mi je srećan broj. Otkriću vam jednu anegdotu. Bili smo u omladincima i mogli smo da biramo koje ćemo brojeve. Uzeo sam "desetku", a moj prijatelj i saigrač Aleksa Vasilić broj 22. Posle smo odlučili da to promenimo. I otada nosim 22 i pružam sjajne partije. I kada sam došao u prvim tim, dres sa brojem 22 bio je zauzet, pa sam uzeo 92. Ali, čim se oslobodio 22, odmah sam ga uzeo - sa osmehom je završio Božićni intervju za Kurir Vasilije Kostov.