NENAD LALATOVIĆ SE ZBOG JEDNE ŽENE KRSTI PRED SVAKU UTAKMICU: Ona mu je bila sve u životu! Nikada je neće zaboraviti!
Nenad Lalatović poslednjih nedelju dana je u žiži srpske sportske javnosti.
Prošle nedelje se povela polemika da li se Nenad Lalatović prekrstio posle pobede Novog Pazara nad OFK Beogradom, a poslednjih dana trener je izneo niz pikanterija povodom današnje utakmice sa Vojvodinom.
Nenad Lalatović se prekrsti svaki put pred utakmicu. Gostujući u jednoj emisiji trener FK Novi Pazar otkrio je zašto to radi i kome je posvećen pogled na nebu.
- Ja svoju pokojnu majku uvek držim u ruci... Imam jedan medaljon, na njemu je lik moje pokojne majke, taj medaljon je uvek pored moje glave kad legnem da spavam. Na svakoj utakmici je u mojoj ruci, a kada počne meč - ja se krstim i šaljem poljubac mojoj majci ka nebu. Znam da je ona ponosna na mene i da me uvek gleda. I zato kažem, čuvajte vaše majke, jer znam koliko boli kad se probudiš i ustaneš a ne možeš da kažeš "Mama, volim te"... Zato je čuvajte i negujte - rekao je srpski trener.
Nenad Lalatović imao je 15 godina, kada je izgubio majku Dobrilu, za koju je bio mnogo vezan. O tome je pričao u životnoj ispovesti za Kurir, pre šest godina.
- Imao sam 15 godina kad sam ostao bez majke. Nje se uvek setim, moje dobre Dobrile. Radila je u bolnici, ustajala svako jutro u pet, spremala nam ručak svaki dan, prala veš, peglala naše stvari, brinula o meni, bratu i ocu, nikad se nije desilo da nas uveče ne uspava... Živela je za nas tri muškarca, za tatu Borislava, brata Aleksandra i mene. Pomagali smo mi njoj, ali je ona bila stub kuće. Imao sam stvarno prelepo detinjstvo, ni u čemi nisam oskudevao. Nas šestoro živelo je u 40 kvadrata. Baba, deda, tata, mama, brat, ja. Sećam se dana kad se majka razbolela, odnosno kada smo mi saznali da je bolesna. I ovo prvi put pričam. Pamtim i pamtiću taj dan dok sam živ. Imali smo psa i trebalo je da mu prenesemo kućicu na terasu, al’ nije moglo nikako nego kroz prozor. I, mama, da nam pomogne, podigne kućicu i oseti bol ispod pazuha. Ode na pregled i tamo joj kažu da ima rak dojke. Nisam tad bio ni svestan šta to znači. Rak dojke?! Nemam pojma o tome. Tek posle godinu dana shvatio sam koliko je to opaka bolest. Majka se operisala i krenula na hemioterapije. Bila je u Francuskoj na zračenjima. Sećam se da joj je opala kosa... To isto nikad neću da zaboravim... Oporavi se ona nekako i vrati se na posao medicinske sestre. Mi smo joj svi govorili da je još rano. Radila je sa decom i to je mnogo volela. Sećam se, jednom je sama ušivala mog brata kada se ovaj bio nešto povredio, isekao se, šta li. Međutim... Naiđe nova nesreća. Mama dobije rak kostiju i padne u krevet. I mnogo se namučila... I te slike, kad se ona muči, ta njena bol, meni su ostale u sećanju. Nije mogla da se kreće. Brat, tata i ja smo je kupali uljem. Stavimo krpu, uspemo ulje i trljamo joj kosu. Koža joj se sušila, pa smo joj trljali kožu... Evo, stvarno ti kažem, ovo prvi put pričam, je l’ vidiš koliko su mi oči pune suza? I sad... dvadeset osam godina posle...
- I evo još i ovo, kad već pričam... Dosta puta se dešavalo da ne može u toalet, pa sam znao da osetim neprijatan miris, a ona se stidi... Gleda me... Pamtim taj njen pogled i danas. Znaš kako je to... Nije mi bilo teško da je podignem, naravno, da je odnesem do kupatila, da je operem i obrišem. To je moja majka. Majka. To su velike traume kroz koje sam prošao. I to ne bih voleo da se bilo kome desi. Bilo kome. Imao sam samo 16 godina.
- Bio sam s majkom do njenih poslednjih trenutaka. Taj dan kad sam je poslednji put video nikad neću zaboraviti. Tata, brat i ja odemo kod nje u zvezdarsku bolnicu, u posetu. Sedimo pored nje, pričamo... I kad smo krenuli kući, mama me pozove da se vratim. „Nenade, dođi“, kaže mi. Priđem: Reci, mama... „Nenade, tebe tvoja mama voli najviše na svetu!“ Poljubim je i odem. Bilo je to poslednji put da sam je video.
- Sutradan sedim sam kod kuće. I da vidiš kako to sve sudbina namesti... Sedim i razmišljam da odem u posetu kod nje. Zovem taksi, ali koji god da sam okrenuo nije bio slobodan. U tom trenutku zvoni neko na vrata. Pogledam na špijunku i vidim desetak ljudi. Prva reakcija mi je bila - neki lopovi... Onda vidim doktora Musulina iz Zvezde, našeg kućnog prijatelja. Vidim tatu, strica... Odmah sam znao šta se desilo. Zvonili su oni jedno 15 minuta najmanje. Tek onda sam im otvorio vrata. Pokojni doktor Musulin - on je umro kasnije od iste bolesti kao i moja mama - zagrli me i kaže mi da mi je majka umrla. Bio sam toga svestan, da će se to desiti, da mora da dođe taj dan, ali...
- Gubitak majke je mnogo uticao na mene. Bila je to velika trauma. Sećam se da sam se mnogo ugojio, sigurno deset kila za mesec dana, možda i više. Jeo sam po ceo dan. Toliko je to meni palo teško. Onda me Stane Karasi, trener, uhvati pod svoje. Trenirao sam kao lud i skinuo višak kila. Mnogo sam patio za majkom. Znao sam da dobijem i visoku temperaturu, čak i 40! Ona je bila divna žena. Sećam se njenih kolača, toga kako je držala našu porodicu. Bila je pravi stub kuće. Opravdavala mi je časove, želela je da uspem u fudbalu. Jednom, sećam se, uhvate mene neke lutke i ja rešim da napustim fudbal! Držalo me to dva dana. Al’ majka mi nije dozvolila. Pričala je sa mnom, rekla da to ne smem da uradim, da nije dobro, da sam blizu da uspem, da moram... Eto, i to ti je fudbal. Sa jedne strane bio sam nesrećan, privatno, a sa druge strane, fudbal me činio srećnim. Posle svega, nastavio sam da treniram još više, želeći da majku, ali i oca učinim ponosnim. Ta očeva sreća kad vidi da mi ide, to je neprocenjivo. Kad ga vidim na utakmici, ne razmišljam da odigram dobro, već da ga ne obrukam.
