Red, rad i disciplina! Ovo je poštovao kao igrač, a takav je ostao i kao košarkaški penzioner. Posle sjajne karijere u Crvenoj zvezdi i Budućnosti Željko Topalović ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv, div od 207 centimetara ne može da zamisli dan bez rada u svojoj stolarskoj radionici, iz koje je nikao čak i hotel od 2.000 kvadrata na Zlataru.
- Danju sam radio, mešao beton i zidao, dok su mi otac i majka dodavali blokove, vozio „tamić“, a noću smišljao šta ću i kako ću sutra - otkriva dvostruki šampion Jugoslavije u košarci kako je uplovio u građevinske i zanatske poslove.
Jedan od retkih košarkaških centara koji nije mogao da promaši slobodno bacanje, i to specifičnim načinom šuta - s loptom iza leđa, Topalović je ostao u lepom sećanju zvezdaša. A do ostvarenja ugostiteljskog sna bio je i armirač, i tesar, i zidar, i stolar, i keramičar, i vodoinstalater, i limar...
- Ništa od toga nisam znao da radim, ali bio sam spreman da učim. Sreća, pa je otac bio građevinski radnik, od njega sam mnogo učio. Kada sam počinjao da pravim hotel, krenuo sam s 40 radnika, ali posle sedam dana sam shvatio da tu nema učinka, da nema profesionalnosti na koju sam navikao u sportu i otpustio sam radnike. Sa ocem, majkom i još jednim radnikom krenuo sam da pravim hotel.
Kad su završeni grubi radovi, Željko je postao stolar, kad je napravio ulazna vrata, znao je da je rešio problem enterijera hotela. Posle je pravio stolice, stolove, krevete, oblagao zidove drvetom... Prave minijature.- Najveća je sreća u životu kad nešto stvaraš, kad vidiš da nešto ostaje iza tebe. Bilo je tu i mnogo muke, mnogo žuči, ali nikad nisam stao, nikad odustao - kaže Topalović.
Ovih dana košarkaški as dograđuje svoj hotel na Zlataru. - Teško se snalazim u ovom današnjem svetu, gde su na ceni neke druge vrednosti, a ne rad, odgovornost, poštenje... Za mene, čovek koji ne radi, koji ne stvara, nije ništa. Samo red, rad i upornost znače uspeh. Zato, srećan Praznik rada!Zoran Šaponjić
Duga karijeraPOSLE PORAZA SAM PLAKAO, ALI IŠAO DALJEOstavio si trag u jugoslovenskoj košarci. Koji trenutak posebno pamtiš?- Bilo je i titula, ali one nisu ono čega se posebno sećam. Najsvetlliji trenuci karijere bili su oni gde smo svi u timu gajili dobre međuljudske odnose. Nikad nisam dozvolio da me pobeda ponese, niti da me poraz porazi. Posle poraza sam plakao, ali uvek ustajao i išao dalje, nastavljao da radim i radim.
Bivši klub i saigračSREĆAN ZBOG ZVEZDE I RADONJIĆAU kojoj meri danas pratiš Zvezdu, koju kao trener predvodi tvoj saigrač iz Budućnosti Dejan Radonjić?- Volim da pogledam utakmicu kad god mi vreme dozvoli. Drago mi je da je Dejan Radonjić napravio dobru ekipu i da pravi dobre rezultate. Najviše mi se dopada taj timski duh koji ima Zvezda.
Više nije tajnaNISAM TRENIRAO SVAKI DANDa li postoji nešto za čim žališ u karijeri?- Znao sam da posle napornih sezona pobegnem u Novu Varoš, kod roditelja, na 10 ili 15 dana, da napunim baterije, a nisam znao da moj organizam i telo ne smeju da stanu duže od tri dana. Da sam to shvatio na vreme, možda bih produžio karijeru za još pet-šest godina.
