To su samo neki detalji bogate NBA karijere Saše Pavlovića, momka koga su još kao klinca upoređivali sa Draženom Petrovićem. Saša je u novogodišnjem intervjuu za Kurir uz kaficu otkrio mnoge stvari o najboljoj košarkaškoj ligi sveta za koje se malo zna...
Kako je u penziji, da li ponekad igraš košarku?
- Ne pipam loptu. Nedostaje mi, naravno, ponekad pomislim čak da bih mogao da igram. Ali čim pomislim na treninge, odmah drugačije razmišljam. Uživam s porodicom, putujemo, vozim decu po školama, treninzima i zasad mi je super u penziji.
Da li tvoji sinovi shvataju ko im je otac?
- Najstariji donekle shvata. On je čak zakačio jednu NBA sezonu, bio je dovoljno svestan. Ali bi mu sigurno više odgovaralo da sad igram i da ga vodim na utakmice. Ali ja ne gledam šta sam uradio, kakvu karijeru sam imao, vaspitavam ih najnormalnije.
Da li je istina da je tvoj auto u početku pauk često kupio pored škole?
- Ha-ha... pa jeste. Nisam znao tada gde je dozvoljeno parkiranje, tako da su me odneli tri puta u pet dana. Posle sam naučio.
Te 2003. godine na draftu je bilo dosta naših igrača, a Budućnost je dala trojicu?
- Tako je, Žarko Čabarkapa je bio 17. pik, ja 19, a Slavka Vraneša su uzeli u drugoj rundi. Te godine je Darko Miličić bio drugi pik. Uopšte, bio je to jedan od jačih draftova. Lebron Džejms, Karmelo Entoni, Dvejn Vejd, Kris Boš...
Kakav je osećaj kada čuješ svoje ime na ceremoniji draftovanja?
- Fenomenalan, ali te poslednje godine u Evropi su skauti počeli da se interesuju za mene, pa sam bio psihički pripremljen. Već sam ranije odlučio da idem na probne treninge kako bi me neko uzeo. To je bilo ostvarenje sna, nešto neverovatno, i zahvalan sam bogu što sam stigao tamo i toliko dugo ostao.
Ali čak ni posle toga niko ti nije garantovao da ćeš igrati u NBA?
- Ma kakvi, džaba ti i garantovani ugovor. Lakše je doći u NBA nego ostati, mada ne deluje tako. Svake godine dođe po 60 novih igrača i svake godine je borba teža.
I onda se nađeš u Juti, čuvenoj po Stoktonu i Melounu.
- Jeste, a tada se desila ogromna promena u klubu. Posle desetak sezona unikatne košarke, pojavila se mlada ekipa s nepoznatim igračima. Trener je bio Džeri Sloun. Važili smo za totalne autsajdere, a na kraju smo ostali kratki za jednu pobedu da bismo ušli u plej-of.
Tu si se malo zakačio s Gregom Ostertagom, koji je hteo da te isprovocira kao rukija.
- Veterani vole da malo pokažu zube prema rukijima. Ne u negativnom smislu, više je to zezanje. Međutim, način na koji je Greg to uradio mi se nije svideo i bio sam spreman da odem odmah kući. Rekao sam to i treneru, ali posle je sve bilo u redu. Dosta mi je pomogao i Andrej Kirilenko, koji je fenomenalna osoba.
I ti kao tinejdžer praktično si odmah u vatri, i to protiv top NBA igrača.
- Tako je, Kobi Brajant, Trejsi Mekgrejdi, Rej Alen, Vins Karter, Redži Miler...
Uh, igraš protiv njih, a gledao si ih na TV.
- Neverovatan osećaj. Pa i sad klinci dosta gledaju te igrače, svima su bili idoli. Brzo sam se navikao.
Onda upadneš u ekipu s Lebronom Džejmsom.
- Tražio sam da idem iz Jute jer sam mislio da me oni ne žele, a nije bilo tako. Uglavnom, odem u Klivlend, Lebron je i tada bilo zvezda, a neverovatno je da čovek napreduje non-stop.
Priča se da te gotivio jer ste na treninzima igrali jedan na jedan, a ti si se, što bi se reklo, uvek kidao s njim.
- Jeste, čuvali smo se međusobno, a to je pomoglo jednom i drugom.
Da li si ponekad uspevao da ga iznerviraš?
- Teško, on je veoma stabilan, na terenu i van njega. Ne podleže provokacijama. Pa tokom karijere nije imao nijedan ispad.
Slažeš li se sa mišljenjem Željka Obradovića da je on najbolji košarkaš na svetu?
- Da. Baš zbog toga što kad misliš da više ne može bolje, on sledeće sezone pokaže da može. Svaka ekipa s njim igra drastično bolje. I onda dolazimo do toga da si kupio auto od njega.
- Tako je, mada je išla neka priča da mi je on poklonio taj BMW, jer sam ga dobio jedan na jedan. A u stvari sam ga kupio.
Voziš ga i danas?
- Da, eno ga u garaži. To je stara "sedmica", super je auto, specijalna edicija, takva kola se više ne proizvode.
Nije te Lebron zeznuo u smislu da ti je uvalio neki krš?
- A ne, ne (smeh), odličan automobil. Promenio sam mnogo kola, ali ovaj ne. Dobro sam prošao.
Interesantan je i period u kome si nosio dres Bostona?
- Jeste, Boston je posebna priča. Neverovatna istorija, čak i na gostovanjima veći deo ljudi navija za Seltikse. Ne baš u LA protiv Lejkersa, ali u većini gradova. Mnogo je veliki pritisak kada igraš za Boston, navijači poznaju košarku i ne trpe loše rezultate. Bio sam u strašnom timu sa Šekom, Rejom Alenom, Polom Pirsom, Redžonom Rondoom, Kevinom Garnetom... Tamo je i problem da izabereš broj, jer je mnogo dresova pod svodovima dvorane.
Imao si tada zanimljivo upozavanje sa Šakilom?
- Veoma. Nismo se znali pre toga. Čekao sam red za bandažiranje u čarapama i on ulazi i odjednom me ugrize za nogu. "Dobar si momak", dobaci mi, a ja u čudu. Fizioterapeut koji je u klubu 20 godina mi kaže: "To ti je Šek."
Šta iz NBA lige možeš da izdvojiš, a da te baš fasciniralo?
- Mnogo toga, ali, recimo da i taj fizioterapeut može da se obogati ako se nađe u pravoj ekipi. Radi se o bonusima u plej-ofu, jer svi članovi tima dobijaju isto. Od nekoliko hiljada dolara u prvoj rundi, pa se iznosi dupliraju. Na kraju, ako se osvoji titula, po čoveku bonus iznosi i 200.000 dolara. Treba samo da upadneš u šampionski tim. Kao taj iz Bostona na primer... Njihove plate inače nisu velike.
Kako ti sada izgleda NBA, posebno kada uporediš s periodom od pre 15 godina? Čini se da se igra znatno promenila.
- Definitivno se igra brže i dinamičnije. Mnogo više ludih statistika iskače. Svake sezone NBA radi na tome, verovatno malo favorizuju napadače i idu u pravcu da igra bude što atraktivnija.
Ti si toliko godina proveo u toj ligi, kako gledaš na naše koji su preko Bare?
- Drago mi je, igraju super, imaju dobre uloge. Jokić je baš specifičan, način na koji igra je neverovatan, bukvalno se igra s njima. Čovek radi sve, znam iz svog iskustva koliko je teško da vučeš loptu i nekom baciš na eli-up, a on to radi bez problema.
Mnogi igrači su igrali duže za Partizan, ostavljali veće tragove, ali navijači su tebe voleli kao retko koga. Zašto?
- Situacija je bila specifična. Došlo je do toga da bi Zvezda mogla da preotme titulu i stvorila se neka panika među navijačima. Desile su se i povrede u ekipi, stigao je poraz od Bajerna... Ja sam tada došao sa iskrenom željom da pomognem, to su navijači prepoznali.
Da li je istina da si leto posle titule igrao s Bogdanom jedan na jedan u Baru i da je ostala tajna ko je pobedio?
- Ma nije, to je neko pogrešno preneo. Šutirali smo iz zezanja, čak nismo bili u opremi. Bogdan je... uh, veliki radnik. Ima ogromno samopouzdanje i nije lako protiv njega. Neverovatan je.
Ostao si u košarci, ali kao član UO Partizana. Kako ti izgleda sve to?
- Drago mi je što sam tu. Kada mi je predsednik Mijailović ponudio funkciju, prihvatio sam jer sam želeo da vidim kako to izgleda iznutra. Sve ide kako treba, klub napreduje. Težimo da se vratimo u vrh, a verujem u ekipu i trenera Trinkijerija.
Zašto nisi prihvatio poziv Saše Đorđevića da igraš za reprezentaciju?
- Sa reprezentacijom sam bio davno završio, još od raspada zemlje. Politika je dosta uticala na sve to, ne žalim ni zbog čega jer smatram da uvek radim ono što je pravedno u tom trenutku. Sale je neverovatan lik, kada razgovaraš s njim, tačno vidiš zašto je trojkama odlučivao utakmice.
Darku niko nije smeo da lupi klempu
Igrao si u Minesoti s Darkom Miličićem, on je prema svemu mogao mnogo toga više da postigne.
- Darko je mnogo dobar čovek, vrlo emotivan. Falilo mu je malo sreće, možda i neko da ga usmeri kako treba, jer je premlad otišao. Naišao je na trenera koji niti voli rukije, niti voli Evropljane... Tako da se razočarao prve sezone. Krivo mi je, jer da je bilo malo drugačije, on bi i danas dominirao.
Imaš neku anegdotu vezanu za njega?
- Pa evo... Trener centara bio je Kurt Rembis i on je radio s visokim igračima. A kad neko zezne, fazon je bio da mu plejmejker lupi klempu. To je bilo radi atmosfere, zezanja. I Darko je došao u ekipu na pola sezone, desi se da je pogrešio u nekoj akciji. Rembis da znak Džoniju Flinu, koji nam je bio plej tada, da mu lupi klempu. Darko se samo okrene prema Džoniju, a ovaj se momentalno vrati. Kaže: "Treneru, nek mu lupi neko drugi..." (smeh).
Da li si imao edukaciju rukija, kakvi izazovi vas čekaju posle prvog velikog ugovora?
- Jesam, imali smo predavanja u jednom amfiteatru, dve nedelje po 12 sati. Jer veliki broj NBA igrača bankrotira posle kraja karijere. I oni tu improvizuju diskoteku, sve sa di-džejem i gomilom provokativno obučenih devojaka. Voditelj pozove nekog ko hoće da igra s njima i odmah se prijavi Entoni. Mi svi aplaudiramo, zezamo se... I vrati se Karmelo gore, kaže: "Vau, ovo je super ako bude ovako..." I voditelj upita da li smo nešto primetili, a mi pojma nemamo. "Karmelo, gde ti je sat?", upita on. I Entoni shvati da mu je neka devojka ukrala nov dijamantski sat. "Je*ote, gde mi je sat?", viče Karmelo. I to je bila lekcija.
Da li je istina da devojke spopadaju igrače gde god se pojave?
- Neverovatno je to. Pogotovo kada si u timu u kom ima neki superstar kao što je Lebron. Gde god sletiš, kad god sletiš, one su tu. I onda ne reaguješ baš iz razloga što su mnogi igrači upropastili karijere zbog lažnih prijava silovanja. I Kobi je prošao kroz pakao.
Kurir sport/Predrag Gajić
