VELIKI INTERVJU PEĐE STOJAKOVIĆA! Čuveni as otvorio dušu i ispričao sve: Rat, bežim iz Hrvatske u Srbiju...

Retko se pojavljuje u javnosti, pa nismo do sada imali toliko prilike da čujemo njegovu životnu priču.

- Podsećanje na dane početaka vraća me na momente koji su na neki način ostavili pečat na moju karijeru. Od starta, u Požegi, pa prelaska iz Hrvatske u Srbiju zbog građanskog rata, poznanstva sa Predragom Badnjarevićem i tu njegovu borba za mene na terenu i van njega koja je ostavila dubok pečat na mene i moju karijeru. To je ono o čemu razmišljam iz ove perspektive, o počecima. Kasnije, kad uđeš u mašineriju i postaneš profesionalac, onda je to već posao. Tokom karijere uvek je u meni postojala ljubav prema košarci, draž. Mada nismo mogli da zaboravimo da je to naš posao u kome postoje očekivanja i pritisak na nekim nekim višim nivoima. Lepo je, lep je osećaj i čast što sam sada izabran u Kuću slavnih FIBA - počeo je priču Stojaković.

Da je bilo lako - nije:

- Tako je, ali to je sastavni deo sporta, deo moje karijere. Da li sam bio srećan ili nesrećan, teško je proceniti, ali uvek sam smatrao da je to deo mog puta i da sam na neki način bio osuđen na te prepreke. Kad pogledam iz ovog ugla, naravno da je bio težak i nikom ne bih poželeo takav put - kaže Stojaković vraćajući slike na početke devedesetih:

- Neke slike su upečatljive. Taj građanski rat zbog kog odlazimo iz Hrvatske i ostavljamo sve iza sebe. Pa, Figus (Predrag Badnjarević, prim. aut) koji se čuje sa prijateljem sa kojim je služio vojsku, a koji je mene gledao na nekom školskom takmičenju i predložio mu da me ponovo testira…

Grčka - Srbija, relacija na kojoj živi Stojaković...

- Grčka se desila u najbitnijem dobu mog života, u tinejdžerskom uzrastu, posle svih nedaća iz Hrvatske i borbe u Srbiji, konačno sam došao u zemlju u kojoj sam se osećao slobodno i mogao ponovno da živim, a da se ne osvrćem. Jednostavno, da se opustim, budem običan tinejdžer i imam normalno odrastanje. Usput je i grčka liga tada bila jedna od najjačih u Evropi. Šansa da treniram sa najboljim igračima, da se nosim sa najboljima na evropskoj sceni, mnogo mi je pomogla. Grčku doživljavam sa posebnim emocijama, za mene je to druga domovina, posle Srbije.

Naslednici su ostali u sportu - Andrej i Maksimu u košarci, a Mila u odbojci. Usmeravanje prema sportu je napravno prisutno...

- Trudim se, naravno. Čak ih ne usmeravam ka košarci. Stariji sin je izabrao taj put i on možda najviše oseća pritisak da nastavi mojim stopama, što nosi to prezime. Ali, prema deci se odnosimo kao svi drugi roditelji, tu ne postoji priručnik. To je nešto što iz dana u dan, iz godine u godinu, učimo uz njih. I pokušavamo da im budemo pri ruci. Da li im pridikujemo? Naravno da postoji poneka kritika, ali sve iz pozitivne priče. Kao i svi roditelji. Nema pritiska da se nešto nastavi, jer imaju svoje puteve i oni će da se bore za svoj život. Kao što smo se mi borili.

Šta dalje kada je reč o košarci...

- Trenutno niti tražim, niti očekujem nešto, nisam u tom pogledu aktivan. Kad Maksim, za četiri-pet godina završi srednju školu i krene svojim putem, videćemo. Sada nemam neke planove. Prošle godine posle razgovora sa Andreasom Zaglisom i Zoranom Radovićem priključen sam u komitet za FIBA fondaciju. Čisto da budem u blizu košarke. I lep je osećaj - zaključio je Stojaković.

Kurir sport / Meridian sport