KO JE ALPEREN ŠENGUN, TURSKI “BEJBI JOKIĆ”: Odrastao na ulici, ovaj čovek ga poslao daleko od kuće, plakao svakog dana i molio: Dođite po mene, ne mogu više...

Košarkaši Srbije poraženi su od selekcije Turske sa 90:95 (18:19, 31:27, 24:28, 17:21), u utakmici poslednjeg, petog kola Grupe A na Evropskom prvenstvu. Turska je grupnu fazu završila na prvom mestu sa svih pet pobeda, Srbija je druga sa skorom 4/1, a u osminu finala iz ove grupe idu i selekcije Letonije (3/2) i Portugala (2/3).

Bejbi Jokić

Šengun je sedam godina mlađi od Jokića, a njegov stil igre izuzetno podseća na Nikolin. 

Ovaj 23-godišnji Turčin rođen je na severoistoku zemlje, majka Ajše je bila nezaposlena, dok je otac Kenan radio kao ribar. Iako su siromašni roditelji želeli da se on bavi plivanjem, ljubav prema košarci ga je odvela na drugu stranu. Posle prvih koraka načinjenih u rodnom Giresunu, prešao je u Banvit, da bi 2020. godine zaigrao za Bešiktaš. Posle samo godinu dana izašao je na NBA draft i izabran kao 16. pik od strane Oklahoma Sitija. Ipak, Tanderi ga nisu želeli, pa je trejdovan u Hjuston za koji je ubrzo potpisao ugovor.

Debitovao je u NBA ligi u oktobru 2021. godine. Koliko je brzo napredovao i pridobio poverenje Teksašana govori podatak da je 2024. godine potpisao petogodišnji ugovor vredan 185 miliona dolara.

Za seniorski tim Turske je debitovao u novembru 2020. godine. Prve zvanične utakmice za selekciju Turske odigrao u Novom Sadu. Bilo je to Evropsko prvenstvo 2018. godine u konkurenciji igrača do 16 godina.

Dva puta ga gazio automobil

U janurai ove godine Šengun je dao intervju za "Atletik", gde je između ostalog otkrio i detalje iz svog detinjstva. Ono je bilo veoma burno, na margini društva i malo je falilo da skrene sa pravog puta. 

Sa samo sedam godina doživeo je traumatične trenutke koji su mogli da ga koštaju života - dva puta ga je udario automobil! 

„Imam mnogo povreda iz tog vremena, bukvalno svuda“, rekao je 23-godišnji Šengun. 

„A sada igram svaku utakmicu.“

Šengun je košarkom počeo da se bavi sa osam, a profesionalac je postao sa 16 godina.

"Moj prvi trener (Salim Tašli) bio je drug iz detinjstva mog oca (Kemala), igrali su zajedno košarku. Bio je u Americi deset godina, radio na pumpama, teške poslove. Kad se vratio u Tursku, meni je bilo oko 7 godina. I rekao je: „Hoću da pokrenem košarku ovde.“ Imao je troje dece i nije ih video kako odrastaju dok je bio u Americi. Pa je rekao: „Neću nazad. Hoću da otvorim košarkaški klub i učim ljude da igraju.“

"Moj brat (Alidžan), koji je osam godina stariji, bio je takođe visok i on je prvi počeo da igra u tom klubu sa 15 godina. Ali bilo je već kasno za njega... Mi smo ga gledali svaki dan na treningu, a kad bi oni završili, ja bih samo uzimao loptu i šutirao. Posle godinu dana i ja sam krenuo da treniram. Do 12. godine bio sam u svom malom mestu, a tata je bio stalno iznenađen kako sam dobar. Gledao sam snimke da bih bio bolji, išao u internet kafić u gradu i gledao jutjub - Majkl Džordan, Lebron Džejms...", pričao je Šengun koji telefon nije posedovao.

Trenirao plivanje, trener govorio: "Idemo na Olimpijadu s njim, obećavam!“

"Tata je bio ribar, mama (Ajše) nije radila. Bilo je teško vreme. Imao je svoj brodić, ali finansijski nismo bili dobro. Išao je na Crno more, u druge gradove, a kasnije je počeo da radi na velikim brodovima i odlazio po šest meseci. Ja sam u međuvremenu trenirao. Počeo sam i da plivam. Bio sam dobar plivač. Plivao sam sa ocem često, ali plivanje mi je bilo dosadno. Trener plivanja nije hteo ništa da uzme od nas, samo je bio oduševljen mojom visinom i građom. Govorio je: „Idemo na Olimpijadu s njim, obećavam!“ Bio je baš siguran. Ali ja to nisam osećao. Probao sam četiri-pet meseci, dva-tri puta nedeljno, ali sam svaki dan igrao košarku", otkrio je turski centar. 

 Odrastao na ulici

"Odrastao sam na ulici. Tuče, problemi, to sam gledao stalno. Išao sam ujutru, vraćao se uveče. Bez para, moraš da zaradiš sve što želiš. Moji drugovi su bili gori od mene — cigare, loše stvari. Da sam ostao s njima, bio bih kao oni. Ja sam bio „dobar“ pored njih, ali ipak loš. Tuče na utakmicama, penjanje po starim kućama..."

"Odrastao sam na ulici i nisam voleo da gubim. Kad gubimo - tuča! Na treningu - tuča! Trener je video tu borbenost. Kad sam imao 8, 9, 10 godina, gledao sam Džordana, Lebrona, Kobija i pokušavao da ponovim njihove poteze. Trener je govorio mom tati: „Nisam mu ni pokazao taj potez, a on ga izvodi.“ Bio je baš uzbuđen zbog mene. Sa 12 godina otišli smo na turnir u Giresunu, gde su dolazili treneri da skautiraju. Tamo je bio Banvit i, po mom mišljenju, najbolji trener za decu Ahmet Girgen. On me je stvarno naučio košarku... Hteo je da idem u drugi grad, jako daleko od mog mesta. 

Tad nije bilo aerodroma, pa je put trajao 15-16 sati autobusom. Tata je bio na terenu, viđao sam porodicu jednu nedelju u sezoni — od avgusta/septembra do maja. Živeli smo u kampusu: teren, kuhinja, sobe — neke sa 10, neke sa 4 dečaka. Bilo nas je 50, neki i 5 godina stariji od mene. Nisam imao telefon, nisam mogao da zovem porodicu. Samo iz sobe obezbeđenja. Plakao sam svaki dan — „Dođite po mene. Ne mogu više", pričao je Šengun, a potom se prisetio i trenutka kada je jedva ostao živ.

"Imao sam 6 ili 7 godina. Igrali smo se u dvorištu jedne kuće koja je imala kapiju, ali spolja se ništa nije videlo. Ja sam istrčao napolje, otvorio vrata, a odmah iza njih bila je ulica. Auto je naišao i udario me pravo. Prešao mi je preko stopala. Bilo je baš loše. Drugari su me podigli i odveli u bolnicu, ali sam tada imao sandale. Komšije su odneli te sandale mojoj mami kući — ali joj nisu rekli šta se desilo. Mama je mislila da sam mrtav. Bilo je stvarno strašno. Desno stopalo mi je bilo totalno u haosu. Bilo je to stvarno loše vreme", priznao je Šengun.

Otkrio je i da li mu se sviđa poređenje sa Jokićem.

"Da, ranije mi se to sviđalo. Ali sada imam svoju igru, znaš. Sad imam mnogo toga. Koristim neke poteze od Jokića. Koristim neke poteze od Dirka (Novickog). Sve što koristim, gledam druge igrače i razmišljam šta mogu da primenim. Ranije mi se dopadalo (to poređenje s Jokićem), ali sad imam svoje stvari. Naravno, i dalje me zovu „Bebi Jokić“, ali to me ne pogađa", rekao je Šengun.