ČUDESNA ŽIVOTNA PRIČA NAJTROFEJNIJEG SRBINA SVIH VREMENA: Beg iz škole, kafanske priče, kaldrma na Bulevaru, Marko Milošević i neverovatnih 600+ pehara

Čuveni je jugoslovenski vozač. Podatak da je u karijeri osvojio 24 titule šampiona Jugoslavije, a da broj pehara u njegovim vitrinama prebacuje brojku 600, stavlja ga na vrh liste. Da, on je naš najbolji automobilista svih vremena. Koliko živi za auto-moto sport, vidi se najbolje iz podatka da je uz trkačku karijeru postao i vrstan novinar, koji je pratio zbivanja sa svakog trkališta u Jugoslaviji i Srbiji. Ovo je životna priča Čedomira Čede Brkića.

Krenuo sam u Osnovnu školu "Jelena Ćetković", bila nam je najbliža i tu sam išao do sedmog razreda. U tom periodu srušili su ceo Bulevar. Pravile su se nove zgrade, novi put... I samim tim i mi smo morali da napustio tadašnji dom. Dobili smo stan na Konjarniku. Tada su oko naše zgrade na Konjarniku bile njive, eh, kako je to tad izgledalo... Sve golo... Tu mi je bila okretnica autobusa 17 i 13. Još jednu godinu dana sam nastavio sa školom, završio osnovnu i idemo dalje. Bio sam osrednji đak. Upisujem srednju saobraćajnu i tu sam iz tehničkih predmeta bio stvarno odličan, a iz ostalih sam odgovarao jednom godišnje i to je to. U četvrtoj godini dolazi profesor Škerović i zamoli me da svim objasnim kako funkcioniše razvodnik paljenja. Ustajem i sve to lepo pojasnim školskim drugovima, okrećem se ka profesoru i kažem mu: "Vi ste slobodni." To je bio takav nivo objašnjenja da nije bilo potrebe da on više bilo šta predaje o tome, ha-ha-ha!

Kreće virus

Zapravo, detinjstvo sam proveo u garaži s tatom. Popravljali smo automobile prijatelja, kumova, drugova, kolega... I to je bio moj prvi susret sa automobilima. Tu kreće da me hvata "virus", ulazi benzin u krv i gotovo. Nekako se to tad smatralo normalnim za dečake - gledaš i voliš automobile. Prirodno. Za početak - bicikl. Dok ne dođoh do benzina, čačkao sam sve što ima pedale. Juriš na sedamnaesticu, bus, Zemun, škola, još dva drugara su išla sa mnom, a posle toga samo garaža. A onda je kolega mog pokojnog strica "zagrmeo" kod nas u kraju "audijem 80". Veseljko Videnović! I mi svi trčimo za njim, dokle možemo. Vozio je relije, želeo sam uvek da mu nešto "pomognem", sve pod izgovorom da budem tu i gledam šta i kako radi. Normalno, sa 18 godina odmah polažemo vozački. I nabavljam "fiću" i krećem, što bi rekli, da ga budžim. Milion sitnica. I tako kreće gas, buka, e to je adrenalin. Vozimo se po kraju dan-noć. Tad ti je sve prazno, široke ulice, nema puno automobila niti ljudi... Kreće jurcanje s "fićkom". Dokle nas rezervoar nosi. Kad nestane goriva, izlazimo iz auta, ostavljamo ga gde je stao i aj nazad kući. Do novog točenja benzina. Naravno, bilo je i "pozajmljivanja" ključeva s frižidera. Čisto malo da se provozamo. Stavimo kamenčiće na parking gde je stajao, da nam neko drugi ne zauzme mesto, dok mi ne napravimo krug. Ako stane - gotovi smo. Pred roditelje i da priznaš sve.

Prva trka

Bilo je to 1977. godine. Krenuo sam mojim "fićom" i odmah - razočaranje. Odustajem. Shvatam da ja to ne mogu da isfinansiram. Previše je to... Dolazi u međuvremenu vojska u Mostaru i cela priča oko mog sna ostaje po strani. A u Mostaru... Vrućina, pakao! Pamtim je i dan-danas. Lepo druženje, komandira Sefer Halilović iz Sarajeva, tu je bio i Buca, Brenin menadžer, kao drugi glavni... On nas je usmeravao da ne pravimo gluposti. Bili su Beograđani uvek na lošem glasu, a Buca je bio neko ko je gledao da to uvek smiri. Sjajan čovek.

Prva ljubav

Sve je to bilo tada tu iz kraja. Klinci, znamo se odmalena, dečački, sve iskreno... Vozikamo se i tako smo prijatelji, pa bude malo simpatija, zatim i ljubavi. Sve ono što danas, koliko vidim, više ne postoji. Prevazišlo je sve to okvire koji su bili u tom periodu.

Brm, brmmm...

Uzimam i sređujem "zastavu 101". Ukazuje mi se prilika da vozim za "Jugoauto", krećem u toj novoj klasi "1150 grupa A". Prva trka Banjaluka i ja - drugi! Odmah bodovi stižu, adrenalin, klub oduševljen i tu polako krećem da "grizem" i do kraja sezone završavam na drugom ili trećem mestu. Otvara mi se put da već naredne godine mogu da pređem u "juga".
Decembra 1986. formiramo "nacionalnu klasu". To je bila neka kombinacija, da bude jeftina klasa u smislu guma, motor da bude od "stojadina", neki koji je izbušen, sređen, doteran, da to ne košta puno, da može da kupiš na svakom otpadu delove... To je postala kultna kategorija, izdržala je čak i pad Jugoslavije i sve šta se dešavalo, i danas postoji.

U kafanu po recept

Prva trka mi je bila na Ušću i odmah prva pobeda! Možete samo da zamislite kako sam se osećao. Prva titula 1987. godine, kada postajem prvak Jugoslavije.
Iz raznih kafanskih druženja pažljivo sam slušao kako bih čuo sve o svojim konkurentima, ko je na šta spreman, ko ima kakvu taktiku, ko je do koje mere opasan. I onda sve na stazi to lepo primenim. Bio sam ubedljivo najmlađi po stažu, a rezultati dolaze iz vikenda u vikend. Poznavao sam sve rivale i trkački i privatno. Kad pobediš na čuvenom Ušću, to vredi puta dva. Dali mi je sve to veliko samopouzdanje i nastavio sam tako u Slavonskoj Požegi, Kraljevu... Potom sam počeo saradnju s čuvenim Borisom Bakićem iz Minhena, pomagao mi je dosta oko delova za automobil.

Strast

Ima negde zabeleženo da je na Ušću bilo 30.000 ljudi. Most pun, okolo sve krcato. Kraljevo, Beranac, pamte sve baš velike brojke iz tih dana.
E, kad sam kod Beranca... Pobegao sam kao dete iz škole sa 15 godina da bih gledao trku. Autobus, pravac Kraljevo... Pa nikako da stignem od autobuske do staze. Kasnije dok sam se vratio, potrajalo sve to, poslednji bus, kasno uveče stižem. Majka je htela da me ubije. A ja sav srećan, video Janoša Drapala, Mađara, kako caruje na stazi. Pobeđivao je tad apsolutno sve i svuda.

Im-pre-siv-no

Kreće zatim vožnja relija, brdske, kružne... I raste broj pobeda i pehara. Koliko ih bilo? Nemam pojma, supruga kad briše prašinu, kreće da ih prebraja, pa se iznervira i odustane, ha-ha-ha! Sigurno je brojka preko 600 pehara. Mislim da to apsolutno nema niko u Jugoslaviji. Bio sam 24 puta prvak Jugoslavije, daleko najtrofejniji jugoslovenski automobilista. Te brojke će, ajde da gledamo realno, jako, jako teško neko nadmašiti. Problem je broj trka, klasa, sve je tada na daleko manjem nivou. Karijera mi je trajala ravno 20 godina. A kolika zemlja... Svaki veći grad imao je svoj klub, bila je strašna konkurencija. Pa na kvalifikacije na Ušće dođe 120 "jugića"! Zvali smo ih "subotari", oni subotom se bore za finalnu trku u nedelju.

Najdraže sećanje

Lovćen. Te pobede dole... Staza sa 178 krivina! Malo ko iz Srbije je tu mogao da pobedi, znalo se - tu "domaći" dominiraju. Onda sam imao taktiku da odem po četiri-pet dana ranije s mojim kumom Veskom Prlainovićem, dolazio je i Bata Banićević i vežbamo dole. Drugog načina da se pobedi nije bilo. Odem, vežbam, vratim se, pa onda posle opet na trku povratak. Nije mi bilo teško! Klub me je podržavao jer je i njima bilo značajno da se pobedi na tom Lovćenu.

Ah, te sankcije

Puca mi motor u "micubišiju". Vrućina bila, a on ne voli vrućinu, a reli za šest dana! Brzo u auto, pravac Ljubljana, kod mog druga Klemenčića. Njegova žena stomak do zuba, seda u njihov "ford", odlazi u Austriju i donosi u sanduku polumotor. To svima pričam, kakva žena... Pred porođajem i to čini za mene. To su prijateljstva i stvari za ceo život. Namolimo nekako Hrvate da nas puste na granici, jedva, naravno, častimo ih za to i onda slavlje na našoj granici, ljudi nas jedva čekali da se vratimo, uspemo da donesemo motor. Razumeli su, to je bilo za sport i svi su želeli da nam pomognu, nikakva zloupotreba. Zašto ovo pričam? Važna životna lekcija. Pomozi svima. Kad god možeš. Nemoj da ti bude teško da učiniš za prijatelja, poznanika... Ja sam ovoj ženi niko i ništa, a ona u tom stanju želi svim srcem da mi pomogne i učini i to i uspeva. Jednom smo išli po dva trkačka automobila. Doveze ih čovek iz Italije do granice, ostavi i pobegne. Ne sme u Srbiju. Mi se dogovorimo na granici da gase reflektore i zajedno guramo ih 500 metara da "preteramo" granicu. Svi su želeli da imamo te automobili i trke... A sankcije, muka...

Porodica

Supruga mi je najveća podrška u životu. Bez nje - ništa. Imam četvoro dece. Miloš i Uroš su krenuli mojim putem, veliku su šampioni, tu su tri titule prvaka centralne Evrope i još mnogo pehara, Miloš je čak organizovao i neke trke za šampiona Vojvodine. Pomažem im koliko mogu. Luka se odlučio za televiziju, trenutno je organizator u "Šarenici" videćemo gde će i šta dalje. Ćerka je mezimica. On ja zaštićena maksimalno, tri brata su tu ipak, ha-ha-ha! Ovo je nešto za šta čovek živi. Da budu kako treba, da idu u pravom smeru i nemam šta drugo da kažem osim da sam ponosan na sve njih.

Novine i TV

Bio sam nezadovoljan kako mediji prate trke. Tako mi je došlo da odem u časopis Auto i počnem da pišem o tome. Naravno, Čeda Šoškić mi je pet puta pocepao tekst i vraćao da napravim kako treba. Testirao sam automobile u to vreme, "micubišije", BMV, pisao izveštaje s trka. Išao sa svojim drugom Ljubom na trke, on sve fotografiše i to objavljujemo. Treći kanal - počeo je s jednim delom na kraju emisije gde sam dolazio da izvučem neke nagrade i dobio nešto malo prostora za trke. Ali i time sam naravno bio nezadovoljan i onda sam pokucao na vrata Crkvenjakova i zatražio emisiju. Do tada je bio "Sportski miks". Išao je svakog dana u trajanju od sat vremena i prvo sam dobio pola sata utorkom. Šarenac pola sata košarka, pa ja pola sata automobilizam. Uspem da iskukam, drugi, treći dan... Kreće "3K na točkovima", paralelno i komentarišemo Formulu 1, bio je to period kad je auto-sport bio na mestu gde zaslužuje.

Moje kopije

Tu je naravno i deo emisije "Poznati za volanom". Glumataju mi neko vozikanje poznatih po kolima, prave se tu, nešto pokušavaju... A pre svih njih i to mnogo pre - to sam ja radio. Nedeljom posle jedne muzičke emisije pokupim zvezde kolima i po parkingu Sava centra kreće vožnja i priča, ko je kad položio, kako je to izgledalo, kad je nekog udario, kad im je pukla guma itd. To je dalo jedan poseban šarm celoj emisiji koja je išla na Trećem kanalu - "3K na točkovima". Ceo auto-moto sport u Jugoslaviji nalazi se u tih 60 minuta. Informisali smo ljude o apsolutno svakoj trci i svakom bitnom auto-moto skupu i događaju.

Sopot

A danas - organizujem trku na Kosmaju. To je najlepša brdska trka, predsednik opštine Žika nesebično pomaže i pravimo jednu lepu sportsku priču. Ispunjava me to... Sedam godina, nastavićemo, to je nešto što nam je potrebno i u mnogo, mnogo više mesta i gradova, ali, nažalost, nema nekog entuzijazma, incijative. Države daje pare, ali slaba je organizacija svega toga, nema ideja, nema snalažljivosti, nema velikih ciljeva, nije mi pravo sve to, ali tako je. Uživam u ovom delu trke koju organizujemo i potpuno sam posvećen tome. Da vam ispričam... Jurili smo iz Italije delove, snalazili se kako znamo i umemo, za gume, motore sve što tad nije moglo da se nađe u Srbiji i Crnoj Gori... Kante za gorivo po 20 litara, pa da imaš za trku. I tako uz pomoć štapa i kanapa - entuzijazam na maksimumu. Jer zašto? Pa želimo da organizujemo trku! Šta više automobila, što veći spektakl... A ovi danas? E, to mi je malo tužno...

Najluđi prenosi

Izborio sam se za odložene prenose trka na RTS! Problem uživo prenosa je bio ako se desi incident... I onda lagano odloženo. Snimamo klasu po klasu kod Ušća, pa pravac s trakom u Sava centar i puštamo. Dešavalo mi se da izvezem svoju trku, pa juriš u komentatorsku kabinu da komentarišem preostale trke. Dok smo bili Srbija i Crna Gora, radili smo Formulu 1 zajedno s televizijom iz Podgorice. Jedne nedelje rade oni, druge mi...
Međutim, tada je kolega Branko Vujišić otišao na košarkaško prvenstvo, a ja sam ima trku na Cetinju. Završava se trka, čeka me policija Crne Gore s helikopterom, ulazim i pravac Podgorica i RTCG. Ulazim u studio u kombinezonu i prenosim Formulu 1.

Udesi

Dva incidenta sam imao tokom karijere i to je to. Ništa toliko ozbiljno. Posle jednog od tih problema povredio sam rebra, ali posle 15 dana već sam bio na stazi na novoj trci. Malo je napuklo, bolelo, ali zaviješ i trpiš. E sad... Bilo je potrebno da roditelji sve prihvate. Kako sam uspeo to? Mama je mislila da je sve to s "fićom" neko moje zezanje. Nikad ona nije htela da prihvati da je to nešto ozbiljno i opasno, terala je to od sebe. S mojim drugom Brankom Lukićem često sam se svađao kad on na njegovoj TV pusti priloge o sudarima i incidentima. Rekoh, nemoj, Branko... Gledaju to majke, bake, sestre, to nikome ne donosi dobro.

Životne tuge

Roditelji... Meni je otac rano preminuo, bolovao je u to vreme kad ljudi nisu ni bili svesni niti znali šta su kardiovaskularne bolesti. Ovo o čemu danas svaki dan pričamo. Izuzetno teško mi je bilo tad. Odlazak majke me je zadesio nedavno. Doživela je lepih 96 godina. Onako, mudrica jedna. Nije puno pričala, znala je kad i šta treba da kaže. Roditelji su to, posebna veza, uvek je sve lakše kad su oni tu. Podrška dolazi iz kuće i to mnogo znači.

Motor,kraljev

Letos u Dubrovniku bio sam gost jedne međunarodne trke i odem do muzeja "indijan motora". I tamo - motor kralja Aleksandra iz 1925. godine! Uh, kakvo blago! Kupio ih je tada 11, želeo je da zameni konjicu za motore... Slovenac iz Maribora je uspeo da dođe do njega, ali mu je žena rekla da sve motore mora da izbaci napolje. On nalazi način da ih izloži u Dubrovniku, zakupi prostor, napravi muzej... Zaista, mnogo bih voleo da vidim taj motor kod nas, na primer, u Topoli, muzeju u Beogradu, ma bilo gde...

Petar veliki

Petar Komljenović je bio najiskreniji prijatelj relija i auto-sporta. Prvenstveno reli, to mu je bila velika ljubav. Podrška koja je stizala od njega bila je neverovatna. Jedini smo na svetu napravili "Memorijal Sena", tu je Pera bio najveća podrška. Zatim, Boba Atanacković mi je mnogo pomogao, Antelj je sagradio tribine. Ukrali nam onda daske preko noći, pa sam morao da jurim da ih nađem da vratimo čoveku, cirkus! Direktor trke je bio Jugoslav Tomić, moj suvozač, naravno, tu je bila i moja supruga, koja je u svemu tome sjajna.

Marko Milošević

Došao je kod nas u tim da nauči da vozi. Da ga obučim za pravu vožnju i pomognem mu oko toga... Imali smo odličnu saradnju, dobar dečko. Voleo je muziku, oružje i trke. To se znalo s kim ide na to... S kim je na RTV Košava, s kim u streljani, a s kim na trke. Dobar dečko, doneo nam je tad neslućenu medijsku pažnju. Bilo je tu baš raznih komentara, ali i loša reklama je, na kraju krajeva, reklama. Lepa sećanja me vežu za taj period.

Danas, gde smo...

Nema se para, nema ni za gume, nema sponzora. Ovaj Jutjub uništio je sve, bre. Više niko neće da se reklamira na nekom trkačkom autu kad mu izađe reklama na tamo nekom sajtu za auto-delove ili za nešto drugo. I - šta?! Pipneš dugme da kao gledaš automobile i - bam, reklame! Što bi ti sad neki auto brendirali? Što bi to radili? Mislim, žao mi je, mnogo volim taj sport, to treba da bude brend, nešto čime se ponosimo. Srbija je u vreme bivše države bila broj jedan od svih republika. Sad? Nismo više ni blizu toga, nažalost.

Postao sam "ajtijevac"

Šalim se danas s klincima da sam postao "ajtijevac". Otkad sam u penziji, slušam samo "aj ti, tata, ovde" i "aj ti, tata, onde". Kažu u penziji dosadno! Ma kakvi! Imam manje slobodnog vremena nego kad sam radio. I teraću ja tako. Dokle mogu. Drugačije i ne znam. Kad podvučem crtu - ne bih ništa menjao. Radio sam u svakom momentu ono što sam mislio da je najbolje. Nema vraćanja, to je to od mene.