SRPSKI ARBITAR OTKRIO TAJNE NAJVEĆEG IKADA! Falkao je božanstvo, majstor poteza i atmosfere, ali i igrač koji te MALTRETIRA I NIPODAŠTAVA! Evo i na KOJI NAČIN!

Ono što su Leo Mesi i Kristijano Ronaldo u fudbalu, Novak Đoković, Rafael Nadal i Rodžer Federer u tenisu, a Majkl Džordan u košarci, e to su Falkao i Rikardinjo u futsalu. Najveći svih vremena! A jedan Srbin imao je priliku da sudi čuvenom Falkaou, i to u prepunoj hali u Brazilu.

- Jedan detalj, oni su u hali imali zvaničan pult gde su se prodavali suveniri brazilske reprezentacije. Kape, šalovi, dresovi, majice... Samo jedan dres se prodavao! Samo broj 12 i Falkao! I on je koštao 80 dolara, ako sam dobro zapamtio informaciju. Rodrigo je bio kapiten, ali njegov dres nije postojao...

- Sada, drugi momenat. Nama je pred taj turnir data sugestija da igračima, kada se raduju, nije dozvoljen kontakt s publikom. I sad on da gol, oni urlaju, on skače na tribinu... I ti sad treba da mu daš žuti karton zbog nesportskog ponašanja. To se tumačilo kao nepoštovanje protivnika, da izaziva reakciju rivala i da za to mora da bude kažnjen žutim kartonom. I on da gol na nekom meču, a mi smo imali uveče sastanak. Otišao je da se grli s publikom i sudija, ne sećam se koji, izignorisao je tu preporuku da mu se da karton.

- I sedimo mi s tim Špancem koji je delegirao arbitre i sedi Rus, moj brat Kadikov. Španac kaže delegiranja i odredi mene i Kadikova da sudimo utakmicu Brazil - Iran. Kaže Rus: "Šta ćemo da radimo, ovaj stalno ide da se grli s publikom, a to je nedozvoljeno." Taj Španac je pisao pravila futsala i stalno je bio problem, FIFA i UEFA su se kidale... Pedro Galan, takođe Španac, bio je prvi čovek u UEFA zadužen za sudije i pravila, a ovaj Španac drugi, zaboravio sam mu ime, bio je u FIFA. Stalno je bio problem ko je jači, FIFA ili UEFA, i on je pisao preporuke za gran-pri. Rus Kadikov ga je pitao šta da radi, a on mu odgovorio: "Budi pametan, vidi šta ćeš"... Nije mu rekao ni da mu da karton, ni da mu ne da karton. U fazonu - snađi se...

- Ja sam bio prvi sudija do zapisničkog stola, on je bio drugi. Falkao je spakovao neki gol i krene naravno ka publici, ali na moju stranu, u dijagonalu, i skoči tamo na neku ogradu... Navijači krenu da ga grle, a ja sam bio namazan, bilo je pravilo kad igrač da gol, ti moraš da dotrčiš do zapisničkog stola i pokažeš ko je dao gol. I ja kad sam video šta je on uradio, štura na zapisnički sto, da pokažem da je gol dao broj 12, a Rus se zaleti da mu da karton. I da mu karton... Kakvo je on vređanje doživeo od brazilske publike, ne možeš da zamisliš!

- Utakmica se nastavila, bilo je tesno, jedan-dva razlike za Brazil. Na kraju su Brazilci dobili 7:2, ali kada je Falkao dao gol, ja sam molio boga da ne da još jedan. Jer sam znao da će da provocira! E to je druga priča, jeste on majstor fudbala, ali evo šta je on u stvari i kako sam ga ja doživeo. Naravno, spakuje ga i krene direkt kod Rusa! Stane kod aut-linije i krene da ga cima kao da će da se zaleti na publiku i gleda ga... Na kraju klekne kao bog i raširi ruke. Samo što se nije srušila hala!

- Završila se utakmica, opet uveče sastanak za sutradan, kaže Španac Rusu: "Dao si mu karton... A što mu nisi dao za provokaciju drugi karton?!" Zamisli Falkaoa kako se raduje, a ti iznad njega držiš crveni karton. Bio bi najomraženija ličnost u Brazilu! Ta slika bi obišla svet! Kaže mu Španac: "A nisi smeo?" A Rus odgovara: "Pa šta da radim, ispao je bitanga, veći mangup od mene"...

- Moje iskustvo s Falkaom je - ako mu ne sviraš faul, kuka i plače i traži faul. Ako mu sviraš faul - on traži žuti karton. Ako sviraš faul i daš žuti karton - on traži crveni karton. Znači, uvek je nezadovoljan tvojom odlukom! Znači uvek! I zbog toga ga ja nisam gledao kao majstora fudbala, nego nekog ko te maltretira. A on te pipa do koje granice može da ide. I s te strane nemam lepo iskustvo, ali je on veliki majstor. On je jedan od najvećih, ako ne i najveći majstor kog sam gledao i kom sam sudio! Bio je igrač koji napravi jedan potez i zapali halu, navijači urlaju... Onda šalje poljupce, pa diže dva prsta i gleda gore u nebo. Kad da gol ide ka kameri i priča nešto na portugalskom, snimci se ponavljaju... Dvostruki osećaj imam vezano za Falkaoa, s jedne strane majstor, bog koji hoda, a s druge strane strašno neprijatan za saradnju. Nipodaštava te, ne ceni te i to ti daje do znanja. Kao da je on iznad tebe, a ti si kao neki mali miš koji se sticajem okolnosti potrefio tu. A ti ne možeš da ga kažnjavaš za to, on se ne obraća protivničkim igračima, on nema problem ni sa kim. Ali u direktnoj komunikaciji s tobom te maltretira.

Sve ovo desilo se na gran-pri turniru u Brazilu, takmičenju koje je svojevremeno smatrano nezvaničnim Svetskim prvenstvom.

- Apsolutno najveći događaj koji sam doživeo je taj gran-pri u Brazilu. To je nezvanično Svetsko prvenstvo u futsalu gde sam imao priliku da tri puta sudim Brazilu! I gde sam sudio tom čuvenom Falkaou.

- Bio sam treći sudija na utakmici Brazil - Argentina 11:1, 2013. godine. Brazil ih je uništio, demolirao, ali je Argentina uzvratila 2016, kada je bila prvak sveta, i to na poslednjem Mundijalu Falkaoa. Brazilci su tada ispali od Irana u osmini finala. Na tom meču 2013. Brazil je urnisao Argentinu! Ja nisam sudio, bio sam treći arbitar, to je kao četvrti u velikom fudbalu. Ali gledao sam svojim očima, to je bilo bukvalno masakriranje, uz punu halu, jedno pet hiljada navijača, svi u žutom... Oni uz kartu dobiju žutu majicu, sponzor je neka banka, pa to deli i onda su cele tribine u žutom! To je bio poseban doživljaj za mene!

- Lično sam sudio finale tog gran-prija. Mene zezaju, u finalu nije mogao Rus da sudi, ovaj nije mogao zbog ovog, Brazilci zbog Brazila... Pa da su zato odabrali mene. Ja to ne doživljavam tako, mislim da sam na tom turniru odlično sudio, Španac je bio neki iz FIFA koji nas je delegirao i ja sam sudio to finale Brazil - Rusija. To je najbolja i najteža utakmica koju sam ikada sudio! Igrali su se produžeci, Brazil je na kraju dobio na penale i to je za mene bio vrhunac! To je bio neki oktobar 2013, ja sam sudio do 2017. i sve posle toga bio je čaj od kamilice za taj meč... Da sam tada završio, možda bi bilo rano, ali mi ni tada ne bi bilo žao, jer to je stvarno bilo fantastično!

- Pamtim svoj osećaj, sudio sam to finale pred oko pet hiljada ljudi, a to prenosi neka njihova sportska televizija. I završiš kako završiš, vratiš se kući i posle sedam dana te čeka delegiranje, sudio sam utakmicu, sećam se kao juče da je bilo, u Nišu, ali ne u Čairu, već u školi „Mika Antić". Tačno se sećam osećaja, trebalo je da dam znak za početak i kažem sebi "šta ja radim ovde"... Posle sedam dana, bukvalno sedam dana! U Brazilu gori nebo, gori zemlja, a ovde... Ali moraš da se našteluješ na te stvari jer sudija nema pravo na opuštanje jer faul je uvek faul i karton je uvek karton, i u Nišu i u Brazilu. Pokušavao sam sebe da tako naštelujem, da sve odradim kao profesionalac. Moraš da sudiš isto i pred 17 gledalaca i pred pet hiljada. Uvek sam se pitao, ako je onako pred pet hiljada, kako je pred 80.000 ili 100.000... To nisam, naravno, doživeo, osim kao navijač ili novinar. Ali to je deset dana iz snova!

- Sudio sam tri puta Brazilu na tom takmičenju i ne znam koje je to stanje svesti, ali imao sam utisak kada su se intonirale himne i kada sam stajao na sredini terena... Imao sam utisak kao da sam fizički na zemlji, a da gledam sve odozgo! Nisam flipnuo, takav sam imao utisak! To je neverovatno! Još oni imaju deo himne kada ide muzika, oni pevaju, pa staje muzika i oni samo pevaju! Peva cela hala, peva njih 12 igrača poređanih, to je da se naježiš!

Omladinac Partizana

Pre sudijske karijere Damir Radović igrao je fudbal i prošao je čitavu omladinsku školu Partizana.

- Strašna generacija smo bili! Sigurno jedna od najboljih u toj omladinskoj školi Partizana tog vremena. Mnogo tih momaka napravilo je sjajne karijere, igralo i u prvom timu Partizana. Mogao bih i po brojevima da ih navedem, od jedan do 11, ko je šta igrao… Bio je Ivica Kralj na golu, Nenad Marković mu je bio rezerva, do kadeta je bio reprezentativac Jugoslavije. Bio je tu i Grba iz Padinske Skele, on je bio prvi naš golman, od petlića. Ali je izdržao do omladinaca da bude treći golman.

- Idemo dalje redom, bili su tu Saša Ilić iz Borče, ne legendarni kapiten, već naš drugar, igrao je desnog beka. Igrao je za Beograd sa Karaburme, pa je došao u kadetima u Partizan i zadržao se par godina. Na levom beku sam pokušavao nešto da igram ja, da se nametnem. Bio je tu Darko Ramovš koji je generalni sekretar Zajednice Superlige i Prve lige Srbije, Vuk Rašović, Vanja Radinović koji je do skoro bio direktor omladinske škole Partizana, pa smo imali Borisa Teofarevića koji danas živi na Haitiju, tamo radi sa decom, uči ih fudbalu, imali smo Dejana Markovića koji je bio najmlađi prvotimac u istoriji Partizana, prvi igrač iz naše generacije koji je potpisao profesionalni ugovor. Tu su bili i Đorđe Tomić, Savo Milošević i Nenad Bjeković, oni su malo mlađi, ali su igrali sa nama, Aleksandar Stanojević takođe. Strašna generacija koja je kasnije nadošla jer tada je bilo jako teško vreme. Jako je teško bilo igrati tadašnju prvu ligu. Oni su vremenom odlazili na kaljenja i pozajmice, pa su se i vraćali, ali je bilo dosta prvotimaca. Čak sedam, osam igrača iz ove generacije je u nekom trenutku igralo za prvi tim Partizana.

- Ja nisam uspeo da se nametnem, ali sam želeo da ostanem u sportu na neki način. Prva ljubav mi je bila novinarstvo, ali sam pokušao da ostanem u fudbalu i kroz suđenje. To mi je bila zaostavština od pokojnog oca, on me je nagovarao kad sam bio klinac i stekao uslov da počnem da sudim. Ja sam to odbijao i to sa gnušanjem, gledao sam na dnevnom nivou šta je on doživljavao i proživljavao i emotivno i fizički i koliko je to kod njega tražilo i nekog napora jer je pored svega toga radio i svoj redovan posao. I zato sam u startu odbijao takvu mogućnost. Onda se desila ta neka nesrećna okolnost i priča, on je preminuo 1996. godine u januaru i ja sam dva meseca kasnije otišao na kurs za sudije. Tako je to krenulo i, evo do dan danas, iako sam penzioner i veteran, zovu me… Zovu me i kažu: „Mnogo nas nerviraš, ali naš si i mi nemamo boljeg. I silom prilika moramo da te zovemo“. Šalim se, naravno, ali uglavnom su krive sudije i moji drugari. Neki su i dalje aktivni, neki su u penziji kao i ja, ali me zovu i traže da budem deo turnira. Ja prihvatam, budem s njima u društvu, malo se zezamo, sudimo, uzmemo neki dinar… I zadovoljiš neku svoju potrebu. Iako, moram da priznam da mi je sve teže i fizički i psihički. Ali, dok me budu noge nosile i dok budem dobro video… Ja ću do tada suditi!

Druga ljubav: Novinarstvo zauvek

Prvo fudbaler, zatim sudija i komesar, ali uporedo s tim - novinar i urednik. Kako gledaš na sebe?

- Zauvek sudija i zauvek novinar! To su dve stvari koje ne delim i koje najviše volim! Kad smo bili klinci, imali smo one leksikone. Jedno od pitanja bilo je šta ćeš da radiš kad porasteš. Ja sam tada trenirao kao magarac u mlađim kategorijama Partizana, ali nikada nisam pisao da želim da budem fudbaler, već sam uvek navodio kako mi je želja da postanem sportski novinar! Jednom novinar i sudija, zauvek novinar i sudija! To je moj život, mimo porodice i dece.

Damir Radović je u razgovoru za naš serijal podelio još dosta zanimljivih anegdota, a šira priča čeka vas na portalu Kurir.rs u utorak.

 BONUS VIDEO: