Za Kurir iz Banjaluke: Vuk Brajović
Putevi uspeha posuti su trnjem – i to je maksima koja je ostala u vazduhu posle jučerašnjeg dramatičnog dana na Srpska openu.
Za svakog igrača koji je bio akter jučerašnjih mečevao ona se – naravno – drugačije manifestuje. Za Aleksa Molčana – da napokon opravdava nade svojih sunarodnika u veliko novo ime Slovačkog tenisa (iako ga – kako kaže – tradicija niti obavezuje niti inspiriše), a Lasla Đerea – da je još jedan meč u kome je servirao za pobedu bolno iskustvo iz kojeg je jedini način da se ide dalje – tako što će postati jači. Za Andreja Rubljova – koji je najviše pričao o tome – da su ga hiljade grešaka koje je do sada činio oblikovale u čoveka koji je danas (napokon i osvajač dugo željenog Mastersa, na putu da odbrani titulu u Srpskoj), a za Damira Džumhura – da će se sa iskustvom patnje kroz godine pada još jače boriti da stekne i iskoristi šansu da se vrati tamo gde po (juče prikazanom nivou tenisa protiv 196 mesta bolje plasiranog Rusa).
Za Novaka Đokovića – jučerašnji šokantni poraz protiv Dušana Lajovića sada skoro sigurno podseća na period posle osvajanja svoje prve titule na Rolan Garosu, teži i od onog kada je viđen kao „večiti treći“ iza Federera i Nadala, kada je imao probleme sa astmom i gubio mečeve u kojima je imao naizgled nedostižnu prednost od igrača na zalasku karijere. Uspešno okončan godišnji ciklus nemilih zbivanja iz Australije 2022. godine osvajanjem svoje 10. titule u Melburnu ovog januara bio je katarktičan za Novaka, kome su – sada se vidi – isti „nesportski faktori“ koji su priredili jedan od najvećih skandala u istoriji sporta njegovom ekstradikcijom iz Australije na najgrublji način prekinuli tako željeni kontinuitet nastupa bizarnim uskraćivanjem mogućnosti da nastupi u Indijan Velsu i Majamiju – i doveli do pada takmičarskog tonusa. Velikom učeniku „hoda po trnju“ ova pauza je nametnuta u veoma delikatnom momentu – na „prelomu“ sezone „harda“ ka šljaci, tako da je on morao em da diže takmičarski ritam, em da se u uslovima ledenog marta i aprila priprema na vlažnoj šljaci na otvorenom za igračke izazove protiv onih koji su još „vrući“ od „sunčanog svinga“ iz SAD i prvih turnira na šljaci u Evropi. Iako steznika na ruci juče nije bilo, procenat servisa, grešaka i neiskorišćenih šansi za brejk govori više od svakog simbola o postojanju povrede – što je prokomentarisao i Lajović u svom obraćanju medijima, i to je samo jedna od negativnih posledica ovog mukotrpnog procesa. Druga je ona koja se „pomanja“ iz Barselone – gde Alkaraz i Cicipas snažno gaze ka finalu (u društvu osokoljenog pobedom nad Novakom Musetija i Serundola) i dižu svoje samopouzdanje na šampionski nivo.
Sreća u nesreći u ovim poslednjim posrtanjima našeg asa je što se ona dešavaju – na vreme u odnosu na ciljano osvajanja trećeg Rolan Garosa u karijeri. Uz rezervu o stanju povrede – dovoljno je vremena da Novak „zapne“ u svakom segmentu priprema, da iskoristi motive neprijatnih poraza kako bi sebi dao nove smernice i ciljeve – svakog dana do početka Otvorenog prvenstva Francuske, i da ono najbolje iz svoje žive legende podigne i nametne pred sebe i svoje protivnike kroz naredne turnire. „Novaka Đokovića morate deset puta da „ubijete“ da biste ga jednom pobedili“, rekao je Lorenco Museti u Monte Karlu – i svest o tome je ono što Novaku treba „kao vazduh“ u danima koji predstoje. Tada će i „srce na dlanu“ koje je dobio od divnih Banjalučana – zaigrati u šampionskom ritmu za pravu zahvalnost.
O trnju koje je kroz karijeru pratilo Dušana Lajovića – pobednika iznad svih pobednika na Srpska openu u Banjaluci – ne treba trošiti previše reči. Mnogo toga što bi brojne druge sportiste „satrlo“ se igrom sportske sudbine sručilo na popularnog Ducija – počevši od izgubljenog završnog meča finala Dejvis Kupa od Češke u Beogradu 2013. sa 6:3 6:1 6:1 kada je on bio 117. igrač sveta. U tišini i zadivljujućoj pristojnosti dizao se Dušan kroz izazove, padove, razočarenja i iskušenja – sve do sjajnog 23. mesta na svetu 2019. godine (kada je igrao finale Monte Karla i osvojio svoju jedinu titulu u Umagu) i nadamo se ponovo – posle današnjeg sedamdesetog. Veličina Dušana Lajovića danas se ogleda u tome što je veličinu i važnost momenta takmičenja protiv Đokovića u Banjaluci uspeo da rasčlani i svede na tenisku esenciju: „Nastojao sam da igram iz poena u poen, da mislim samo o tome šta sam trebao da uradim u svakom sledećem poenu, osećao sam da imam potrebno samopouzdanje da u svakom narednom poenu tražim svoju šansu“. Nikako drugačije se ne pobeđuju mečevi, a tek ne oni protiv omnipotentih velikana kao što je Novak.
„Uhvatio sam sebe kako se i meni u glavi ponavlja navijanje publike „Nole, Nole““ parafraziramo Dušana (čiji je jućerašnji protivnik jedan od idola od 9. godine života) – u neverovatnom svedočanstvu igrača o tome šta se sve dešava u njihovom umu, i na koji čudesan način je iskoristio ritam navijačkog skandiranja i upario ga sa „paternima“ u igri koje je prepoznao kao delotvorne da bi se vratio u cilju ravan – i posle 3 neiskorišćene brejk lopte krajem prvog seta – i posle 6:3 za Novaka u taj-brejku drugog.
„Fokus na prave stvari me je postavilo u pravu poziciju da igram do kraja i ostvarim ciljano, – iako sam na momente mislio da će meč otići u treći set. Uspevao sam da se izborim sa momentima kada sam propuštao šanse, bivao stegnut – time što sam već u narednim poenima to ostavljao iza sebe, uspevao da poništim njihovo dejstvo“, sublimacija je svega što smo trebali da čujemo od njega juče – za neverovatni trijumf teniske i lične zrelosti igrača kome lepša nagrada za sve što čini dobro u poslednje vreme nije mogla biti dodeljena.
Jirži Lehečka strelovito napreduje ka vrhu – sa 621. mesta početkom 2020. do današnjeg 36., ulaska u četvrtfinale Australijen Opena kao najslabije rangirani igrač (81.) posle Karaceva 2020. (114), pobede nad Rubljovom u Dohi za učešće u polufinalu i nastupa u osmini finala u Monte Karlu (poraz u 3 seta protiv polufinaliste Frica). Marljivi predstavnik češke škole tenisa sa sjajnom tradicijom, Lehečku odlikuje i vredna karakteristika – da uči na tuđim greškama, a još brže i delotvornije – na svojim, jer da nije tako – ne bi ostvario ovakav kontinuitet i „meteorski“ uspon u vrh svetskog tenisa, gde naredni protivnici sa brigom gledaju u deo žreba gde se nalazi njegovo ime.
Ni Miši Kecmanoviću „hod po mukama“ nije strano stanje – a pogotovo početkom ove godine, kada je posle svojih rekordnih 38 pobeda u sezoni 2022. i najboljeg renkinga na 27. mestu ušao u niz razočaravajućih rezultata i pad na 40. mesto za manje od 2 meseca. Počeo je sezonu šljake tako da se „čudi i sam sebi“ Kecmanović – finalom protiv Ruda u Eštorilu i – evo – polufinalom u Banja Luci, uspevši da eliminiše povredu butnog mišića koja nas je zabrinula u prethodnom meču protiv žilavog Jordanca Šelbaja. Pritajeni majstor ironije – za „rasturanje“ Lehečke u drugom setu (6:0) Kecmanović kaže da mu to „nije značilo nešto previše – osim što je brže završio meč i manje se mučio“. Kod Miše se „radi i ćuti“, pobeđuje bez egzaltacije – i to je mudrost koju je osvojio iz svojih dosadašnjih karijernih uspona i padova.
Miša i Duci nisu do sada nikada igrali jedan protiv drugog na profesionalnoj turneji – iako se odlično poznaju sa brojnih treninga. U svojim izjavama pred meč su bili veoma oprezni – a najviše se bavili (iznenađujuće visokim) nivoom igre na šljaci – Kecmanovića, koji je do ove godine slovio za igrača kome ova podloga nije odgovarala. „Spreman sam za polufinale, nadam se da ćemo obojica dati svoj maksimum i da će ovo biti još jedan lep meč u kome će publika uživati“ kaže pred današnje polufinale Lajović - i na najbolji način daje uvertiru za ovaj veliki sportski događaj za tenisku Banja Luku. Faktor samopouzdanja je visok kod obojice naših asova – manifestovan kroz različite parametre (Kecmanović 6:0 u završnom setu protiv odličnog Lehečke, Lajović zbog karijerno najveće pobede protiv 1. igrača sveta), inspiracija igranja pred domaćom publikom na najvišem nivou – i pretpostavka je da će onaj igrač koji se bude izdigao početkom drugog seta biti u poziciji da se nametne za plasman u veliko nedeljno finale.
Vršnjaci iz juniorskih dana Molčan i Rubljov (25 godina) – kao i učesnici drugog polufinalnog meča – nisu nikada igrali u profesionalnom rangu, ali je u ovom dvoboju veliki favorit 67 mesta bolje plasirani Rus. Za Andreja bi bilo važno da nastavi svoj pobednički niz pred Masterse u Madridu i Rimu eliminacijom žilavog i na momente nepredvidivog Slovaka – koji će, ako i sam bude uspeo da se izbori sa tim problemom, tražiti svoje šanse u „zapaljivom“ temperamentu svog protivnika – ako ga bude isprovocirao u pravljenje grešaka konsistentnom igrom (uz pouzdane servise i izuzetno puno trčanja za duge razmene) i konvertovao retke šanse za brejk koje bi mogle da mu se na taj način ukažu. Ipak, pobediti Rubljova danas znači mnogo više od realizacije prilika za brejk – jer će se Rus vratiti još silovitije u narednom gemu – tako da nas očekuje pravi boks-meč na centralnom terenu teniskog kompleksa TSRS danas od 14 časova.
Sva lepota tenisa je pred ljubiteljima ovog sporta danas na programu Srpska Opena – i ako zaista volite ovaj sport zbog njega a ne zbog imena koja su ga proslavila – uživaćete u svakom minutu odličnih mečeva koji nas očekuju iz Banja Luke!
(Kurir sport)
NE PROPUSTITE
