Zaslužuje li vrhunski tenis ovakve predznake – i da li je ovo možda najbolja prilika da se počne sa promenama?
Bilo da ste ljubitelj tenisa na različitim nivoima poklonstva ovom sportu – ili stručno angažovani u i oko njega, prvi pogled ka poslednjim zbivanjima u njemu će vam najverovatnije izazvati – vrtoglavicu.
Ispod površine već poodmakla – ali iz profesionalnog pieteta i statističkih i statutarnih razloga još uvek neozvaničena – istorijska „smena garde“ na vrhu svetskog tenisa sa poslednjom vešću iz Akademije Rafa Nadal u Manakoru je – skoro formalizovana. „Velika četvorka“ – ili trojka – kako god želeli da posmatrate izuzetna karijerna ostvarenja Sera Endija Mareja – odlazi u istoriju, ali čak i kada to poprima svoje definitivne, bolne i setne konotacije – sa sobom nosi strast rivaliteta koji je oblikovao njeno postojanje, trajanje i ulogu u istoriji sporta.
Ako pažljivo pročitate ono što je Nadal tom prilikom izjavio, iako „ranjen“ – on ostavlja mogućnost ne samo da se vrati „u takmičarskom modu“ na turneju 2024. godine, nego da u saglasnosti sa svojim telom odluči kada će profesionalnom tenisu i turneji reći – kraj. Na taj način, čak i Nadalova senka želi da „preti“ jedinom preostalom članu „teniskog trijumvirata“ u aktivnom statusu, njegovom najvećem karijernom rivalu i jedinom za ostvarenje tog jedinstvenog rekorda po broju osvojenih Grend Slem turnira da će se „možda vratiti jednog dana“, u nameri da ostavi „crv sumnje“ i element psihološkog pritiska na Novaka Đokovića pred preostale najvažnije turnire u profesionalnom kalendaru – u momentu koji je iz više razloga retko kada bio složeniji i teži po našeg asa.
Kod Španaca, neretko previše opsednutim imperativom pobede u raznim sportovima – kao što nam svedoči i epizoda sa prečestim zalivanjem terena u ovogodišnjem finalu Madrida kako bi se Štrufov strahoviti servis neutralisao pred riternima projektovanog naslednika „furijine teniske dinastije“ Alkaraza – ta vrsta strateškog delovanja ne treba nikoga više da čudi. „Mas que un sport“ važi i za tenis – i to je jednostavno tako, a važnost ovog rivaliteta transcendira prostor i vreme – ipak nekako ostajući u poimanju sporta kakvog ga poznajemo.
Prečesto ste ovih nedelja, a naročito poslednjih dana, mogli da čujete ili pročitate da je predstojeći Rolan Garos, kruna sezone šljake i najteže pod-kategorije teniske igre – najneizvesniji u barem poslednih 20 godina. Bukvalno nije bilo turnira na kome se nisu dešavala neverovatna pozitivna i negativna iznenađenja, na kojima su igrači van Top 100 „skidali skalpove“ onima iz Top 10 selekcije, kvalifikanti i srećni gubitnici dominirali nad apsolutnim favoritima – i sve to u šizofrenim vremenskim uslovima koji su širom Evrope fizički i mentalno maltretirali učesnike i organizatore do tačke nervnog rastrojstva. U nameri da se što bolje pripreme za izazove Otvorenog prvenstva Francuske – a bez dovoljno kontinuiteta u igri na turnirima standardnog rasporeda sezone na šljaci – brojni vodeći igrači teniskog karavana, a među njima čak i dvojica bivših Grend Slem šampiona (Marej i Vavrinka) odlučili su da (po drugi put u istoriji) učestvuju na čelendžeru (jedini presedan – Nastase i Kodeš davne 1981.) kako bi u Bordou - umesto u svetski čuvene vinske podrume - što više „ušli u formu“.
Od ove godine produženi i povećani Mastersi – radi davanja ovoj kategoriji teniskih takmičenja veći „premijum“ efekat na svetskoj sportskoj sceni – teško padaju i muškarcima i damama, koji zbog svog poslovičnog „nejedinstva u glasu“ ponovo šalju mešane poruke zadovoljstva i nezadovoljstva, svakako doprinoseći još većoj neizvesnosti u pogledu toga čije šanse da učestvuje – odnosno da ostvari uspeh u Parizu su očekivane ili od drugih veće.
Tenis se menja – gledalo se to iz perspektive intervencija na ekosistemu ovog sporta, primene novih tehnologija ili metoda pripreme i treninga – a to se naročito može videti u domenu međusobnih odnosa igrača. Više je teško „kodirati“ nove dolazeće generacije mladih asova, kao da se uvođenjem „Nekst Džen“ turnira u Milanu 2017. godine eksponencijalno ubrzao proces proboja novih igrača na veliku svetsku scenu. Pod koje od poslednjih slova alfabeta bi trebali da svrstamo Mađara Marožana, koji je u dva seta sa terena počistio ponovo prvog igrača sveta, tek 20-godišnjeg Alkaraza?
Koji karakter bi mogli da pripišemo Žangu Žiženu, prvom Kinezu u istoriji koji je ušao u prvih 100 – i na Mastersu u Madridu zaredom dobio 13. na ATP listi Kamerona Norija, a zatim 9. Tejlora Frica? Spomenuli smo neke lepe primere, fine momke koji su svojim uspesima, skromnošću i simpatičnom pojavom stekli ogromne simpatije širom sveta. Ali tu su i oni drugi, mnogo poznatiji, više priznati i ostvareni – i katkad izuzetno neprijatni, kontroverzni – od kojih trojica učestvuju u polufinalu aktuelnog Mastersa u Rimu.
Umesto to što ih spajaju „iste majke“ – Ruskinje i Skandinavija, Cicipas i Medvedev – odnosno Rune i Rud ne mogu se nazvati „primernim rivalima“. Stefanos i Danil čak i ne govore, a kada su imali prilike da kažu nešto jedan drugome ili jedan o drugome – bolje i da nisu, i razumljivo je što su njihovi odnosi takvi. Malo je reći da Rune i Rud „ne razmenjuju Božićne čestitke“, jer su njhovi odnosi zategnuti do tačke neprijatnosti – prouzrokovani buntovnim ponašanjem novog teniskog super-derišta verzije 3.0 iz Danske koje je eskaliralo upravo na prošlogodišnjem Rolan Garosu. Svako na svoj način – Cicipas, Medvedev, Rune (i još neki koje sad baš ne moramo dodatno da spominjemo) prolaze kroz svoje turbulentne takmičarske dane i nedelje – igrajući sjajan tenis, ali se i svađajući, kritikujući, derući se, izazivajući i čineći razne gluposti – i umesto da pozitivno utiču na celu tenisku scenu – stvaraju osećaj neprijatnosti i „transfera blama“ (koji upravo oni najmanje osećaju).
Možda zbog toga „tviter gori“, marketing menadžeri u medijima „trljaju ruke“ a delovi publike koji pripadaju tenisu jednako kao i negativno ostrašćenom nižerazrednom fudbalu proživljavaju uzbuđenja i senzacije – ali da je to „ono pravo“ što bi trebalo da odlikuje tenis kao jedinstveni sistem vrednosti u sportu – nema šanse. Pri okretanju najsjajnije stranice u njegovoj istoriji koju su ispisali spomenuti Švajcarac, Španac, Škot i Srbin ka onima koje bi trebale da nam predstave najkvalitetniji mogući nastavak te teniske bajke – prečesto dobijamo škrabotine, brljotine, hejterske simbole, nepoštovanje i nesportsku besmislicu. Da li je danas postao standard da se svađa sa publikom, dere na sudije i članove stručnog tima, koriste konferencije za medije da se međusobno napadaju i optužuju igrači koji ponekad ni ne učestvuju na istom turniru i tome slično – kao da tenis nije imao svoju razvojnu liniju od „ludih sedamdesetih“ do klase za sebe koju će večno odslikavati Federer, Nadal, Đoković i Marej? Da se razumemo – nisu ni oni uvek bivali „anđeli“, a pogotovo ne oni koji su i dalje najaktivniji od njih – ali nikada nisu propustili priliku da pokažu barem reprezentativni standard poštovanja jedan za drugog u javnosti – a time i za sport koji im je obeležio živote.
Okej, mladi su, nalaze se pod raznim pritiscima, nisu svi imali iste razvojne uslove, publika je sve više ostrašćena – može se reći i to, i štošta drugo u opravdanju tih igrača i njihovih (ne)dela. Konkurencija jeste izuzetno jaka i retko kada ovoliko izjednačena – od Top 10 do 150-te pozicije na ATP listi, atributi uspeha poželjniji i još više promovisani u društvu i okruženju; lupa javnog mnjenja, medija i društvenih mreža sve veća i prodornija, mehanike idolizacije sve brojnije – ali da li je to opravdanje za svakog od njih i one koji na njih moraju da utiču da se ne upristoje, da se probaju da se suzdrže pre nego što na taj način odreaguju, da ne promisle koliko „standardizacija“ takvog neprimerenog ponašanja i njima i njihovoj profesiji kopa sve veću jamu – od turnira do turnira?
Toliko loše zvuči opisati predstojeće mečeve Mastersa u Rimu kao „polufinale mržnje“ – a, opet, kako ga drugačije sublimirati a da ne zvuči patetično slatkorečivo? Da li publici prvo pada na pamet to da bi vispreni Danac mogao da – na talasu svojih sjajnih nastupa ove nedelje – napokon nanese prvi poraz u pet mečeva do nedavno drugom igraču sveta i prošlogodišnjem finalisti Rolan Garosa? Da li bi u jednom od najkvalitetnijih rivalstava nove generacije – a tek u njihovom trećem meču na šljaci od dvanaest – ove godine (verovatno i za sebe) na ovoj podlozi iznenađujuće konkurentni Medvedev mogao da nanese drugi poraz Cicipasu i time još više otvori mogućnosti za neočekivane obrte i rasplete na Rolan Garosu? Budimo barem mi fer time što ćemo priznati da ćemo očekivati neku varnicu, svađu, skandalozni gest ili provokaciju možda i više nego briljantni teniski potez i vitešku sportsku žrtvu na terenima Foro Italika. A to uopšte nije dobro – ma šta vam na to rekao ili napisao neki teniski influenser, komentator ili navijač za ili protiv učesnika ovog polufinala.
Kada bi postojao momenat da ovo stanje krene da se menja – teško da bi mogao da se nađe bolji od ovog. „Ponekad je najteže reći – izvini“ – popularni su stihovi raznih pesama, a još teže – zaista to osećati i iz toga izvući trijumf sazrevanja svoje ličnosti. U tome se prepoznaju pravi šampioni – u sportu kao i svemu drugome, pa bi bilo lepo kada bi takve misli posetile i oplemenile barem i jednog od spomenutih – i time otpočele proces tako željenih promena u odnosima nekih od onih koji se danas najviše prate – i onih koji će ih sutra na tim mestima naslediti.
Autor: Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
