ČUVENI HRVAT OTVORIO DUŠU ZA KURIR! Govorio o aktuelnim teniskim temama: Doping, Australijan open, influenseri, Novak...

Specijalni izveštač Kurira iz Melburna: Vuk Brajović

“Pre svega - treba videti kakvi su i kako će izgledati odnosi snaga u trouglu Siner – Alkaraz – Đoković, i u kakvom je trenutnom stanju Novak u situaciji kada treba da odigra 7 mečeva u dve nedelje. Siner I Alkaraz su među sobom prošle godine podelili 4 Grend Slema, i ti odnosi će meni u ostatku ove godine biti najzanimljiviji. Drugi igrači osim Zvereva koji su se mogli uključiti u tu podelu su ispali, tako da je to nešto čemu se veselimo u drugoj nedelj Australijan Opena”, napominje Marcan.

Da li možda treba očekivati da se do kraja turnira u Melburu desi neko potpuno iznenađenje u smislu pobednika turnira?

“Videli smo puno iznenađenja u prvoj nedelji – pre svega od Lernera Tiena i Mikelsena koji su ušli u drugu nedelju, ali i Fonseke – koji je napravio možda I najveći “hajp” posle serije izuzetnih pobeda u poslednje vreme. Tu je i Menšik, 2005. Godište, koji konstantno pokazuje da je Top 50 igrač po svakom parametru već sada. Veoma je moguće da ćemo videti još poneko veliko iznenađenje. Tu je I Monfis, koji je u svojoj 38. Godini zaređao nekoliko dobrih pobeda. U svakom slučaju – ovo je zaista jedan od zanimljivijih Australijan Opena.”

Da li možemo da na nekom nivou izvesnosti potvrdimo da je najnovija generacija asova već u stanju da utiče na izgled teniske scene u neposrednom periodu?

“Rekao bih da je to tačno, ali je pitanje ko je taj od njih koji zaista može da se stavi u kontekst rečenice Grend Slem šampiona, doći na sam vrh. Videli smo da I posle Rodžera, Rafe, Endija i Novaka došla nova generacija od 1996-1997, i da je od svih njih jedino Medvedev osvojio Grend Slem titulu. Iz godišta 2001 – 2003 koja su ponudila veliki dijapazon talenata smo dobili “samo” Sinera i Alkaraza. Činjenica je da “klinci” jako brzo napreduju, ali je zaista pitanje ko će od njih doći do samog vrha. Od njih je možda do sada najviše pokazao Fonseka, ali je takva situacija bila I sa Zverevim – pa još uvek nema osvojeni Slem. Ono što mislim da mladim igračima pomaže da se sve brže probijaju je ATP-jev accelerator program koji Top 10 juniorima i koledž igračima na kraju godine daje po 8 specijalnih pozivnicnica na čelendžerima, i takvi igrači dobijaju šansu da se puno brže probiju na gore nego što je to pre bio slučaj – barem kada je muški tenis u pitanju.”

Šta još utiče na napredak tenisa danas – da li je presudna tehnologija, novi načini prenošenja iskustava, širina oblasti i tema koje se stručno tretiraju – nutricionizam, mentalni “koučing”, rad sa psiholozima…?

“Tehnologija je svakako nešto što pomaže, I to se najbolje očitava u tome što karijere traju mnogo duže. Ono što mislim da je najzaslužnije za sve primetnije i učestalije promene u tenisu je globalizacija u pristupu radu i saradnji aktera na teniskoj sceni, jer je danas vredna informacija veoma dostupna. Nekada ste bukvalno morali da “svetiljkom po mraku” tražite informacije, povezujete se sa raznim ljudima – a danas su one mnogo pristupačnije. Danas kada dete iskaže malo veći potencijal, skoro svi relevantni “igrači” u industriji stupaju u kontakt sa njim, odnosno njegovom porodicom. Postoji veliki broj teniskih akademija koje jako rano uzimaju decu pod svoje programe i daju im najviši nivo treninga i vođstva.”

Koji trendovi u tenisu se ističu u poslednje vreme – a u smislu njegovog daljeg razvoja i marketinške promocije, kao i “odbrane” od nadiranja drugih reket sportova kao što su piklbol ili padel?

“U teniskoj industriji se jako puno ulaže u marketing, nove digitalne tehnologije I društvene mreže, kako bi se nova publika – ne nužno teniska – privukla našem sportu. To sva četiri Grend Slema rade zasebno za sebe, to rade ATP I WTA organizacije. Mislim da će tenis uvek biti reket-sport koji će imati najveću publiku, prvenstveno zbog te duge tradicije – gde najveći komercijalni potencijal u tenisu imaju one organizacije koje postoje najduže, kao što je Vimbldon. Sama vrednost njegovog proizvoda je nominalno najveća. Svakako, moderne tehnologije pružaju smer kretanja savremenih zbivanja u tenisu. Ono što mi pomalo smeta je što se mi za budžete kompanija koje učestvuju u teniskoj industriji više borimo sa ne samo sa konkurentima naših igrača - već sa teniskim influenserima. To predstavlja jedan novi momenat – iz razloga što svi pokušavaju da dođu do nove publike, a gde se tenis više ne bori da osvoji publiku samo sa drugim sportovima već i sa influenserima, glumcima, sa striming servisima… To su neki novi momenti koje primećujemo.”

Pa da, i kad Rodik napadne Kirijosa – još uvek aktivnog igrača – sa pozicija da je on “influenser” a ne takmičar… Ima li u tome istine?

“Apsolutno, ali ne treba zaboraviti da je i Rodik “influenser”. Na primer, Vilson je izdvojio deo svog budžeta za njega – što znači da je neki igrač dobio manje za sebe od Vilsona na konto te odluke.”

Kakvi su odnosi u svetu tenisa – odnosno jesu li narušeni nedavnim doping aferama koje su inkriminisale takva imena kao što su Siner, Švjontek, a paralelno sa njima – otvorila pitanja da li su slučajevi Simone Halep, Marije Šarapove i ostalih vođeni pravilno I fer?

“Dve teme se – po meni – tu ističu, a to su transparentnost I standardi. Pođimo u činjeničnom smislu koji korak unazad: WADA (Svetska antidoping agencija) je ta koja izrađuje pravilnike, koji su isti za sve sportove - što smatram da nije dobro. ITIA je telo koje u tenisu sprovodi WADA-ina pravila, ali je finansirano od strane četiri Grend Slema, odnosno tri nacionalna saveza i jednog kluba-saveza. Njihov način komuniciranja sa javnošću je do sada bio katastrofalan, I zbog toga je nastalo više teorija zavera nego što bi trebalo. To je veliki problem na kome vodeće teniske organizacije trenutno rade – gde se gleda kako poboljšati i kako izdvojiti tenis iz standardnih svesportskih pravila, jer ni jedan drugi sport nema baš tako specifičan kalendar. U tenisu ne znate kada turnir počinje, kada se završava, za koji turnir ste se kvalifikovali, za koji ne, kada se stiže na turnir, da li imate smeštaj u hotelu po dolasku… Široka je to tema. Druga je – standardi, jer oni nisu jednaki za sve. Pritom, ko god šta rekao – a pritom ne upirem prstom ni u jednog igrača niti izdvajam jedan konkretan slučaj – činjenica je da da standardni nisu isti za sve. Razumem da kad se radi raspored mečeva da će igrači koji prodaju karte i koji dolaze sa velikih tržišta dobiti večernji termin na velikom stadionu. Ali kada je u pitanju integritet, tu bi svi trebali da budu apsolutno isti, bez bilo kakvih izuzetaka!”

Za kraj – kako vidite stanje tenisa u našem regionu? Šta je to što bi u realnim uslovima – koji nas objektivno dosta ograničavaju – moglo da se radi da bi se stvorila bolja budućnost za njegov razvoj?

“Talenata u nas će uvek biti, i mi smo podneblje koje će izbacivati talente jer će uvek biti (pozitivno rečeno) “fanatika” koji će rizikovati sve u životu kako bi im dete dobilo šansu u tenisu, ali to ne predstavlja sistem – već samo individualne slučajeve. Svi mučimo muku sa infrastrukturom, nacionalni teniski centri ili ne postoje ili postoje u nekom neformalnom obliku. Ono što je izuzetno važno a možda se može smatrati utopijom u koju bih ja volio da verujem je povratak kulta klupskog tenisa. Uzeću Zagreb za primer, u kojima je postojalo 4 kluba u gradu u kojima se dešavalo sve: održavala se škola tenisa, trenirali su takmičari, igrali su rekreativci, igrale su se lige, timska prvenstva, turniri. Uz pristupačnu cenu ste imali dostupne klupske trenere, klupske treninge. Danas ne znam koliko klubova postoji u Zagrebu, i sigurno ih ne mogu prebrojati. Bilo koji trener može da otvori neprofitnu organizaciju, zakupi 3 terena i eto “teniskog kluba”. Danas svi igrači koj valjaju imaju svoje individualne trenere, ne treniraju u sklopu kluba – i u takvim okolnostima bez nacionalnih teniskih centara i infrastructure samo može postojati haos. Iz tog haosa će tu i tamo uvek izaći poneki igrač ili igračica. Talentovani smo, volimo sportove, želimo rizikovati sve u životu – ali to nije sistem.

Da li državne institucije mogu da urade više – možda i u smislu uvođenja zakona koji bi obezbedili poreske olakšice kompanijama koje bi ulagale u sport?

“Apsolutno je tako. Imam veliko iskustvo u zastupanju igrača sa naših prostora, i uvek je bila neverovatna muka naći sponzore iz privatnog sektora prevashodno iz tog sektora – jer nemaju nikakve poreske olakšice, za razliku od zapadnih zemalja”,zaključuje u ekskluzivnom razgovoru za Kurir u Melburnu Dino Marcan.

 BONUS VIDEO: