TAŠA JE (BILA) TENIS! Ono što je Tatjana Ječmenica uradila je vredno divljenja - zauvek
Jer, Taša je bila toliko toga više od nekadašnje 72. igračice sveta u singlu i 88. u dublu (1996.) – statistike koja potvrđuje njen izraziti kvalitet u oba formata, što i mnogo slavnije igračice za karijeru nisu uspevale da postignu. Žena od integriteta, borac, motivator – ona je bila i vrhunski sportski pedagog, pretočivši u svoj “drugi teniski život” toliko puno kvaliteta iz karijere koja se odigravala u verovatno najtežem mogućem periodu za naš tenis, kroz raspad zemlje, krize i ratove, sankcije i oskudicu. U tim godinama ostvariti bilo kakav uspeh – a kamoli igrati finale Oranž boula 1993. i zatim ostvariti plasman u prva kola svih Grend Slemova (kao i drugo na najtežem, Rolan Garosu) – vredno je bilo divljenja, tada i zauvek.
Da, posle raspada Jugoslavije koja je ostvarila teniski legat ranijim uspesima Pilića, Franulovića, Armenulića, Jaušovec – koji su predali u ruke štafetnu palicu generaciji koja je već morala da se bori sa zlim kobom politike (Živojinovića, Prpića, Orešara, Majoli, Ivaniševića) i bolesnog šovinizma u tragičnom slučaju najbolje od svih njih, Monike Seleš – Tatjana Ječmenica je bila skoro jedna jedina teniserka iz naše zemlje (SR Jugoslavije) tih turobnih 90’ih koja je održavala tu nit ponosa i uspeha na najvećoj teniskoj sceni.
Često se zaboravlja koliko je svetski tenis sport “specijalnih interesa” u kome se privilegija bavljenja njime i postizanja bilo kakvog uspeha izuzetno teško stiče i priznaje – a tada je to bio slučaj neuporedivo više nego danas. O tome kako su se tih godina snalazili Ječmenica, ali i naš najbolji as tih godina Nenad Zimonjić (takođe kombinovao singl i dubl dok se mudro nije opredelio za parove krajem 90’ih) se bukvalno može snimiti dokumentarni film o njihovom sportskom isposništvu – čiji svedoci i saučesnici su bivali i Dušan Vemić, Sandra Naćuk, Boris Pašanski, Janko Tipsarević… Za srpski ženski tenis Tatjana Ječmenica je predstavljala egzistencijalnu vezu sa “zlatnom generacijom” svetskih brojeva 1 Ane Ivanović i Jelene Janković – što za njenog života i dva boravka na čelu naše Fed Kup reprezentacije svakako nije bilo dovoljno uvaženo. A kao stravičan omen za tragediju koja se desila juče u Beogradu – već naredne sezone (1997.) posle njenih najvećih uspeha – Taša je u saobraćajnoj nesreći izgubila njegog “teniskog oca” trenera Dragana Ćirića – posle čega se činjenično nije nikada oporavila u takmičarskom smislu.
Za one koji su tenis pratili, poznavali i za njega živeli – več tada je Taša Ječmenica bila živa legenda, i svako ko je bio dodirnut njenim iskustvom, znanjem, pedagoškim pristupom i posebnim emocijama radeći sa njom u njenoj akademiji, reprezentaciji ili na turneji (Olga Danilović kao naša najvažnija teniserka nove generacije) osećao je posebnu vrednost tog teniskog blagoslova. Pravi ambasador “belog sporta” – svojom pojavom, šampionskim stavom, akademskim pristupom sportu i znanjem na otvorenoj sceni je našem tenisu dovodila nove poklonike, zaljubljenike, entuzijaste – i ono što je najvažnije, stotine dečaka i devojčica koji su na teniski terenima njene akadejima i širom naše zemlje otvorenog srca ulazili u čari jednog od najkomplikovanijih sportova koji je čovek izumeo.
I zbog svega toga, ono što će naša sportska istorija pamtiti je da je – Taša bila tenis! To što je ona zaveštala ovoj magičnoj igri sa žutom lopticom našim poklonicima tenisa je veliko kao planeta, na kojoj sunce nikada ne zalazi. Slava joj!
(Vuk Brajović)
Bonus video: