OVAKO JE MALA CANA GOVORILA O PORODIČNOM SKANDALU SAT VREMENA PRED SMRT ANDRIJE BAJIĆA: Menjala sam mu katetere, njegove ćerke sam molila da budem pored njega
Pevač Andrija Bajićpreminuo je 7. jula u 89. godini života u bolnici. Njegova supruga, pevačica Mala Cana prolazi kroz najteže dane u životu.
Ona ne može da dođe sebi otkako je saznala da je ostala bez životnog saputnika, a samo sat vremena ranije za Kurir je govorila o njegovom stanju, kao i o narušenim odnosima sa njegovim ćerkama koje je optužila za fizičko nasilje.
Ispričala je da krv koja mu je data njegov organizam nije prihvatio, da je bio na aparatima i disao uz pomoć kiseonika.
Cana je u razgovoru ispričala da s njegovim ćerkama nema kontakt, ali da bi trebalo da se vide u bolnici.
- Nemam kontakt sa njima. Uvek od strane njih imam dobacivanja i strah. Govore mi da se sklonim, kao da ne postoji druga strana kreveta da mogu da priđem.
Opisala je kako su izgledale njene poslednje posete suprugu.
- Drži me za ruku. Kroz masku mi priča, ja se sagnem i čujem šta mi kaže. On viče samo: "Cano moja", i drži me čvrsto da ga ne pustim. Jako se uznemiri kada su ćerke tu. Rekao mi je: "Sve sam im praštao u životu, preko svega prelazio, sve sam im dao, čak i prokleo to što sam im dao i ostavio, ali da mene biju na odeljenju u Pančevu..." Pokušale su da me odvoje od njega, da me vuku. Rekla sam im da me puste. One su ogromne, držala sam se za ivicu kreveta i molila da me puste da budem pored mog muža.
Na naše pitanje šta je konkretan problem, rekla je:
- To ne može ni Sveti Petar da zna. On je imao strah od njih. Znate, mi smo bili u toj kući jako kratko. Živeli smo u Devojačkom Bunaru, tada je udarila korona. Kada sam mu govorila: "Ajde, Andrija, idemo za Beograd", ja sam ga terala i motivisala da dođe. Nije hteo nikako bez mene. Sve mi je ostalo tamo, nadam se da nisu bacile. Mislim da to zakonski ne sme da se radi, jer je on i dalje zakonski vlasnik te kuće.
Cana nam je rekla da ne zna zašto smeta Andrijinim ćerkama.
- Ništa ne znam. On je njima sve dao. Znam samo da smo ih molili. Molili smo ih: "Dođite, ako hoćete i prespavajte, dođite." One su njega uveravale da su mene prihvatile. Čak smo sedeli u kafiću pre incidenta u Pančevu. Klele su se da su me prihvatile. To ne mogu ni da objasnim. Znala sam i osećala kada uđem u kuću kako me gledaju. Dođemo kod njega, on u osamdeset i nekoj godini zove ćerku da je vidi, a ona se dogovorila da se vidi sa drugaricom. Kad dođu, to je pet minuta – ispričaju svoje probleme i odu. Ja se sklonim. Maksimalno sam se trudila da održavam kontakt i da ne čujem, ne vidim.
Cana je ispričala da niko nije mogao da joj pomogne.
- Koga god sam zvala od njegovih prijatelja, niko ništa nije mogao. Bila sam i u Tumanu, molila se Zosimu i Jakovu.
Pevačica je verovala da će Andrija uspeti da se oporavi.
- On je nosio kateter i, verujte, ja koja nisam medicinska sestra menjala sam mu katetere. Imam u kući rezervne. Menjala sam mu kese. Svima je to bilo gadno, ali meni nije. Svi su se sklanjali, ja sam ga kupala, prala. Uvek sam gledala kako je obučen, da bude uredan, lep. Nikada nisam dozvolila da ide prljav i u starom odelu. Svi su nam se divili kada nas vide. Vodila sam računa o njemu jer je to zaslužio. Trudila sam se jer je imao teško detinjstvo.
Na kraju je rekla da je Andrija više njoj verovao nego ćerkama.
- Andrija ima tri ćerke, ali stavite prst na čelo - od tri ćerke izabereš da odeš sa jednom Canom i napraviš ugovor o izdržavanju. Mogao je to da uradi sa ćerkama, šta će njemu ugovor sa mnom? Jednostavno, više je meni verovao. Uvek kada je bio bolestan govorio je da im ne javljam, a ja sam ih uvek zvala i obaveštavala kada mu nije bilo dobro. Ja ne znam šta je u njemu. Jako je vezan za mene i zato sam tu, makar na pet minuta, da me čuje. Kada sam videla na Urologiji da ga gubim, jednostavno mi je teško palo. Htela sam da dam sve od sebe.
