Razvojni put jedne od najpopularnijih pevačica nekadašnje Jugoslavije, Nede Ukraden, kao da ima primese scenarija za neki holivudski film. Dok govori o svom odrastanju, čestim selidbama, školovanju, muzičkim počecima, potom o gubicima i nedaćama koje joj je doneo rat, pa sve do ponovnog uzdizanja iz pepela, sagovornik kao da proživljava sve te bogate i na momente dramatične dane. Veoma je posvećena svom privatnom životu, koji je često bio primoran da prati njenu pola veka dugu karijeru.
Usamljena jedinica
Neda je na svet došla 16. avgusta 1950. godine u Imotskom i odmalena je morala često da se seli, zbog čega je imala problem da nađe drugare. Ali zbog svoje otvorenosti i posebnosti, u svakom gradu uspevala je da stekne prijatelje i da ima koliko-toliko srećno detinjstvo. Ta njena snalažljivost, ispostaviće se, u godinama koje su dolazile pomogla joj je da bude istrajna, uporna i da se uvek dočeka na noge ma gde da se nađe i suoči sa bilo kojim problemom.
- Rođena sam u gradiću u Dalmatinskoj Zagori. Iako smo se zbog očeve profesije rano, kad mi je bilo tri godine, odselili iz njega, ostala sam veoma vezana za svoju rodnu grudu, zahvaljujući pre svega mojoj baki, očevoj majci Anđi, koja je bila moj uzor i čija sam ja, tako kažu, slika i prilika! Energična, duhovita, vredna, pametna. Bila mi je i najvoljenije biće. O našoj ljubavi svi su pričali i kad bih na školskim raspustima kasnije dolazila u Imotski - opisuje pevačica i dodaje:
- Celo detinjstvo proteklo mi je u selidbama, navikavanju na nove učitelje i komšiluk, nove drugare, govor, običaje. U Višegradu, gradu prvog očevog službovanja u Supu BiH, kao mala zavolela sam u komšiluku jednu nenu, Hajru, uz koju sam zavolela i sevdalinke, naučila razna bosanska jela, izraze, naučila da se klanjam na svojoj kozici. Nisam ništa razumela, ali sam shvatila da je to nešto potpuno drugačije od mog rodnog Imotskog i tamošnjih običaja i molitvi. Inače, odgojena sam u strogoj patrijarhalnoj porodici, gde se poštovao red, stariji, kućni običaji i gde se od mene, pametnog i vrednog jedinog deteta u oca i majke, očekivalo da budem obrazovana, odgovorna, posvećena - ističe pevačica, čiji je talenat za muziku pre svih primetio njen otac Dušan.
- Video je da imam divan glas, da sam društvena i duhovita. Ali, to što sam po kućnim zabavama bila pevačica nikako nije značilo da je trebalo time da se bavim. To su moji smatrali hobijem, za po podne i veče, a da treba da živim od nečeg ozbiljnog, kao što je, recimo, bila diplomatija ili neke međunarodne institucije. Za to je bila idealna i kombinacija studija engleskog jezika i prava, što sam i završila. Međutim, u te vode se ulazi preko politike i stranaka, a ja nikada nisam bila član nijedne partije niti eksponent političara, pa su svi ti moji planovi propali. Ipak, kad sve podvučem, ja zapravo jesam ostvarila taj svoj san jer sam ambasador dobre pesme gde god da gostujem i u koju god zemlju da dođem. Život piše romane onako kako nismo planirali, ali je time uzbudljiviji - ističe Neda.
Miris behara koji ne jenjava Pevačica je svaku novu selidbu pratila kroz suze i molbu roditelja da ostanu tu gde su. Željna drugara, Neda je pravila i razne nestašluke, a zbog jednog se prvi put susrela sa batinama.
- Deca su me fascinirala i ja sam tražila njih, ali avlija u kojoj smo živeli sa komšilukom bila je opasana velikim bedemom. Tu sam čula decu kada prolaze i idu u školu, pa sam jednom pobegla sa njima u neku učionicu. Nastala je panika, otac me je tražio i po Drini i Rzavu. Onda sam se ja vratila uredno po podne kući i tu sam imala prvi susret sa batinama. Dešavalo se i da mi deca dođu u kuću, a ja ih zaključam da ne odu - priseća se pevačica kroz smeh.
Nakon kratkog vremena provedenog u Višegradu, porodica Ukraden preselila se u Goražde. Neda je bojkotovala što njen život opet kreće iz početka, zbog čega je odbijala da izađe iz svoje sobe i jede.
- U Goražde sam došla na polovini prvog razreda, ali mi je ostalo u predivnoj uspomeni. I dalje se sećam mirisa behara, koji mi se urezao za ceo život. Tamo smo proveli četiri godine, a šesti razred sam dočekala u Brčkom, gde sam živela dve godine. Osmogodišnje školovanje provela sam u pet škola - ističe Neda, koja se seća kako je zbog neobičnog imena i još neobičnijeg prezimena među decom često bila predmet podsmeha. U inat njima, odlučila je da svoje ime ponosno nosi i sebi je dala obećanje da će zauvek ostati Ukraden.
- U Bosni se niko nije zvao Neda, a kamoli prezivao kao ja. Jednom prilikom nastavnik me je predstavljao deci i, kada je čuo kako se zovem, rekao je: „Pa ne možeš da se zoveš Neda. Nedeljka ili Nedina?“ Kroz plač sam objašnjavala da mi je to pravo ime, pa sam se kasnije žalila roditeljima što su me nazvali tako. Deca su me zadirkivala pitajući me: „Ko te ukrao“ ili „Neda meda“. Onda sam rekla da jednog dana, kad budem slavna, neću menjati svoje prezime - kaže pevačica.
Izgubljene uspomene
U svet muzike Neda je ušla veoma rano. Obožavala je da peva, pa je svoje igračke još kao devojčica zamenila starim radiom, koji joj je bio „prva knjiga“.
- Od prvog dana sam bila muzikalna i odličan đak. Pokojni otac je bio meraklija i obožavao je dobru pesmu, mezetluk, piće. A moj jedini izvor bili su nena i radio. Danima sam uz taj radio igrala. Imala sam jednu krpenu lutku, ali mi to nije bilo zanimljivo. Samo sam slušala muziku, učila i upijala svaki triler i reč. Tako sam vrlo rano naučila da pišem, a u petom razredu sam krenula na muzičku sekciju. Bila sam slobodna, nisam se libila da budem na pozornici. Profesor ruskog i srpskog jezika u Brčkom primetio je moj talenat i vrbovao me za hor. Ubrzo sam učestvovala na festivalu Mladi graditelji, i to je moja prva javna priredba. Imala sam 12 godina i pevala sam pesmu Lole Novaković „Kap veselja“, a u finalu sam pevala „Esperancu“ od Radmile Karaklajić. Dobila sam prvu nagradu. Nažalost, sve te drage uspomene ostale su izgubljene po nekim stanovima devedesetih godina - priseća se ona.
Poznato je da grad Sarajevo za Nedu ima posebno značenje. Tu je provela prve devojačke dane, prvo zaljubljivanje, susret sa muzikom, ali i veliko razočaranje, zbog čega je umalo digla ruke od pevanja.
- U Sarajevo sam došla sa 14 godina, tamo sam krenula u osmi razred i upisala gimnaziju. Stekla sam drugare i oni su me nagovorili da se prijavim na festival Mladi pevaju proleće. Ali, tu sam doživela debakl. Orkestar sa kojima sam pevala nije bio pripremljen, promašili su tonalitet, i ja sam se isprepadala. Rekla sam sebi: „Budalo, šta ti je ovo trebalo!“ Digla sam ruke od muzike sve do naredne, 1967. godine, kada me je društvo jedva nagovorilo da se prijavim na audiciju za Radio Sarajevo. Mislila sam da nemam šanse jer je bilo više od 400 kandidata, ali njima se svideo moj mediteranski i slovenski glas, grleno pevanje. Roditelji nisu bili protiv moje muzike, ali u smislu hobija. U to vreme biti pevačica nije bilo popularno, to je važilo za one slabijeg obrazovanja. Ipak, na radiju sam snimila pesmu „Igra bez kraja“, sa kojom sam učestvovala na festivalu Vaš šlager sezone. Sećam se velike dvorane u Sarajevu pune ljudi, a ispred mene Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Vedo Hamšić. Presekla sam se, a Dragan je to video i izveo me na binu. Osvojila sam nagradu kao najbolji debitant i tek tada moji su bili ponosni. Novinari su počeli da pišu o meni, tata je odmah okupio društvo, bilo je mezetluka, a mama je savijala sarme i pravila gibanice - priseća se Neda, koja ne skriva kako joj je otac bio strog i branio joj da oblači miniće.
- Kod kuće obučem dugu suknju, a onda je u haustoru, kad izađem, podvrnem. U Sarajevu je, inače, zimi veoma hladno, pa mi se kolena zacrvene. Ali nisam marila za to - s osmehom kaže Neda.
Kurir.rs/Glossy/Foto Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
