Postoji li neki hit narodne muzike koji nije komponovao, aranžirao ili s orkestrom svirao Dragan Aleksandrić?
Ovo pitanje, ma koliko na prvu loptu neobično zvučalo, potpuno je opravdano kada se pogleda spisak pesama uz koje stoji bhegovog imeba, čuvenog kompozitora i harmonikaša, čoveka za koga će svako reći da je jedna od neprikosnovenih legendi narodne muzike, kako one velike Jugoslavije tako i država koje su se stvarale na njenim razvalinama.
Za one koji prate muziku dovoljno je reći Dragan Aleksandrić (71). Za one malo manje upućene evo samo nekoliko pesama iza kojih on stoji: "Još te nešto čini izuzetnom", "Jesen je plakala s tobom", "Mala soba tri sa tri", "Smej se, smej", "Treba mi rame tvoje"... Kad bismo nabrajali, ne bi nam, sasvim sigurno, bio dovoljan ceo dodatak Penzioner, pa je bolje da ovde stanemo i reč prepustimo Draganu, koji, kaže, i dalje radi i stvara punom parom.
- Komponovao sam 4.500 pesama, imam i 700 kola, od kojih sam 300 snimio. Ali, ako treba da krenem redom i po životnim prioritetima, reći ću da imam divnu suprugu Ljiljanu, troje dece, kojima se ponosim, ćerku i sina iz prvog braka i sina iz drugog braka, unuku, koja ima 14 godina. Kad pogledam njih, sve drugo je manje važno.
- Zovu me i dalje iz cele bivše Jugoslavije. Najviše iz Hrvatske, BiH. Više znaju o meni nego ja. Pitaju za stare ploče, pesme, a ja ih pitam kako je moguće da se sećaju stvari koje sam i ja zaboravio. Pošaljem im disk, oni pitaju hoću li da dođem na more, pozivaju u Zagreb, na ostrva... Ma kakvi, pa ne šaljem im ja to zbog novca - priča nam Dragan.
Ređaju se imena legendarnih pevača s kojima je sarađivao, riba, naravno, asocira na bezbrojna pecanja sa Šabanom Šaulićem, pominjemo Miroslava Ilića, Bekija Bekića, Ljubomira Đurovića, Veru Nešić, Radišu Uroševića... Opet bi nam bile potrebne strane i strane da ih sve pomenemo.
- Punih 35-40 godina nisam izlazio iz studija. Radio sam paralelno u tri. Sada je stigla, kako ja to kažem, treća generacija. Pevaju moje pesme, a ne znaju čije su. Zato i radim ploču, da mogu da spoje lik i ono što slušaju.
Obišao je planetu uzduž i popreko sa svojim orkestrom. Samo u Švedskoj, kaže, bio je ravno 90 puta. Pevači su po tri-četiri godine čekali da dođu na red da im Dragan i njegov orkestar odsviraju ploču.
- Prvi hit koji sam uradio bio je "Otišla si, e, pa neka" za sada pokojnog Ljubomira Đurovića. Sada, sudbina je tako udesila, treba da radim sa njegovim sinom, koji ima svoj bend u Podgorici.
Upoređujući nekadašnje i sadašnje vreme, konstatuje da je danas lakše pevačicama jer zbog izgleda lakše prolaze.
- Nije ranije bilo tako. Muškarci su vodili glavnu reč. Ženski pevači prodavali su maksimalno 30.000-40.000 singlica. Tek je Zorica Brunclik napravila ženama prolaz. Počela je pucački da peva i odmah je razbila tiraže. Za njom kreću Nada Topčagić, pa Vera Matović...
Seća se čika Dragan, kako ga mlađi zovu, uvođenja balada u našu narodnu muziku.
- Pre toga sve je bilo brzo, dvojka, kako mi to kažemo. Revoluciju sam napravio sa pesmom "Jesen je plakala s tobom, jesen sedamdeset i neke...". Onda se ređaju "Božanstvena ženo", "Tebi", "Naljutićeš me ti"... Uporedo ubacujem grčki, pravoslavni ritam, moderan, a blizak nama. Tako nastaju "Smej se, smej", "Treba mi rame tvoje"...
Uz komponovanje, aranžmane i sviranje sa orkestrom pisao je, kaže, i tekstove. Mnogo puta napisao je prvu strofu i refren i davao tekst nekom drugom. Tako iza dosta pesama koje su potpisali drugi u stvari stoji on. Nikom, naglašava, nije zamerio.
- S mnogima sam se na estradi srodio i sprijateljio. Da pomenem divnog čoveka Bekija Bekića. Drago mi je što je stariji sin Nenad krenuo mojim stopama. Ima svoj studio, orkestar, bubnjar je i kompozitor. Naučio je puno od mene i krenuo svojim putem. Radi i druge žanrove, rok, pop.
Aleksandrić ističe da je radio baš mnogo, ali i baš brzo. - Sve je to kod mene išlo spontano. Radio sam pesme svuda, po liftovima, u kolima dok sam čekao zeleno na semaforu. Recimo, "Smej se, smej" i "Pozdravi je, pozdravi" nastale su za jedan dan.
Aleksandrić je često svirao Titu. Poslednji put je to bilo otprilike godinu dana pred maršalovu smrt.
- Bilo je to na Tari u hotelu "Omorika". Moj orkestar pozvan je na večeru koju je Izvršno veće Srbije pravilo za druga Tita. Sve smo namestili nekoliko sati ranije i oko 19 časova sedim u baru, nedaleko od mene Brozovo obezbeđenje. Mi muzičari obučeni nekako kao konobari i oni od nas traže piće. Ja uzmem blokče, olovku, priđem i primim narudžbu. Kažem: "Ako mogu da naplatim, kraj mi je smene". Oni u čudu, gde Titovo obezbeđenje da plati račun, ali izvade novac i daju mi ga. Stavim pare u džep, mislim da mi je to bila najslađa zarada u životu. Možete misliti njihov šok kad je počela svirka i kada su videli da konobar svira predsedniku. Jedva su došli sebi.
Priča bi potrajala do sutradan koliko stvari pamti Dragan. Za kraj ipak moli da pomenemo pokojnog Zorana Jovanovića, šumadijskog Pavarotija.
- Divan čovek, najbolji pevač za mene. Pamte ga najviše po pesmi "Zapalio bih celo selo", ali u svakoj koju je snimio došao je do izražaja njegov fenomenalan glas - zaključuje razgovor Aleksandrić sećanjem na dragog, prerano otišlog prijatelja.
Kurir.rs/S.telegraf
NE PROPUSTITE
