Nikola Rokvić privržen je svojoj porodici, pa je u to ime organizovao boemsko veče Rokvića za njihovu publiku. Pevač u javnosti često ispoljava osećanja, bavi se humanitarnim radom, ali je u intervjuu za Kurir otkrio i emotivne detalje iz svog detinjstva. Iako ga pamti kao srećno, imao je teške trenutke zbog bombardovanja, naročito jer je bio odvojen od oca Marinka, a zatim je ispričao koje nestašluke je pravio, kada je zbog tuče ostao bez zuba.
Da li je bilo treme zbog porodičnog nastupa?
- Marinko, Marko i ja smo navikli na zajedničke nastupe, tako da nije bilo treme. Bilo je odgovornosti da bude sve kako treba i da prenesemo na publiku i korisnike Youboxa sve ono što godinama radimo i osećamo. Trenuci za stolom su za našu porodicu najspecifičniji.
Kako si došao na ideju za Youbox aplikaciju?
- Ideja je nastala pre tri godine. Iza nas stoji dug i mukotrpan rad. Poželeo sam da dam ljudima nešto što nema na našim prostorima. Mislim da je ovaj koncept jedinstven u svetu. Želeo sam da približim korisnike izvođačima, da mogu da traže svoje omiljene pesme, komentarišu, da usred lajva mogu da budu bliski s njima. Veliki tim stoji iza svega ovoga. Ceo Youbox tim danonoćno radi i smišlja nove koncepte. Zadovoljan sam kako funkcioniše, za manje od dva meseca imamo 200.000 skidanja aplikacije, što je ogroman uspeh.
Da li su ti roditelji bili strogi?
- Sa Slavicom smo imali drugarski odnos, mogli smo o svemu da pričamo. Marinko je bio stroži i impulsivniji. Sve smo morali da zaslužimo. On je lepo radio, nikad nismo oskudevali, ali nismo previše dobijali. Nisu želeli da se razlikujemo od druge dece. Morali smo da budemo dobri u školi, da se lepo ponašamo... Voleo sam da podelim s roditeljima i kad je bilo prvo pijanstvo, i tuče, i kad je bilo lepih stvari. Negovali smo kult porodice, da smo tu svi jedan za drugog.
Možeš li da se setiš nekog nestašluka zbog kog si bio kažnjen?
- Bilo ih je mnogo. Sećam se devedesetih da smo tu u bloku skidali znakove s kola. Tako nas je jednom uhvatio vlasnik i nadrljali smo i Marko i ja. Takođe, neko je jednom razbio staklo u ulazu, a pošto smo brat i ja bili nemirni, komšije su odmah mislile da smo to mi, iako smo tad bili na moru.
Čak si jednom prilikom ostao bez zuba.
- Posvađao sam se s drugarom, a toliko sam ga iznervirao da je uzeo šoljicu kafe da baci na pod, malo smo i popili, a ja sam mislio da me gađa u glavu i kako sam se savio, pogodio me je u usta. Izbio mi je zube, a tad mi je ostala jedna pesma da završim svoj prvi album.
Koje su to uspomene koje Marinko evocira iz vašeg detinjstva?
- To su faze koje se dešavaju svakome, od našeg prvog prohodavnja, pa do toga kad smo prvi put zapevali, krenuli u školu. Mnogo smo želeli "sega mega drajv", mesecima smo molili da nam kupe. U tom trenutku nismo zaslužili, ali kad je Marinko imao turneju u Americi, vratio se i rekao nam da ima nešto zanimljivo za nas. To je bila neverovatna sreća. I dalje osećam miris te "sege".
Pamtiš li nešto iz detinjstva što te je uplašilo?
- Uplašio sam se za vreme bombardovanja. Bio sam sedmi razred, Marinko je bio u Kanadi na turneji i bili smo sami sa Slavicom. Došao je i deda, njen otac, da bude s nama. Marinko je posle 15 dana nekako uspeo da dođe preko Mađarske. Imao sam osećaj, pogotovu što nismo bili pored oca, da će to biti kraj za sve nas. Neko je rekao: "Samo da ne gađaju ta hemijska postrojenja" i, naravno, baš su to pogodili. To je za mene bila velika trauma.
Da li si nekad video oca da plače?
- Jesam, svaki čovek plače. Sećam se kad je bio rat i kad je Marinko izgubio oca 1994. Prvo dve godine nismo znali ni da li je živ i sećam se tih trenutaka kad mu je bilo baš teško, svi smo plakali. Pamtim kada smo posle pronašli dedu u Bosni, ali nije bio živ. Bojani često upućuješ emotivne reči. - U mladosti sam bio tipičan Balkanac koji je skrivao emocije, misleći da je bez veze otkrivati ih. Ali shvatio sam da je otvorenost suština i da je bitno da te reči upućuješ bez zadrške. Važno je da sa životnim partnerom nema stega. Volim otvoreno da pričam, pogotovu s Bojanom. I da joj kažem: "Bojana, lepa si."
Da li je danas teže odgajati decu?
- Svako vreme je za sebe i nosi dobre strane. Možda je ipak našim roditeljima bilo malo teže, jer smo odrastali u teškim vremenima i svakakve stvari su se dešavale. Strepiš kad pustiš dete napolje da li će neko da ga napadne, da mu skine patike. Iskušenja su svakodnevna. Ipak, deca se ne vaspitavaju rečima, nego delima. Ti možeš da pričaš šta hoćeš, ali ako dete vidi drugačije, ono te oponaša. Važno je kakav im primer dajemo.
SA 14 GODINA SAM SAZNAO DA IMAM BRATA PO OCU
Kako si reagovao kada si saznao da imaš brata po ocu?
- Prvo je bilo veoma čudno, ali zahvalan sam roditeljima, a prvenstveno majci, koja je insistirala na svemu, ali i ocu, koji nam je na pravi način sve objasnio. Brzo smo posle tog saznanja upoznali Darija. Blagoslov je imati takvog brata. Uvek se radujemo kad dolaze kod nas. Mnogo ga volimo i imamo lep odnos, ali nam je problem razdaljina koja nas deli. Prvi susret s njim je bio veoma lep, bili smo tinejdžeri, pa smo izašli, upoznavali ga s našim drugarima. On je ceo život znao za nas, a mi smo sa 13-14 godina saznali za njega.
Kurir.rs/N. Mijušković/Foto: Printscreen, Instagram
NE PROPUSTITE
