Milica Kemez, koja je u "Zadruzi 4" osvojila drugo mesto iza sebe ima brojne uspone i padove i životnu priču koja je poput filmskog scenarija. Sa sestrom Mirelom je odrastala u Domu za nezbrinutu decu, majčinu sliku je prvi put videla kada je otišla na groblje, a oca je upoznala nešto kasnije, kada je izašao iz zatvora, ali je i on ubrzo preminuo.
Pravi užas je tek usledio! Sestra i ona su otišle kod izvesne Vesne iz Bele Crkve u hraniteljsku porodicu. Mada je taj novi početak ličio na bajku, ubrzo se sve pretvorilo u horor.
- Ta Vesna nam je rekla da je ona sada naša mama i da 'roditelj nije onaj ko te rodi, već onaj ko te čuva'. Pored nas je brinula o još jednom dečaku i njegovoj sestri. Prvih godinu dve je bilo sve u redu. Zvala sam je 'mama' i tako sam je i doživljavala! S vremenom je popustila sa živcima i počela da nas kažnjava, kao i da nas fizički i psihički maltretira - priča Kemezova, a zatim opisuje neke od prvih kazni koje je hraniteljka primenjivala nad njom:
- Jednom mi je rekla da pripazim na pecivo koje se peklo u šporetu, a meni je zagorelo. Bacila ga je na pod i naterala me da ga pojedem! Izbacivala me je napolje, nekoliko puta je sestru i mene terala da spavamo u dvorištu, zaključavala nas je u podrum... Tako bi reagovala ako, na primer, razbijemo neku figuru ili se popnemo na tavan. Nismo išle kod druge dece na rođendane, nismo ih ni slavili. Ne pamtim nijednu rođendansku tortu, niti decu na slavlju kod mene. S vremenom su kazne postale sve brutalnije!
Hraniteljka je Milicu i njenu sestru svakodnevno zlostavljala, a devojčice su zadobile masnice po čitavom telu.
- Stalno je bila živčana, za sve smo joj mi bile krive. Jednom sam s Vesnom nameštala furunu, rekla mi je da će ona da je podigne, a da ja brzo popravim nogicu. Nisam se snašla, a ona mi je tešku peć spusti- la na ruku! Iskrivila mi je ruku, danima me je bolela... Drugi put mi je drškom od metle razbila glavu, išla mi je krv. Dešavalo se da je gledam kako mi udara sestru. To bi me potreslo, pa bih jecala, a ona se drala: ,,što plačeš, hoćeš i tebe da bijem?" Gadala nas je čime je stigla. Često bi nas krvnički istukla kaišem, ruke su mi bile modre. Sećam se nekliko fotografija na kojoj su sva deca iz razreda nasmejana, a ja krijem ruke iza leđa da mi ne bi bile na slici. Umela je da me kazni i pošalje u školu u starim muškim stvarima, prljavim i pocepanim. Terala me je da joj masiram noge do šest ujutru, dok učim tablicu množenja. Imala sam fobiju od učenja, jer ako nešto pogrešno pročitam, uvek bi me klepila po glavi. Nije mi dozvolila ni da odem na maturu! - priseća se Milica trauma iz detinjstva. Ona kaže da su mnogi znališta se dogada iza zatvorenih vrata, ali da niko nije reagovao i pokušao da im pomogne:
- U komšiluku su svi znali da nas maltretira, ali joj niko ništa nije smeo. Bila je muškobanjasta, radila je na pumpi, a pre toga je bila u vojsci. Svi su je se plašili. Imali smo životinje, kokoške, svinje, koze, ona ih je klala. Mi smo brinuli o njima, hranili ih, čistili... Radili smo i na njivi.
- Žena koja je preuzela brigu o meni terala me je da jedem sa poda, udarala drškom metle i kaišem i na silu me šišala na kratko - očajna
Nisam znala ni kako mi se zovu otac i majka, a zanimalo me je kako izgledaju i na koga više ličim, pričala je Milica Kemez.
kurir.rs/hit
NE PROPUSTITE
Bonus video:
