Ivana Đorđević u medijima je prisutna dugi niz godina. Publika je pamti kao voditeljku mnogih emisija u kojima su gostovali poznati, ali se o njenom privatnom životu malo zna. Osim što je ostvarena profesionalno, ona je i majka. Takođe, voditeljski posao nije njeno jedino zanimanje, bavila se putopisima, a nedavno je objavila i knjigu. Trenutno živi na relaciji Amerika - Srbija.
Dugo ste u medijima, ljudi vas znaju kao voditeljku raznih emisija zabavnog karaktera. Kako ste ušli u svet novinarstva?
- Pre nego što sam kročila u svet novinarstva radila sam pet godina u diplomatiji. Najpre sam u novinarstvo ušla putem pisanih medija, gde sam kasnije 10 godina bila urednik, a potom sam se prirodno prebacila u svet televizije. Televizijsko autorstvo mi je pružilo mnogo više mogućnosti da iskažem svoj kreativni potencijal i da me ljudi zapamte kao nekog svog, nekog koga rado vole da gledaju i kod koga vole da idu u goste. Mislim da je biti novinar kreativno zanimanje u kom vaš glas može daleko da se čuje.
Čiji savet od starijih kolega pamtite s početka karijere i rado ga i danas primenjute?
- Da čuvam privatan život kao nešto najdragocenije. Jer ljudi koji sačinjavaju moj privatan život nisu tražili da budu pod lupom javnosti, nego ja. I da tu budem decidna. Da ono o čemu neću da pričam, čuvam za sebe. I da je to moje potpuno legitimno pravo.
Zašto ste na vrhucu karijere otišli u Ameriku? Čime ste se tamo bavili?
- Svim onim malim slatkim dragocenim stvarima kojima ovde nisam stizala. Malo se zna da sam ja ovde na vrhuncu karijere radila za petoro ljudi. Studijsku emisiju, putopise sa različitih svetskih destinacija, odnose s javnošću sa brojnim klijentima iz čitavog regiona Balkana, bila urednik jednog šoubiz portala...Koliko god da sam ja rođena za ovaj posao, nije bilo potrebe da radim baš toliko. Ali to negde i objašnjava rezultate koje sam postizala. Shvatila sam da mi treba preko potreban predah od načina i tempa života koji sam ovde vodila. I znate šta, posle dugo vremena nisam morala da žurim nikuda, mogla sam da uživam u zalascima sunca s pogledom na okean, mogla sam da se bavim sobom na jedan drugačiji način. Imala sam vremena da razradim blogerski posao odande pa su mi produkte odavde slali na moju američku adresu i konačno sam imala osećaj i da živim i da uživam. Jezero Šemplejn u Vermontu, Boston, Njujork, Kejp Kod, Atlanta, Majami, Sent PIt, samo su neka od mesta sa kojih imam divne uspomene. Moj novi dom je u Americi i trenutno moje srce živi na dve adrese. Jedna je ovde, druga u Americi.
Šta je po vašem mišljenju potrebno za ostvarenje američkog sna, sreća, znanje, talenat ili nešto sasvim drugo?
- Potrebno je da imate petlju kao i svuda na svetu. Amerika je jedino različita po tome što imate bezbroj mogućnosti i što vas ljudi podržavaju bez obzira odakle dolazite, osećate se dobrodošlo. Amerika je divna zemlja sa mnogo prirodnih lepota o kojima mi odavde koji dolazimo nemamo uglavnom predstavu. Upoznala sam divne ljude, drugačiju kulturu, način života u koji se lako uklapate. Obični ljudi su veseli, vedri i vrlo prijateljski raspoloženi. Dobijate aplauz za sve što ste, podržavaju svačiji uspeh i vrlo su optimistični. U Americi se snovi ostvaruju. Ako na njima radite.
Ima li neka anegdota iz Amerike koju pamtite?
- Ima ih bezbroj. Jedna situacija koju ću pamtiti dok sam živa jeste kada sam se nalazila na sred mosta, vozila sam kući sa ostrva Ana Marija na Floridi i imala nekih sat vremena do kuće naših prijatelja u Orlandu. U tom trenutku sviima nam se u kolima pali alert na telefonima na vremensku nepogodu zvanu uragan Elza. Zvuk na telefonu zvuči kao upozorenje za vazdušnu opasnost. Sve to ne bi bilo ništa strašno da ja prvi put vidim toliko takve kiše. Ja praktično ne vidim auto ispred sebe, s neba pljušti, most uopšte nije visok toliko koliko je to kod nas, nego imate utisak da okean možete rukom da pipnete. Imate utisak da je smak sveta. Kontam neću valjda ovako da skončam! Uglavnom sve oko mene je belo i nebo i okean i vidim samo da trepere sva četiri na kolima vozača ispred nas. Da me pitate što sam ja uzela da vozim evo i dalje ne znam, ali znam da sam onako polupogubljena pozvala prijatelje u Tampi da pitam šta se radi kad dobiješ to upozorenje. Sećam se da su mi rekli - ma hajde Boga ti, ovde je uragan svakog leta, mi se više ni ne tangiramo.
Vozim ja dalje, naravno kolona se kreće, ali brisači kao da ih nemate, sve je odjednom belo ispred vaših očiju da sam pomislila, da li je realno da sam na Floridi doživela baš sad ovakvo nevreme. A plivali smo i kupali se recimo dva sata najnormalnije.
Stižemo do kuće, sledi novi izazov. Nema struje u čitavom gradu. Izlazim iz kola, gazim direktno u baru od onolike kiše. Bara do članka, vlaga se za kožu lepi! Ali zanimljivo, nema nervoze. NIko se ne sekira što nema struje. Doći će. I to je tako američki manir. Nema sekiracije. Naravno, Ana Marija je jedno čarobno ostrvo koje nisam nikada pre i nikada posle doživela na Floridi. BIla sam u Majami Biču nekoliko puta, ali meni je Ana Marija ostala u predivnom sećanju. I da, više se ne plašim uragana, iako je ovo iskustvo bilo vrlo, vrlo izazovno.
Ima li još nešto zanimljivo iz vašeg života u Americi?
- U Bostonu sam, kad sam išla na Van Gogovu interaktivnu izložbu, upisala pogrešne tablice kad sam plaćala parking kartu. I dolazim sva ponosna do kola, stoji tiket. Narandžaste boje. Ne možeš da ga promašiš. Gledam na sat, parking još važi. Naiđem na čuvara susedne zatvorene garaže i pitam šta je ovo. Kaže nikako to ne plaćajte dok ne proverite zašto ste dobili kaznu. Nađem ja telefon na poleđini, javi se operater i shvatimo da sam umesto države gde mi je auto registrovan upisala ime države u kojoj sam se parkirala. Tako da sam izbegla kaznu, ali i naučila da i kazne možeš da izbegneš ako znaš da pitaš gde si i u čemu pogrešio. Obišla sam skoro celu Istočnu obalu i oduševio me Vermont. To moram da pomenem iako sam videla snega koliko nisam za tri života. I doživela rekodnih -22 kada ni deca nisu išla u školu toga dana. Ali to funkioniše po principu da vi dobijete mejl da se očekuje hladan vetar, snežna oluja ili vejavica i shodno tome živite i planirate svoje vreme. Vermont bez obzira na sve ima posebno mesto u mom srcu.
Ako bi vaša ćerka htela da se bavi novinarstvom, šta biste joj rekli - da ili ne?
- Moja ćerka je uspešan đak i veoma je talentovana i za pisanu reč,ali je i vrlo uverljiv govornik. Ne bih je sprečavala, ali mislim da je njen put nešto drugo. Uostalom podržaću sve što bude bio njen izbor i naravno pomoći. U Americi je osvajala nagrade na državnom nivou iz oblasti likovne umetnosti, jako je zanima fotografija i odlično se snalazi kao model, čime se i bavi u Americi. Međutim, isto tako jako lepo svira i gitaru, isto tako kada učestvuje na debatama studenata vrlo je vešt govornik, tako da zaista nemam predstavu šta će biti njeno zanimanje. Vidim već sad da će ćerkino odrastanje biti vrlo lepo i uzbudljivo i drago mi je što mogu kao majka da učestvujem u svakom segmentu. Jer meni ne znače sve napisane knjige, niti svi moji poslovni uspesi onoliko koliko mi znači uspeh mog deteta. I ovo će razumeti svaka majka na svetu.
Nedavno ste objavili roman "Predsednica". Jesu li likovi fiktivni ili je napisan po istinitim događajima?
- Likovi jesu fiktivni, ali su neki građeni po mustrama iz stvarnog života. Srbija još nije doživela da ima ženu predsednicu. Stevana Mandić, glavna junakinja knjige dokaz je da se svaka žena manje više u životu i poslu sreće sa istim stvarima i da su često jedine razlike između žena - u garderobi i profesiji kojom se bave. Moralne dileme, problemi i ajkule sa kojima plivaju žene manje više svuda su iste. Samo što se shodno profesiji oblačimo drugačije.
Svedoci smo da sve više ljudi, naročito među poznatima pišu knjige, pretežno biografske, pa se zbog toga stvorila slika kod ljudi da je to isplativ posao. Jel to tačno ili je ipak pisanje stvar ljubavi?
- Kod umetnosti se odmah vidi da li je rađena iz komercijalnih razloga ili iz ovih drugih, emotivnih. Ja knjige sigurno nisam počela da pišem da bih se obogatila ili da bih postala poznata. To se stiče na drugačiji način. Mnogo novinara se otisne put pisanja jer ono što doživite kroz šou biznis neko ne doživi za tri života. Potreba da se pišu knjige proizlazi iz mnogo iskustava koja prolazite radeći sa opet mnogo različitih ljudi koje srećete kroz profesiju.
Od žena u javnom svetu se očekuje da uvek dobro izgledaju i da po mogućstvu nikad ne stare. Šta mislite o tom neslavnom trendu?
- Ne možemo očekivati, a starimo kao Dorijan Grej. Prosto ne ide tim principom. Koliko god da bi možda bilo divno. Lice može da se neguje različitim maskama, uljima. Iz Egipta sam donela mnogo mineralnih ulja koja daju neverovatne rezutate, a i redovna kozmetička nega u salonu je od ključnog značaja. Mnogo je važno i kako razmišljate da li ste neko ko je depresivac ili neko ko je vedar i veseo po prirodi. To se sve vidi na licu. Žena može da ima godina ali je poželjno da se te godine ne vide toliko na licu. Tu dolazimo do ishrane,vežbi...ali i do toga da je sasvim ok dobro izgledati u svojim godinama i ne takmičiti se sa mlađima od sebe, jer svako igra u svojoj ligi. Primetila sam da zle, pakosne i neostvarene osobe stare brže i izgledaju lošije. Znate kako kažu neko stari kao cipela, a neko kao srebro. Ako ste u životu plemeniti bili, ne sekirajte se i samo nastavite da glancate srebrninu.
Jeste li vi pobornik estetskih zahvata ?
- Jesam i ne smeta mi zaista. U 21. veku da ne možete da uradite zatezanje kapaka, ili podizanje grudi bilo bi zaista tužno da takve stvari nisu moguće. Svaka popravka koja doprinosi boljem samopouzdanju je dobrodošla. Ja sam konktretno do sada probala botoks i endolift. Za botoks ste čuli, dok za endolift verovatmo niste jer spada u domen laserke nege. Moja doktorka me je razoružala jer sam se jako bojala. I ko zna šta bih sve radila da nisam kukavica da će nešto da me boli. Međutim endolift je najnovije čudo lasera i htela sam da obrišem liniju ispod podočnjaka koja mi je lice činila umornim i pomalo tužnim. Nije bolelo oporavak je trajao kratko i sada sam kao nova! Uostalom najveći kompliment mi je kada mi kažu da se ne menjam. Menjam se i te kako ali o mom licu vode računa najbolji čim je to tako. Kad je ishrana u pitanju, meni bude muka ako jedem tešku hranu pa sam sebe isprogramirala da se ne prejedam i gledam da smanjim sve nezdravo na minimum. Otuda me služi još devojačka građa, pa mi često ni ne veruju da imam veliku ćerku.
Kurir.rs/ Ana Denda
NE PROPUSTITE
Bonus video:
