Denser Baki B3, tokom svog života prošao je i sjajne, ali i mračne momente, bio je na vrhu, ali i na dnu. Već dugo živi u Banaluci sa suprugom i dvoje dece, ali zbog posla često dolazi u Beograd. U intervjuu za Kurir Baki priča o devedesetim godinama kada je bio među najpopularnijim izvođačima, svom detinjstvu, godinama u zatvoru i popravnim domovima, ali i kako ga je stric Đole Đogani izveo na pravi put.
Na početku razgovora Baki je istakao da je i dalje u muzici i da sprema novu pesmu.
- Radim, pevam, imam nastupe, snimam pesmu. Nemam problem sa tim da li će biti hit ili neće. Često me zovu u emisije i ja odem gde god mogu.
Kada uporediš devedesete godine sa sadašnjim vremenom, koja je razlika?
- Ja sam tih devedesetih po pitanju muzike zabeležio samom sebi nešto što je teško ponoviti. Što se tiče vremena, drugačije je bilo i po pitanju života, poštovanja, onog ljudskog što čovek u sebi nosi. Prilagodio sam se ovom vremenu, ali nikad ne bih menjao ono moje vreme. Sad je digitalno doba, neki klinci, neki odnosi između ljudi, pristup svemu, brzo se živi, sve je instant, samo se gleda ko će koga da za*ebe da prevari, sve je korist. I familijarni odnosi su drugačiji, sve je nestalo i sve se izgubilo. Ništa nije kao ranije. Srećan sam što sam neko iz 90-ih.
Nestao si na vrhuncu svoje karijere 2001. i nije te bilo do 2007? Šta se dešavalo u tom periodu?
- Jeste tako, 2001. sam obajvio poslednji album, a onda je sve krenulo da se menja. Razveo sam se i to mi je teško palo, izgubio sam kutak, porodicu i onda sam se povukao. Ali, zahvaljujući mojim pesmama tu sam gde sam. Godine tokom kojih nisam bio na estradi nisu me mnogo koštale karijere. Pesme su živele.
Kao tinejdžer završio si u zatvoru.
- Kao dete razvedenih roditelja sa 15 godina sam imao iskušenje sa tim životnim momentima. Bežao sam iz škole, ulica me je uzela pod svoje, znao sam svaki ćošak. Moji roditelji se nisu pronašli, imali su loš odnos, a tako su se i rastali. Ćale je bio problematičan, voleo je da pije. Kada su se rastali bio sam prepušten samom sebi na milost i nemilost. Na kraju sam tako mlad završio u zatvoru. Doživeo sam da sa tek napunjenih 15 godina završim u Centralnom zatvoru. Posle toga život mi krrenuo totalno drugim pravcem. Bio sam dve i po godine u domu u Kruševcu, a nakon toga dve godine u maloletničkom zatvoru. Šest godina sam bio sa druge strane zakona, zatvor, domovi... Kad si ostavljen na milost i nemilost, padaš u loše društvo, smatraš da su ti svi prijatelji i onda kraj u kom živiš, sve to utiče da padneš i postaneš delikvent. Tad si problem za okolinu, policija radi svoj posao, šalju te iz ustanove u ustanovu jer im je jasno da može da bude samo sve gore i gore. Slali su me po tim ustanovama da bih se sredio, međutim ništa od toga me nije smirilo, dok ja sam nisam shvatio da ja tu ne pripadam.
Šta si naučio iz svega?
- Naučio sam da se branim, da moram da imam svoj stav, gard, ponašanje, životna škola koja nema cenu. Naučio sam da ljude ne razlikujem po veri, boji kože, naciji. U zatvoru moraš da pokažeš zube, i da ne budeš dupljak, moraš da se postaviš da bi ljudi znali da li će se igrati sa tobom ili ne. Da li ćeš biti devojčica ili nećeš. Ne mogu da se dičim time što sam toliko godina proveo s druge strane zakona, ali hvala Bogu, postao sam normalan čovek.
Da li si u kontaktu sa ljudima koji su bili s tobom po tim ustanovama?
- Imam jednog drugara sa kojim se i dan danas čujem. On je sada u Nemačkoj. On me je odmah uzeo pod svoje kada sam tamo stigao jer je znao moju familiju. Tamo kada odete odmah vas pitaju ko ste, šta ste, odakle ste i onda vam se po tome određuje šta će biti dalje. Imao sam sreće da sam naleteo na njega, rekao mi je: "Sad si pod mojom zaštitom, ako te neko dira, meni se obrati". To vam je sve kao rijaliti. Osuđen si da živiš sa različitim profilima. Imao sam i neke drugare koji, nažalost, više nisu sa nama, neki su postali i mnogo jaki momci u ovom gradu, neki su nastavili tim svojim putem. Postoji jedan za koga mi je mnogo žao, postao je narkoman. Mnogo mi je žao, bio je dobar momak ali eto, on je živ, ali nemam kontakt sa njim.
Da li si imao probleme na nastupima?
- Devedesetih sam mnogo radio. Znamo kakvo je vreme tada bilo, ko je dolazio u klubove i ko ih je držao, kavi su ti ljudi iz tog vremena bili. Nailazio sam na prepreke, dolazio u razna iskušenja. Provocirali su me, uperivali prstom u mene. Pevao sam na jednom nastupu, bio sam na bini, i onda su neki momci krenuli da mi dobacuju jer sam bio omiljen među devojčicama, krenuli su da me vređaju, govorili mi "duvaj ga". Tad je u klubu bilo 900 ljudi, "Olovna ruka" je bila nenormalni hit, svi se vesele, uživaju, gledaju u mene, a njima se to izgleda nije dopalo. Izazivali su me, pokušavao sam da spustim loptu, prišao sam im i rekao im da se smire. Kada sam se okrenuo krenuli su za mnom na binu, počeli su da me udaraju. Uspeo sam da se odbranim. Obezbeđenje je brzo ragovalo, ali sam prekinuo nastup, gazda mi je sve isplatio i izvinio se.
Jel bilo još nečega?
- Desilo mi se u Trsteniku u jednoj diskoteci, prepuno sve, ja ulazim u kancelariju kod gazde a tamo pet, šest momaka, nekoliko devojaka. Na stolu... znate već u to vreme šta se radilo i koliko se koristilo. Ja sam samo pitao kada da krenem s nastupom, a on mi je rekao da se opustim i da ne moram ni da pevam ako želim da se zezam s njima. Dao mi je novac unapred, čak je bilo više od dogovorenog, tad su gazde bili za*ebani likovi, znalo se ko drži klubove. Onda mi je rekao "ajde, uzmi malo", a u to vreme iskulirati takvog čoveka trebalo je imati m*da. Nasmejao sam se, rekao da ja to ne uzimam jer ako uzmem mozak će mi skrenuti. Nisam to radio kad je trebalo, pa nisam ni tada.
U kakvim si odnosima sa svojom familijom Đogani?
- Svi smo u odličnim odnosima, sa svima se viđam, ali sam s Đoletom najviše povezan. Đole me je izveo na pravi put. On je bio prekretnica u mom životu, i mnogo sam mu zahvalan na tome. U nekom momentu nisam ni znao kako ću i šta ću sa životom i onda je on bio moj vetar u leđa. Zahaljujući njemu sam se vratio na pravi put. On je meni rekao "Ako hoćeš da postaneš nešto, moraš da promeniš neke stvari kod sebe, moraš da pobediš sebe, postaviš ciljeve, i znaš šta želiš, da bi bio pobednik."
Tvoja ćerka odlično peva, hoće li i ona na estradu?
- Fenomenalno peva, ali neće time da se bavi. Nju to ne zanima, završava hotelijerstvo, sad će i master, zna mnogo stranih jezika. Ima dečka i na tom polju je srećna. Ne voli estradu, neće da bude javna ličnost, a šteta jer je multitalentovana. Možda nekad uspem da je nagovorim na duet, potrudiću se. Ja je nikad nisam terao, ali sam je savetovao da iskoristi jer prelepo peva, ali rekla je da nju to ne zanima. Možda nekad. Ona je srećna, skromna, i ako je dete razvedenih roditelja, mi smo je pratili, bio sam tu uvek kao otac. Mislim da smo je izveli na pravi put.
Kurir.rs/Marko Jović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
