Izvorinka Milošević srpska umetnica i čuvar tradicije. Za nju mnogi kažu da je nekrunisana kraljica vlaške pesme. Njena interpretacija vlaških, ali i srpskih narodnih pesama, ostavila je dubok trag u očuvanju tradicije i kulture. Imala je samo jednu i najveću životnu ljubav. Njeno pravo ime je Funtinjora Funta Lunga.
Rođena sam na Bogojavljenje u Neresnici kod Kučeva, mestu u istočnoj Srbiji. Tu žive Vlasi, entitet koji je odskora dobio status nacionalne manjine. To je narod koji je prebogat kulturnom tradicijom i jednim specifičnim kulturnim sadržajem, koji sam ja pokušala da u okviru pesme - izvorne, vlaške - prenesem i šire nego što je lokalno.
Idući po svetu, pevala sam i prezentovala i narodnu nošnju i bogatstvo raznih ritmova vlaških pesama i muzike. To nisu samo vesele pesme, ima tu i tužbalica, kao i u svakom muzičkom žanru.
Drugarica iz škole
Počela sam s pevanjem kao jako mlada, još u osnovnoj školi, i moj život je usko vezan za moju drugaricu iz detinjstva Gordanu Gocu Stojičević. Nas dve smo kroz život zaista prošle sve kao drugarice, ali su nam se nekako i putevi do dana današnjeg ukrštavali.
Goca je moj životni saborac, najbolji drug i oslonac. Mi smo, ona Srpkinja i ja Vlajna, zajedno pevale po školskim priredbama u Neresnici, a kasnije i u Požarevcu, gde je ona išla u zubotehničku školu, a ja u ekonomsku. Kasnije sam upisala Ekonomski fakultet, a Goca je postala, kako ona voli da kaže, „doktor za stoku“ - završila je veterinu. Mi smo osmislile i svoj jezik i nazvale smo ga „nidiš“.
U Beogradu
U Beograd sam iz Požarevca došla vozom sa samo jednim koferom u ruci. Iznajmila sam jednu sobicu, a potom sam se preselila u Studentski grad. Tu u Beogradu, kada sam upisala studije, jednog dana sam otišla na audiciju u Radio Beograd. Zakazali su mi probu sa velikim narodnim orkestrom RTB, da čuju kako pevam, i na toj probi ugledala sam jednog mnogo lepog visokog i mladog momka. Bio je izuzetno kulturan i vaspitan, u potpunosti ozbiljan i posvećen svom instrumentu, tada je svirao čelo, a kasnije je prešao na kontrabas. Bio je to čuveni muzičar Miša Blam, koji je iza sebe ostavio toliko toga da su mu gradovi dodeljivali ulice s njegovim imenom i brojne nagrade i priznanja.
Miša Blam
Miša je moja životna ljubav, moj alfa i omega, sve ono lepo što život može da donese. Ja sam imala 18-19 godina kada smo se upoznali i posle nekoliko meseci smo se i venčali. Iz tog braka dobili smo predivnog sina Davida. Nije u muzici, on se bavi IT sektorom i vrlo je uspešan u svom poslu. Uglavnom, ja sam se tad potrudila da me on primeti, pa sam ja njemu prišla i rekla mu: „Dobar dan. Izvinite, molim vas, da li vi pijete kafu?“ On me je onako čudno pogledao, kao što je samo on znao, i odgovorio mi da pije. Rekla sam mu da bih ga izvela na kafu, na šta je on pristao. I tako se ta kafa pretvorila u jednu divnu životnu priču, u ljubav koja je trajala skoro 20 godina. Nažalost, on više nije živ, ali je ostavio iza sebe nemerljivo bogatstvo života mog sina i mene, ali i bogatstvo u muzici kao priznati džez muzičar, i mi se ponosimo njime.
Vlaška magija
Mene celog života prati ta fama o vlaškoj magiji, i u pozitivnom i u negativnom smislu. Ljudi misle da je to neko čudo, pošto ne znaju o čemu se radi i zbog toga se plaše. U stvarnosti, moć vlaške magije ne postoji. Postoji verovanje, ali to je nešto drugo - to je običajni život Vlaha. U dugim zimskim noćima, u nekim selima u Homoljskim planinama, na Rtnju, šta bi drugo bake radile nego kuvale neke trave i pravile eliksire, pa se to onda pročulo da ima lekovitu moć i tako su se izmišljale razne priče na tu temu. To je, dakle, verovanje. Kolege na studijama me nikad nisu zadirkivale zbog mog porekla, ali sam imala problem druge vrste, kada se pročulo da sam Vlajna. Naime, oni su zazirali od mene i plašili su me se, a mnogi se plaše i danas. Neverovatno mi je da i danas, u 21. veku, ima mnogo mladog sveta koji veruje u neke magije, u nešto natprirodno i neopipljivo, u nešto što nije civilizacijska tekovina. Pričali su: „Pazite se Izvorinke Milošević, ona ima moć, možda može nešto loše da nam uradi!“ To je značilo da niko nije smeo da mi priđe, osim Miše Blama. On je bio jevrejskog porekla, jevrejski narod je pretrpeo golgotu kao niko na ovom svetu, on se smejao tim pričama o vlaškoj magiji.
Rijaliti
Kada je trebalo da uđem u jedan rijaliti, rekli su mi da koketiram s vlaškom magijom. Tad sam im rekla da mogu samo da im objasnim da je to verovanje. Na kraju se stvorila tolika frka na tom dvoru da su kompletan auditorijum i svi učesnici bili na jednoj strani i tako su me čudno gledali, a ja sama na drugoj. To me prati ceo život. Zato se posle razvoda od Blama, a kasnije i posle njegove smrti, nisam ponovo udavala, jer su ljudi mislili da ću, ako se budem udala, muža zadaviti na spavanju ili da ću da mu bacim neke čini u kafu ili ne znam šta, da će da se razboli i umre... Tako da sam sebi dala zadatak da ću, dok sam živa, objašnjavati ljudima da je sve to oko vlaške magije fama i da postoji samo verovanje.
Ugovor s „Estradom“
Kada sam potpisala ugovor, to je podrazumevalo da se oformi grupa pevača i da sednemo u autobus i krenemo na turneju. To je bila jesenja revija, prolećna revija, i tako dalje. Išli smo po celoj Jugoslaviji. Bila sam najmlađi učesnik od svih. Tad su vladale velike zvezde - Tozovac, Cune Gojković, Lepa Lukić, Toma Zdravković, svi ti doajeni koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj muzici. Iz Hrvatske tu su bili Kićo Slobinac, Tereza Kesovija, Zdenka Vučković iz Slovenije, Nedžad Salković iz Bosne i mnogi drugi. To su bila divna vremena za muziku i pesmu.
Usnija Redžepova
Kasnije se priključila jedna osoba koju nikada neću zaboraviti, koja mi je kasnije, kroz život, postala najbolja prijateljica i bile smo nerazdvojne decenijama. Bila je deset godina starija od mene. To je bila Usnija Redžepova. Bila je najlepša i najdivnija osoba koja se mogla zamisliti u to vreme. Prava predstavnica Makedonije, imala je smisao za igru, igrala je „Koštanu“ najduže u Narodnom pozorištu, prelepa meleskinja - mešavina Turkinje i Makedonke, ostala je, pored Goce, moj najbolji prijatelj do poslednjeg svog daha. Umrla je pre pet godina od najteže bolesti. Obeležila je moj život. Na koncertima je uvek pevala poslednja, jer posle nje niko nije mogao da peva, toliko ju je volela publika. Imala je fantastičan scenski nastup u tim njenim šalvarama, ja sam od nje učila i gledala kako to ona radi, bila mi je uzor. To su mi najlepša sećanja tokom cele karijere.
Posle mene...
Pored mojih pesama, koje će večno ostati iza mene, volela bih da se upamti moja poruka i želja da kraj iz koga sam potekla bude jasniji narodu i da nemaju nikakve predrasude prema njemu.
Mnogo sam se trudila na afirmaciji vlaške kulturne baštine i uspela sam da taj melos prenesem širokoj publici. To je moja najveća satisfakcija i ono što bih volela da ostane kao nasleđe našem narodu.
Susret s Titom
Pevala sam na Brionima
Pevala sam za druga Tita na Brionima, neposredno pred njegovu smrt. Vojnim avionima smo išli tamo s Batajnice. Tada sam još bila u ansamblu Đerdan. Mi smo bile devojčice, jednom ili dva puta samo, ubrzo se on razboleo i umro. On je bio jako vitalan, imao je ekipu koja ga je čuvala, tu je bio i dežurni lekar. Tu su bili i predstavnici drugih republika. Sedeo je sa svojom kubanskom cigarom, mi smo bili na pristojnoj udaljenosti na improvizovanoj bini. Jako mu se svideo naš nastup i naša nošnja. Pamtim da je svako veče u deset sati morao da ode. Dežurni lekar bi dolazio do njega i govorio mu: „Predsedniče, vreme je!“ A on bi mu samo odgovorio: „Dobro, sad ćemo!“
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
