"DOŽIVLJAVALA JE FRAS OD MENE" Sahranio roditelje, brata i sestru, bratanca, a na kraju i svoju ĆERKU! Jezivi detalji TRAGEDIJE!

Zvali su ga čudom od deteta za bubnjevima. Napisao je autobiografiju „Seksualno nemoralan tip“. Tu ima svega: razularenog rokerskog života, droge i seksa. Uz njegov lik i delo vežu se i mnogi skandali i lične tragedije. Kaže da sada uživa u ljubavi koja je „veća od života“ i da se ni zbog čega ne kaje u životu, osim što je dopustio da ima veliki stomak. Ovako detaljno, Milić Vukašinović, o svom životu nikada nije pričao.

Rođen sam 9. marta 1950. u Beogradu, preko puta Skupštine. Inače, moji roditelji su Vasojevići rodom iz okoline Andrijevice. Moj pokojni brat je rođen u Prištini 1948, a sestra i ja dve godine kasnije zato što je moj otac bio major Udbe, i te godine kada je rođen moj brat, izbio je Informbiro. Tada su mog oca već zvali u Beograd jer je tu bilo potrebno više udbaša. Zahvaljući Udbi ja sam rođen u centru Beograda, inače bih čuvao ovce negde u okolini Andrijevice.

Iz gimnazije sam izbačen u prvom polugodištu prvog razreda jer sam udario nogom zamenika direktora, koji jedino mene nije pustio da uđem u školu pošto smo u nekom podrumu nas petorica-šestorica nešto pili. Stao je na vrata jer je znao kad mi ulazimo, sve ih je pustio osim mene. Još sam hteo da ga bijem, ali su me drugovi zaustavili i sprečili. Nakon ovoga, otac me je, da bih završio neku srednju, upisao u onu, kako se to zvalo, školu učenika u privredi, to je bio TV mehaničarski zanat. Ta škola mi je ostala u užasnom sećanju, tu su bili svi oni izbačeni iz normalnih škola. Praksa na tom zanatu je bila raznošenje televizora, mi smo tu bili šegrti. Kad bismo odneli televizor nekoj starijoj gospođi, ja bih je pitao da li želi da popije nešto, moj drug bi otišao, a ja bih ostao sam sa njom. Bilo je tu puno seksualnih dugodovština. Samo zbog tog seksa na terenu voleo sam taj zanat, tako sam sticao iskustvo. Ni to nije trajalo dugo, a ja sam i to ostavio. Upisali su mi bili nešto i tamo da bi ispalo kako sam nešto završio, a mene, prijatelju moj, ništa osim muzike nije zanimalo.

Često su me kući u tom periodu dovodili pijanog, sa ocem sam bio u jako lošim odnosima, brat i sestra su imali bolji odnos sa njim. Sa njim sam znao da ne govorim mesecima. Jednom sam ga čak i udario. Brijao sam se, a on me je otpozadi uhvatio za kosu i rekao mi da se ošišam. Kako me je to zabolelo, ja sam se refleksno okrenuo i udario ga. Raskrvario sam ga i otad me više nikad nije hvatao za kosu.

Od 1965. godine počeo sam ozbiljnije da se bavim bubnjevima, u drugom bendu po imenu Čičci. Sa njima sam išao na letnje turneje po Primorju, to mi je bio najlepši period, jer nije bilo ni zavisti ni sujete, samo smo svirali i zabavljali se.

Onda sam se 1970. zaputio u Italiju sa Goranom Bregovićem i Zoranom Redžićem, zvali smo se Mića, Goran i Zoran. Rokenrol je tad bio u najvećoj ekspanziji. Napulj, Iskija, tamo smo bili. Ja sam tad bio svetska klasa u bubnjevima, tako sam razmišljao. Tamo su dolazili samo bogataši sa jahtama i „rols-rojsevima“, celu noć smo samo svetske hitove svirali. To mi se peti dan već smučilo i ja im kažem da mi počnemo da sviramo rokenrol. Odmah smo dobili otkaz. Taj menadžer nam je našao neku kuću i tamo smo vežbali pre nego što smo se vratili u Sarajevo. Prvi smo svirali Led cepelin, Blek sabat, Dip parpl i ostale. Tad sam shvatio da treba sve to da ostavim i da odem negde gde me niko ne zna i da počnem sve od početka. Bilo mi je potrebno da osetim neku muku u životu kako bih mogao da pravim svoje tekstove, nisam želeo da prepravljam tuđe tekstove. Već sam imao 19 godina, i tad sam prodao bubanj i otišao za London.

Moja životna vizija bila da imam svoju grupu, svoju muziku.

Tad je nastao i Vatreni poljubac. Tu sam imao velike hitove, kao što su „Doktor za rokenrol“, „Tike, tike, tačke“, „Tvoje usne su bile moj najdraži dar“, „Muškarci ne plaču“, „Od želje da te ljubim hoću prosto da poludim“, i tako dalje. Od Vardara do Triglava svi su znali za Vatreni poljubac.

Ćerka se rodila 1983. godine. Ja sam to slavio dva-tri dana po gradu, to su svi znali. Ja sam je izveo iz bolnice i odveo kući. Kupio sam tad prvu video-kameru, koštala je 16.000 maraka. Stalno sam je snimao, sve do rata, do njene devete godine. Bila je užasno razmažena, nije imala nagon za jelom uopšte, samo je vodu pila. Samo je vrištala kad bi morala da jede. Onda je došao rat i jednom dok je šetala sa drugaricom, ta drugarica joj je nastradala od košuljice od metka... To je bilo užasno, i to je ostavilo dubok trag na nju. Slično su izgledale, obe su imale smeđu kosu, pa kad su rekli da je jedna curica poginula, ja sam bio ubeđen da je to bila Maja.

Ja sam joj dao ime Maja, nismo znali koje ćemo ime i, kad sam je doneo, vidim ja spava, i kažem: „Mala Maja paja...“ i tako je ostalo.

Sada žalim zbog mojih brojnih mamurluka, kada sam kući dolazio sa krvavom glavom, fras je doživljavala od mene. Jednom su me tako prebili u Mrkonjić Gradu, pa me je policija stavila na voz kući. I lečio sam se jedno vreme od alkoholizma. Kad sam imao para, ja sam znao da imam para da pijem, gde god bih ušao, ja sam čašćavao celu kafanu flašom viskija.

Kada se završio rat, Maja se počela zabavljati sa jednim bubnjarom. Odjednom je počela da traži pare i od moje sestre, odmah sam znao da se drogira iako je ona pričala da puši samo džointe. Tad je počela i da živi sa tim dečkom, ja sam joj i stan iznajmio, tada se već dobro navukla na iglu.

To je nesreća, kada ti se ćerka zaljubi u dečka koji je na igli. To mi i dan-danas ta žena, gazdarica stana, zamera što sam Maji iznajmio taj stan. To je postalo pravo narkomansko leglo, ta žena ih je posle izbacila, dva dana joj je trebalo da taj stan sredi od haosa koji su napravili.

Jednom je htela i da se ubije, popila je bila punu šaku amfetamina, jedva su je spasli. Tad su je poslali i u ludnicu, tamo je neki napadao da je siluje. Sve je to pričala kada je izašla iz te bolnice i delovalo je kao da se skinula. Petnaest dana je tu ležala, tad smo živeli na Vidikovcu. Opisivala je sebe u tim stanjima, šta je sve doživljavala. Tražila je tada da ide na Egzit, ja sam joj kupio bio komplet karata, to je bila ogromna greška. U tom periodu bila je sama, više nije bila sa onim dečkom. Tad se spetljala sa nekim narkomanima, pa je otišla na Filmski festival u Sarajevu, muke su to bile. Onda se opet zaljubila u teškog narkomana, sa njim se venčala i dobila dvoje dece. Kad mi je rekla da je trudna, i to još sa hepatitisom C, ja sam bio van sebe još dugo posle. Posle im je socijalni radnik uzeo decu.

Ja sam bio spreman svakog časa da mi jave na telefon da mi je ćerka umrla. Svaki put kad bi zazvonio telefon, pomislio sam: „Evo ga, sad će da mi jave da se predozirala.“ Ona je pokušavala da se skine, ali, eto... Sahranio sam i oca i majku, brata, sestru, sina od brata, ali, ipak, ćerka je ćerka. To mi je bilo najbolnije u životu, jako smo nas dvoje bili prisni. Ali bio sam nekako pripremljen na to, dugo je trajalo. Jedanaest godina je trajala ta borba. Moja sadašnja supruga Suzana ju je zaposlila kod Branke Sovrlić na Baščaršiji, u „Kući mesa“, sve je bilo super i, posle neka tri meseca, opet se vratila... Branka joj je rekla da to ne valja ništa, odmah smo znali šta je. Ogromne su to cifre bile za lečenje, njoj majka ništa nije mogla da pomogne jer je bila nepokretna...

Kurir.rs

Bonus video: