BILI SU NAJBOLJI PRIJATELJI, A ONDA SE SVE SRUŠILO! Evo zašto Jašar i Šaban nisu govorili dve decenije, REŠENA MISTERIJA!

Jašar Ahmedovski i Šaban Šaulić godinama su bili nerazdvojni, a njihovo prijateljstvo bilo je za primer drugima sa estrade.

U jednom trenutku sve se promenilo i pevači nisu progovorili gotovo 20 godina, a krah prijateljstva dve decenije bila je misterija.

U nedavnoj ispovesti za Kurir, Jašar je otkrio svoju kompletnu životnu priču, ali i priznao je zašto je došlo do prekida odnosa. Pevač je otvorio dušu i naveo šta ga je navelo da nakon svega ipak ode na njegovu sahranu.

Moje ime je Jašar Ahmedovski. Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tamo sam završio osnovnu školu. Ali mislim da sam ja još kad sam bio mali, prvi razred, znao čime ću da se bavim. Muzikom. To je bila moja želja. Samo to.

Šaban Šaulić

Tu sam išao dve godine u školu i pevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pesme sam voleo. Kada me je čuo, rekao mi je: "Ti ne smeš da ostaneš ovde nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!" Snimio sam prvu ploču "Ružo moja, najmiliji cvete", 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Posle dva meseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pevač u to vreme. Inače, otac je veoma voleo muziku i uvek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro peva, eto, i to da ti kažem. Tata je voleo sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. Iovako sam talentovan, komponovao sam dosta pesama i za sebe i za druge. Jedino pevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živeo sam u hotelu "Ekscelzior" i on mi je jedan dan rekao: "Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!" Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živeli nekih godinu dana.

Ipče Ahmedovski

Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vest da je Ipče poginuo mi je javila njegova devojka Zlata u pet ujutru. Bio sam u šoku, i dalje ne znam kako sam to preživeo. Bilo mi je neshvatljivo, nisam mogao da verujem. To me je koštalo psihe, razmišljanja o budućnosti. I dan-danas mi je jako teško, nikada to neću zaboraviti, niti izbrisati mogu... Nisam dugo godina mogao da pevam njegove pesme, ni da ih slušam. Onda sam jednom rekao: "Moram sada da živim sa tim", i uzeo sam i pustio njegove pesme, usput sam i plakao. Prvi put kada sam pevao njegove pesme je bilo jako teško, jedva sam otpevao jednu pesmu, drugi put malo lakše...

Sahrana

Mnoge kolege mi se nisu javile kada je Ipče poginuo, da izjave saučešće i kako to već ide... što je meni čudno. Retki su nazvali. Njih deset posto s kojima sam se poznavao, sedeo. Šaban mi je bio jako dobar prijatelj sve do 1994. godine. Nije mi se javio nakon tragedije. Šabana sam voleo pre nego što sam ga upoznao, njegovu emociju, pevanje, uvek sam ga poštovao i uvek ću ga poštovati. Pomogao mi je na početku karijere. Zašto se on meni nije javio... ne znam... Njegova supruga je poslala telegram, ali ja sam smatrao da je trebalo da se javi pored tolikog našeg prijateljstva. Mi smo putovali zajedno na sve turneje, spavali smo u istoj sobi, slobodno vreme smo provodili zajedno. Prvo popijem kafu kada ustanem, zovem njega, gde ćemo se naći. Šta se desilo da on mene nije pozvao da pita kako sam... Čuo sam posle neke priče, kada je prošlo dva-tri meseca, da mu je bilo teško da me zove. To je tako ostalo. Naravno da sam mu zamerio, jer prijatelj pravi i u dobrom i u lošem treba da se javi. Ali kada je on poginuo, što mi je jako teško palo, otišao sam na sahranu. Nisam mogao da ne odem, zamerao bih sebi posle. Zašto da moram da se nekome svetim, da ostane neka mrlja. Ako neko napravi grešku prema vama, ako vi njemu vratite istom merom, isti ste kao on. To sam uradio od srca.

Poklanjao sam pesme

Komponovao sam pesme za Đanija, Snežanu Đurišić, Viki Miljković, Suzanu Jovanović... Mnogi su me zvali da im komponujem, ali ja to ne radim. Ovima sam pesme poklonio. Sebi sam napisao mnoge pesme, dve sam posvetio Ipčetu, "Majka sina, a ja brata", "Nebo tajnu krije", pa "Venčajte me sa njenom lepotom", "Za društvo u ćošku"... Kompozitori su jako teški ljudi, pa sam odlučio da sam sebi radim pesme.

Kurir.rs

Bonus video: