Pevačica Vanja Mijatović 2013. godine doživela je, zajedno sa kolegama Anom Sević i Stefanom Petrušićem, jezivu saobraćajku od koje se jedva oporavila, a sada je otkrila detalje i posledice koje je tragedija izazvala.
Pevačicin život je bio u opasnosti, a malo je falilo da zauvek ostane prikovana za krevet. Nije bila sposobna za samostalan život, a sada je progovorila o svemu.
Ona je otkrila kako danas gleda na sve što ju je tada snašlo.
- Osećam se predivno, dosta sam toga promenila, pre toga sam bila nezadovoljna, a mogu da kažem da to nije imalo osnova. Neosnovano sam bila nezadovoljna, mi smo svi takvi, malo alavi, malo besni. Posle udesa kada sam shvatila da mogu, da ja mogu da podignem ovu čašu, da dođem do studija i tako dalje, jer to nisam mogla, zamalo da ostanem, neću ni da izgovaram te reči, ja onda shvatim šta je meni pruženo i šta sam ja imala onda kada sam bila nezadovoljna. Hvala Bogu što me je ostavio u životu i na nogama, to je bila lekcija koja mi je nažalost bila potrebna. Ja se nadam, da ovako kada pričam možda ljudima dođe do mozga. Ne treba da čekaju takvu opomenu - započela je Vanja, pa se prisetila detalja kobnog dana:
- Ja nisam bila u nesvesti, sećam se svega, samo je jedan momenat bio izbrisan iz mog pamćenja. Ana Sević, Stefan Petrušić i ja smo bili u autu, vraćali smo se sa humanitarnog koncerta iz Novog Sada. Tu gde je sada naplatna rampa, tu smo imali udes, gde je betonski stub. Tada se gradila rampa, nije bilo osvetljeno, vejao je sneg. Nije bilo znaka da su radovi na putu. Prosto se desilo, nismo stigli da odreagujemo adekvatno. Sutra noć je devojka poginula na tom mestu, kada sam to saznala palo mi je jako teško, jer to si mogao da budeš ti. Ja sam sedela pozadi, došla je hitna pomoć i bila je tu jedna gospođa koja me je tešila i polivala vodom. Ja sam sedela i samo sam im rekla da me usprave, došla je hitna pomoć, činilo mi se kao da je prošlo dva sata, ali to je taj momenat i subjektivni osećaj. Odvezli su me u hitnu, Ana i Stefan su bili uz mene do ujutru. Rasekli su to na meni, sako i pantalone i stavili na skener. To je bio četvrtak, a ja treba da radim u subotu, ja razmišljam kako ću da radim, mnogo me boli. Dolazi doktor i počinje da priča šta sam sve polomila, posle trećeg nisam ni slušala više, samo sam pitala koliko traje oporavak, rekli su mi minimum šest meseci. Onda sam ja tu ukapirala ozbiljnost, išla sam u šok sobu. U glavi mi je bilo da je to to i da idem samo na bolje. Ja sam bila pozitivna, tešila sam ljude oko sebe, znam da im je bilo teško, ja sam ih tešila.
Vanja u periodu oporvka nije mogla samostalno da ide u toalet, pere zube, jede.
- To je trajalo mesec i nešto dana, to su radili svi drugi za mene. Mislim na medicinske sestre, moju majku i moju baku. Kada uđeš u kadu da se okupaš, to je normalno, ali kada nemaš to, onda vidiš kako je. Mi se zacrnjujemo, pa smo bahati, pa smo alavi, pa smo nezadovoljni, pa hulimo na Boga. Vrlo je bitno da se to skapira, ja se danas nerviram, ali nije to više taj intezitet. Dobra lekcija - zaključila je Vanja Mijatović, pa otkrila kakav je osećaj kada ponovo mora da uči da hoda:
- Nikakav, čudan, to me oborilo psihički. Stavili su mi mider, tu sam pala u nesvest dva puta u roku od deset minuta, jer taj mider treba da se stegne, on se pravi preko konstitucije pojedinca. Onda sam učila korak po korak, sam proces ustajanja iz kreveta traje dva minuta, postoje pokreti koje ne smeš da radiš. Korak po korak, kada sam ustala bilo je teško, čudno, drugo, kada nisam mogla da sipam sebi vodu, zapitala sam se. Plakala sam dok sam vežbala, to mi je bilo jako teško, generalno sam bila uporna, zato sam i plakala. Spava ti se i ne važba ti se, ali oporavila sam se. Šest meseci je trajao oporavak, ali posle tri meseca sam došla u stanje u koje čovek ne dođe za godinu dana, to su mi rekli doktori.
kurir.rs/nova.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
