Vesna Vukelić Vendi je preko 30 godina na estradi, a važi za jednu od najintrigantnijih ličnosti na javnoj sceni.
Vendi se od ostalih pevačica uvek izdvajala oštrim jezikom, drugačijim rečnikom, stavovima i pogledom na svet, a nije se libila ni javnih verbalnih obračuna sa nekim poznatim ličnostima.
Danas je teško napraviti karijeru ako se ne uloži mnogo novca, a kako je bilo kad si ti počinjala?
„Svako vreme nosi svoje breme, možda samo negde malo prepoznatljivije, ranije nije mogao svako da se pojavi na televiziji, teško si postajao poznat, a sada vrlo lako čovek može da postane ime i prezime. Danas ako osoba ima svoju osobenost može da prođe kroz rijaliti i postane poznat, onda čovek može da se katapultira kroz društvene mreže, tu može da skrene pažnju na sebe, pa će ga neko prepoznati i on će nastaviti dalje da pliva. Ranije kada neko napravi ime bilo je teže, ali izdržljivije. To tvoje pitanje je zanimljivo, često razmišljam koje vreme je bolje – evo zašto? Vreme kada sam počinjala je bilo vreme ratnog vihora, ja sam sa 18 godina bila model, to je bio moj stepenik za dalje.
Znala si da ćeš biti poznata?
„Znala sam da ću biti javna ličnost, sa pet godina sam upisala solo pevanje, a mislila sam da ću se baviti slikarstvom, ali u tom poslu se slava postiže u nekim poznatim godinama, a ja sam htela da se afirmišem što pre… Jako mi je važno da se taj moj borbeni duh ovaploti i da ja budem neko ko će da nosi dizgine u rukama, po tome se vide ličnosti, a ovo ostalo su lica. Ne mogu da kažem da jedva čekam da budem na televiziji i da vrckam, a da ovamo budem jedna u nizu rukoljubaca – e to je bila glavna zvezda vodilja. U mom romanu ‘Misterija crne žene’ sam opisala dobro šta znače zubi zla. U romanu sam pod pseudonimom Maša, a zubi zla su bili oko mene, to je Bog ostavio da oko mene bude ta prva žena koja se astralno projektovala, ja sam onda osetila nepravdu prema roditeljima koji ne znaju da vide zlo. Važan uticaj na to moje razmišljanje je ostavio i Branko Kockica koji je zaobilazio moje obdanište „Hajdi“ i bila sam u šoku zašto je zaobilazio – međutim istraživala sam i to vrlo brzo jer je pored mog stana živela moja vršnjakinja čiji je otac bio urednik jedne izdavačke novinske kuće i rečeno nam je da nemamo afirmisane roditelje, drugim rečima nema za šta da se uhvati Branko Kockica, nema tu krem de la krem za šta da se on uhvati, moj otac je u to vreme bio profesor. To me je navelo da ja ozbiljno poradim na sebi da ne bi sutra neki drugi Branko zaobilazio ono što ja radim i onda me je to učvrstilo da poradim na svojoj afirmaciji. Ja sam kao dete u letu učila i ta moja visprenost me je navela da se gradim, išla sam u muzičku školu, išla sam na takmičenja u slikarstvu, bili smo u Puli…“
Koliko si puta u životu nailazila na hipotetičkog Branka Kockicu?
„On mi je bio zvezda vodilja, iliti svetlo u tunelu. Kao detetu mi je objasnio gde će nastajati problemi u životu, tamo gde nema puno masti ili putera na glavi. Tu će ovi koji idu mačem istine kroz život morati da vitlaju mačem, ali ličnost pliva uzvodno, a leševi nizvodno. Život je borba i mi moramo da svetlimo, puno je đavoimanih, i moj najveći uspeh je što ne mogu da me vole đavoimani i glupi, njih ima ali ne treba da nas zbunjuju. Svaka istina ima izvor u Bogu, sve što mu je dobro – izvor mu je u Bogu. Onda vidimo gde đavoiman izvire – na deponiji laži. Laž je destrukcija čoveka koji ne zna da razmišlja, a mi smo inače takvi bolje je da budemo ispod kišobrana i da uzmemo šta nam se ponudi i lakše nam je tako. To se desilo sa pojavom komunizma, oni su postavljali ljude na čelo. Od Peke Dapčevića, Milovana Đilasa i tako dalje, to su bili ljudi koji su prosečno obrazovani, jer najlakše je bilo manipulisati njima, ali ambiciozni i gladni slave, oni su tako nameštali po raznim punktovima i zadužili su svoje ljude.
Na koji način?
Uzeću sada punkt koji se zove estrada, oni su uzeli ljude koji su uskogrudi – bez ličnih afiniteta, gladni, žedni, proždrljivi, sa premisom – čovek je čoveku vuk, umesto čovek je čoveku brat. Nisu samo koristili svoje pozicije da bi sebe afirmisali nego da bi napravili leglo potčinjenih i kako se prepoznaju ti koji su napravili to rukoljupstvo – kako se te osobe prepoznaju? Prvi znak sigurnog prepoznavanja jeste da su se slikale sa Josipom Brozom Titom, svako ko se slikao sa njim, to su žene naravno, imamo dve žene, jedna je u narodnoj muzici, druga je u zabavnoj i one drže ta dva punkta. Ovi koji ne znaju da razmišljaju kažu ‘pa šta, slikala se sa Titom’, a do Tita je bilo nemoguće doći. Ja sam bila dete tada, ali niko ga nikada nije video, a kamoli da neko dođe iz nekog grada i nešto mu zapeva, to su radile službe, pa smo mogli da vidimo kako roditelji tih pevačica dobijaju premeštaje, imaju blagodeti finansija. Oni su regrutovali sebi podobne pevače koji su bili u lancu ishrane. Znači ova jedna jede najviše, a ostalima će davati i one će se pojavljivati u nekoj Žikinoj Šarenici, to je naravno šifra, i u nekim nedeljnim popodnevima i nisi mogao da uđeš u sistem ako ovi nisu aminovali. Oni nisu nikada želeli one koji su originalni, to je moralo da se bori i bori. Šta se dešava sa vremenom mog dolaska, znači imamo tu udbašku bazu koju je napravio Tito, a sa mojim vremenom mi postajemo banana država pod sankcijama, dolazi do tog kriminogenog miljea, to je milje koji se paralelno naslonio jer je sve tu bilo dopušteno.
kurir.rs/nova
NE PROPUSTITE
Bonus video:
