KADA JE NAJVIŠE BIO POPULARAN PREŽIVLJAVAO JE SA 70.000 DINARA! Dušan Kurtić otvorio dušu o svom životu

Dušan Kurtić je svoju pevačku karijeru započeo sa 17 godina u takmičenju „Prvi glas Srbije“ gde je stigao do polufinala, nakon kog je snimio svoju prvu pesmu. Takmičarski duh ga je vodio i u „Pinkove Zvezde“ i „Zvezde Granda“, a danas važi za jednog od najtraženijih pevača mlađe generacije – pogotovo kada su romska veselja u pitanju.

„To je bila velika odskočna daska, videćemo šta će biti ove godine – pucam na visoko. Prošle godine sam se prijavio zbog promocije, a ove godine mi je želja mnogo veća. Mnogo mi je bolji koncept, složenija i bolja je pesme, melodičnija je – publika neće ostati ravnodušna.“

Da li ćeš imati neki koreografiju, ljude na bini?

„Uveliko spremamo koreografiju koja će biti ludilo – egzotično, romantično, energično. Ja sam pisao tekst, a muziku smo radili moj brat Ivan i ja.“

 Rođen si u Nemačkoj, tamo si i odrastao, po čemu pamtiš taj period detinjstva?

„Tamo sam živeo do svoje devete godine, išao sam u školu, a kad smo došli u Srbiju sve mi je bilo čudno i drugačije. U školi mi je učenje ćirilice bilo teško, nisam imao blage veze, ja sam generacije ’93, a stavili su me u školu sa generacijom ’94 jer mi jedan razred nisu priznali. Ali to je ispalo dobro, da bih naučio ćirilicu.“

Zbog čega ste došli u Srbiju?

„Moj deda je tada bio na samrti, a bio je srčani bolesnik i otac je odlučio da se zbog njega preselimo u Nišu. Deda i baba su dolazili u Nemačku kod nas, a mi deca nikad pre nismo dolazili u Srbiju.“

Čime su se roditelji bavili?

„Majka je bila domaćica, a otac je radio kao obezbeđenje, Ivan je takođe radio kao obezbeđenje sa ocem, počeo je sa 18 godina.“

Koliko ti se promenio život kad si došao u Niš?

„Mnogo, u Nemačkoj smo trenirali rukomet, sva tri brata, Ivan je bio najbolji, da smo ostali tamo bavio bi se profesionalno tim sportom sigurno. Imamo još uvek one isečke iz novina, tadašnja njegova devojka Nemica je bila trener za klince i ja sam kod nje trenirao.“

Završio si trgovačku školu u Nišu, je li to bila tvoja želja?

„Nije, moja želja je bila da se bavim kulinarstvom, ali nisam imao dovoljno bodova. Posle dve nedelje sam dobio mogućnost da se prebacim, ali sam se već uklopio u društvo i nisam otišao.“

Tokom srednje škole si se pojavio u „Prvom glasu Srbije“…

„Video sam reklamu na TV-u i poslao sam preko mejla prijavu. Tokom takmičenja sam postao poznat. Moj prvi doživljaj sa fanovima je taj kad sam ispao iz finala, vratio sam se u Niš i čekao sam autobus za školu, bilo je hladno vreme, jutro. Jedna žena prilazi i gleda me, pita jesam li ja Dušan Kurtić i traži mi autogram da da njenoj deci. Posle su se svi slikali sa mnom u školi i davao sam autograme… Preko noći je kliknulo sve.“

Šta se desilo nakon takmičenja?

„Snimio sam prvu pesmu ‘Gram ponosa’ 2012. godine, krenuo sam da radim i kad sam završio srednju školu doselio sam se sa Ivanom u Beograd.“

 Ivan se takođe bavio pevanjem tada?

„Ne, ja sam prvi pokrenuo to. Ivan je živeo u Luksemburgu i kad se vratio ja sam već bio poznat, a 2013. godine je on dobio poziv od jednog benda da dođe u Beograd, pitao je mene da idem i ja sa njim i tako smo krenuli. Počeli smo da radimo u jednoj kafani, Dionis, u Mirijevu. Sledeće godine je otišao na audiciju za „Pinkove Zvezde“ gde je pobedio i stekao popularnost.“

 Nastupao si sa grupom Black Panters?

„Nakon te kafane Dionis sam radio sa njima, nisam bio zvaničan član grupe, ali sam pevao sa njima.“

Komponuješ, pišeš tekstove, pevaš na više jezika…

„Držim i časove pevanja. To sam krenuo za vreme korone, tada se ništa nije radilo. Svi smo bili kod kuće, pare se troše, a računi moraju da se plaćaju, pomozi roditeljima, babi i dedi i tako dalje. Došao sam do ideje da držim online časove pevanja i tada sam par meseci vozio taksi u Nišu. To je bio jako zanimljiv posao. Ljudi su me prepoznavali, nije me bilo sramota da radim to jer je to pošten posao. Neke kolege su me gledale sa visine, pa mi kažu ‘brate ti si pevač, kako možeš’ – a šta da radim? Da uzmem od zelenaša kao što su oni radili? Ja znam da su ti pevači godinu dana vraćali samo te dugove… Ja to gledam kao normalnu stvar što sam radio, svi smo mi ljudi.“

Kolika ti je zarada bila kao taksisti?

„Možda je bilo 70 do 80 hiljada dinara.“

A koliko zaradiš kao pevač? Deset puta više?

„Ne toliko, ja ne zaradim toliko.“

Ego je veliki problem, ljudi kada dođu na estradu, pa postanu poznati, dođu do novca, pa dođu do prvog džipa i tako dalje…

„To je kao neki tornado koji te uzme. Teško ko se snađe u tom poslu. Ne znam kako su pevači gledali na mene tada zato što radim kao taksista, niti me je zanimalo. Ja sam se borio za svoju egzistenciju, da pomognem svojoj porodici i svim ljudima oko mene. Drugi su to gledali kompleksaški, oni nisu to, oni sede u kafiću, piju espreso, prekrste noge i tako dalje. Volim i ja to, ali treba da se vodimo prioritetima, što bih ja sad to radio, a kuća mi trpi? Ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja, pa se pitaju šta će komšija da misli? Koga to briga, ako ti spavaš mirno? Mir nema cenu.“

Počeo si da radiš kao učitelj pevanja?

„Radim to još uvek, lepo mi je, umem da prenesem to znanje. Imam jednu takmičarku koja se takmiči sada u ‘Zvezdama Granda’, imam pevače koji se bave pevanjem na lokalnom nivou, imam ljude iz inostranstva. Zanimljivo mi je, drago mi je kada mogu da pomognem nekome, osećam se lepo kada to radim i radim u studiju – sve što je vezano za muziku.“

Da li bi otvorio školu pevanja?

„Nisam razmišljao o tome, ali što da ne. Držim časove pevanja, nastupam, radim u studiju, stvaram muziku, pripremam se za PZE, ceo dan mi je ispunjen.“

I gde je tu vreme za devojku?

„Ona je uvek tu, moj krug ljudi je mali, malo sam i introvertan, volim da čuvam taj svoj mali svet i poklanjam vreme ljudima koji zaslužuju.“

Šta te je nateralo na takvo razmišljanje?

„Dešavalo se to da sam nekom kolegi uradio pesmu, a ne kaže mi ni hvala. Pa ti postave nogu za posao, kažu ‘šta će ti on, zovi mene’ , a kao prijatelji smo. Ja ih samo uklonim iz svog sveta. Puno lažnih prijatelja se pokazalo posle PZE prošle godine. Nisu poslali podršku, ni komentar, ni poruku privatno.“

Pevaš li na romskim veseljima? Kakvi su običaji u Nišu?

„U Nišu slabo radim, dosta radim preko. U Nišu je drugačija romska muzika, to je orijent, a od Beograda, pa na gore – Beč, Austrija, to su samo dvojke.“

Da li još uvek mlada mora da bude nevina, da li se iznosi čaršaf?

 „Pa mora, a da li se iznosi čaršaf ili ne, zavisi od mesta.“

Da li se to iskorenilo to u Srbiji?

„Ja to ovde nisam video. Uglavnom je to preko, Italija, Francuska, ali ovde je to slabo.“

Kako teče sam taj dan venčanja?

„Klasika, crkveno venčanja, sala bude spremna, stvar je dogovora ko će koliko da peva. Dogovaramo se sa gazdama ili sa menadžerima koji su pogodili veselje. Nikada nisam doživeo nikakvu neprijatnost, uvek me svi dočekaju lepo, slikanje i tako dalje. Oni traže da im upotpuniš veselje, napraviš štimung…“

Što se tiče novca, kako to funkcioniše?

„Svako ima svoju cenu, tu pogodimo fiksno, ako je kasa kod gazde, i tu se nađe 30.000 evra, a mora nas da isplati ukupno 25.000 evra, onda onih 5.000 evra ostaje njemu. Dešava se i da nema u kasi dovoljno para, pa onda gazda iz svog džepa dodaje.“

Kurir / Nova

 Pogledajte zanimljiv snimak