Iako muzički početak Ere Ojdanića nije bio lak, nikad nije odustao od svojih snova i čak kad je bilo najteže umeo je da se snađe.
Era Ojdanić oduvek je otvoreno govorio o siromaštvu u detinjstvu koje mu je pomoglo da danas i te kako ceni sve što je stekao.
- Čim sam naučio tri kola da sviram ja harmoniku, koju mi je otac kupio, stavim na leđa, sednem na polovnu biciklu koju mi je takođe on kupio i pravac na Ibarsku, od kafane do kafane. Tako sam počeo da zarađujem pare. I od jednog dinara sam odmah umeo da napravim tri. To je bilo neverovatno - istakao je Era.
On je dodao da prvu tezgu u Beogradu nikad neće moći da zaboravi.
- Očev kolega sa posla je udavao ćerku i rekao mi je da je pogodio tezgu, da ja idem da sviram. Rek’o ‘Gde idem?’, kaže on Beograd. Rek’o ‘Kakav Beograd, znam samo dve, tri pesme?!’. Kaže on meni da ne brinem, da treba samo malo da sviram dok svatovi dođu po mladu. I nije bilo tu hoćeš-nećeš, morao sam, obećao je, gotovo. I povede on mene za Beograd, do Borbe gde je radio i treba da me odvede negde prema Kalemegdanu. On će da me odvede na tezgu i da se vrati na posao,a ja sam da se vratim – prisetio se sa knedlom u grlu Era Ojdanić i dodao da je pravi šok tek usledio kada je stigao u sprsku prestonicu.
- Gledam one ulice, dete sa sela, iz kamenjara i ne znam da se vratim. Imao sam devet, deset godina, ne znam Beograd, svega dva puta sam bio i to sa roditeljima. I nisam znao šta da radim, kako ću da se vratim. Kad odjednom ispred Borbe vidim kredu, maknem je u džep i krenemo. Otac mi je nosio harmoniku i kako dođemo do neke raskrsnice ja izvadim kredu i op, napravim putaču da znam da se vratim. I kad se završila svadba u stanu, ja izađem ispred zgrade i kažem sebi ‘Majko, na koju ću sad stranu da krenem’…I krenem po belaškama po stubovima, raskrsnicama, po putanji koju sam pravio i dođem do očevog posla. Pita me otac ‘Kako si došao?’, rek’o ‘Nemoj da me pitaš’. Ma bio sam dete, to nikad neću zaboraviti – ispričao je Era u životnoj ispovesti za GrandOnline.
Kurir.rs/Grand
