Vozio sam električni auto 1.500 kilometara: Ovo me je najviše iznenadilo

Australijanac Ross Poulton odlučio je da to proveri na putovanju dugom oko 1.500 kilometara. Svoje iskustvo objavio je na svom sajtu Ross P, a mi u nastavku prenosimo najzanimljivije delove njegove priče, uz njegove utiske iz prve ruke.

Čak je, kaže, u jednom trenutku razmatrao da porodica umesto električnog automobila poveze njihov stari Mazda karavan "za svaki slučaj". A onda je putovanje počelo. I vrlo brzo se ispostavilo da je njegova zabrinutost bila mnogo veća od stvarnog problema.

Najviše ga je plašio domet

Poulton je na put krenuo novim Polestarom 2 Long Range, a tokom dve nedelje prešao je oko 1.500 kilometara. Upravo je domet bio ono što mu je pre polaska najviše prolazilo kroz glavu.

Kod automobila sa benzinskim ili dizel motorom navikli smo da stanemo na pumpu, natočimo gorivo i nastavimo put. Kod električnog automobila postoji dodatno pitanje: gde je sledeći punjač? Ali već tokom prvih dana Poulton je shvatio da je situacija drugačija nego što je zamišljao.

- Ispostavilo se da je moja anksioznost bila nepotrebna, zaključuje on.

Najveće iznenađenje bilo je punjenje

Jedna od stvari koju ljudi koji nikada nisu vozili električni automobil često zamišljaju jeste da vozač mora da sedi pored automobila dok se baterija puni. Poultonovo iskustvo pokazalo je nešto sasvim drugo. Njegov automobil se punio dok je porodica doručkovala, ručala, pravila pauzu ili spavala. Tokom čitavog putovanja automobil je proveo oko 33 sata priključen na punjače, ali to ne znači da je Poulton proveo 33 sata čekajući.

- Tokom dve nedelje i 1.500 kilometara, procenjujem da smo izgubili oko sat vremena na punjenje, navodi on – računajući samo vreme kada su zaista morali da čekaju da automobil bude spreman za nastavak puta.  To je možda i najzanimljiviji deo njegovog iskustva.Veliki deo vremena punjenje se jednostavno odvijalo u pozadini.

Jednom je punio automobil dok je doručkovao

Na prvom danu putovanja, automobil je dobio oko 50 kWh energije dok je porodica doručkovala. Drugog dana punjenje je trajalo tokom pauze za toalet i igranje dece. Kasnije je automobil punjen dok su spavali u smeštaju. U Kanberi je Poulton punio automobil dok je išao na trčanje, a u Alburyju dok je porodica ručala.

Zbog toga je njegovo iskustvo bilo potpuno drugačije od slike vozača koji sat vremena sedi na parkingu i gleda kako se procenat baterije polako povećava.

Ali nije sve bilo idealno

Poulton ne pokušava da predstavi električni automobil kao savršeno rešenje. Jedna od stvari koju je naučio jeste da maksimalna brzina punjenja koju automobil može da podrži ne znači da će automobil sve vreme primati energiju tom brzinom.

Kod njegovog Polestara 2 maksimalna brzina punjenja je bila 250 kW, ali takva brzina je moguća samo u određenim uslovima.

- Ne želite jednostavno da vozite do pet odsto, a zatim punite do 100 odsto, objašnjava on.

Brže je, kako navodi, napraviti nekoliko kraćih zaustavljanja i puniti automobil, recimo, od 30 ili 40 do oko 80 odsto. Problem je što to zahteva malo više planiranja. Zato je na putu uglavnom prepustio automobilu da sam odlučuje gde će stati. 

Posle dva dana počeo je da veruje automobilu

Poulton je koristio ugrađenu navigaciju Polestara, ali je njene predloge proveravao i preko aplikacija PlugShare i A Better Route Planner.

A onda je prestao.

- Posle dva dana jednostavno smo verovali automobilu, bez ikakve brige, piše on.

Navigacija je računala potrošnju, uslove na putu, potrebnu količinu energije i predlagala gde treba stati. To mu je, očigledno, značajno promenilo iskustvo.

Koliko je koštalo 1.500 kilometara?

Ukupan račun za punjenje iznosio je 122 australijska dolara. Automobil je koristio kombinaciju brzih punjača koji su se plaćali, besplatnih sporijih punjača i punjenja u smeštaju. Za poređenje, Poulton je izračunao da bi njegov drugi automobil, Mazda 6 koja troši oko osam litara na 100 kilometara, za isto putovanje potrošio oko 200 australijskih dolara goriva.

To poređenje, naravno, nije moguće direktno preslikati na Srbiju jer su cene goriva i punjenja drugačije. Ali daje zanimljivu sliku ukupnog iskustva.

Da li je ipak imao "range anxiety"? (anksioznost oko dometa)

Jeste.

I to priznaje bez ulepšavanja.

Na početku je stalno razmišljao o tome koliko baterije ima i gde se nalazi sledeći punjač. Ali što je više vozio, to je strah bio manji.

- Da li smo prvih nekoliko dana imali anksioznost zbog dometa? Apsolutno, piše Poulton. A onda dolazi njegov zaključak:

- Da li je to na kraju bilo moje omiljeno putovanje automobilom poslednjih godina? Apsolutno.

Njegovo iskustvo menja način na koji gledamo na punjenje

Najzanimljivija lekcija iz ovog putovanja možda nije ni domet, ni cena, ni brzina punjenja. Već činjenica da se punjenje električnog automobila može uklopiti u ono što vozač ionako radi. Ako morate da stanete da doručkujete, automobil može da se puni. Ako ste u hotelu i spavate, automobil može da se puni. Ako pravite pauzu da protegnete noge, i tada možete dopuniti bateriju. To ne znači da električni automobil nema ograničenja. Ima ih, naročito kada je infrastruktura slaba ili kada punjač ne radi. Ali Poulton je na put od 1.500 kilometara krenuo sa strahom da će mu domet biti najveći problem. Na kraju je zaključio upravo suprotno.

"Range anxiety" je bila stvarna – ali je putovanje pokazalo da je u njegovom slučaju bila mnogo veća u glavi nego na putu.