Veče kada je Beograd zanemeo: U jednom stanu zasvetlela je mala kutija koja je promenila sve
Nije to bio trenutak koji je najavljen u novinama, niti je iko znao da prisustvuje istoriji, a opet, cela jedna ulica je te noći znala da se dešava nešto neobično.
Televizor je stigao tiho, unet pažljivo kao beba. Drveni ram, ekran veličine veće razglednice, dugme koje se okretalo sporo i uz blagi otpor. Kad su ga prvi put uključili, trebalo mu je vremena da se zagreje, a soba je za to vreme mirisala na prašinu i lampu koja radi više nego što bi smela. Slika je isprva bila sneg, šuštanje i pruge, pa tek su onda usledile senke koje su ličile na ljude.
Niko nije verovao svojim očima
Vest se proširila brzo, a komšije su dolazile „samo na minut“, sa stolicom pod miškom ili bez nje, pa su sedeli na podu, na prozorskim daskama, čak i u hodniku. Deca su ćutala kao nikada pre, odrasli su skidali kape i kapute kao da su ušli u crkvu. Niko nije znao gde da gleda u ekran ili u lice onog pored sebe, da proveri da li i on vidi isto.
Na ekranu je neko govorio. Daleko. Beograd je prvi put gledao svet koji nije morao da zamišlja. Nije više bila samo radio-dramа ili glas bez tela. Sada su tu bile oči, ruke, pokreti, ljudi su se naginjali napred, kao da mogu da uđu u tu sliku, da dodirnu nekog ko ih gleda, a ne vidi.
Ko je bio vlasnik prvog televizora?
Ne postoji jedan zvaničan zapis sa imenom i prezimenom o vlasniku prvog beogradskog televizora, već nekoliko verzija koje su se godinama prepričavale, kao urbana legenda sa dorćolskih i slavijskih sokaka.
Najčešće se govorilo da je televizor pripadao inženjeru Radio Beograda, čoveku koji je imao veze sa tehnikom i stranim sajmovima. U nekim pričama bio je to diplomata koji se vratio iz Francuske, u drugima profesor Elektrotehničkog fakulteta. Zajedničko im je jedno, a to je da je taj čovek bio među retkima koji su uopšte znali šta televizor jeste, i još ređima koji su mogli da ga nabave jer u to vreme televizor nije bio stvar kupovine, već privilegija, veza, znanja i strpljenja.
A kako je izgledao taj čuveni televizor?
Prvi beogradski televizor nije bio ni nalik ovim sa tankim ekranima na koje smo navikli. Bio je to težak, glomazan komad nameštaja, više orman nego aparat. Kućište od tamnog drveta, najčešće oraha ili mahagonija, sa blagim sjajem kao da je namenjen da stoji pored vitrine sa kristalom. Ekran mali, gotovo stidljiv, sa debelim staklom koje je blago iskrivljavalo sliku. U donjem delu nalazilo se jedno ili dva velika okrugla dugmeta, koja su se okretala sporo i sa otporom, uz tiho krckanje iznutra.
Televizor se nije palio, nego se pokretao. Najpre zvuk, pa šum, pa beli sneg, pa tek onda slika koja dolazi postepeno, kao da se predomišlja da li uopšte želi da se pojavi. Slika crno-bela, kontrastna, često sa linijama koje beže, ali nikome to nije smetalo. Naprotiv, ljudi su verovali da tako i treba.
Zvuk kasnio ili ga nije ni bilo
Što se zvuka tiče, ponekad bi kasnio, ponekad bi šuštao, a ponekad bi nestao pa se iznenada vratio. Dešavalo se i da se uhvati samo slika, dok je zvuk morao da se traži drugim okretanjem dugmeta, uz nervozno krckanje iznutra. Neki su se čak šalili da televizor razmišlja pre nego što progovori. Zbog toga se često dešavalo da ljudi gledaju i slušaju u isto vreme radio, kao pomoć. Televizor je davao sliku, radio glas, ne zato što je televizor bio loš, već zato što je sve to još bilo novo, nesigurno, uhodavanje jednog čuda.
Danas, kada u svakom džepu nosimo ekran, teško je zamisliti da je nekada ceo grad stao pred jednu malu, treperavu sliku. Ali u nekoj staroj zgradi, iza debelih zidova i dalje kao da odjekuje ono prvo šuštanje i trenutak kada je Beograd prvi put gledao svet, a svet, makar na tren, pogledao Beograd.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
Kineski osnovci zapanjili planetu